Петар Поповић Пеција
Из пројекта Википедија
Петар Поповић, звани Пеција је рођен од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић у Крупској општини али је своје најбоље године провео у Костајници. Прича се да је Пеција сам научио писати и читати, а да је осим српског говорио и турски језик. Од младих дана Петар није могао мирно гледати турско зло па се већ у двадесет и другој години диже у хајдуке и од тада, до краја свог живота, Tурцима задаје бриге и проблеме. У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове, диже велику буну у Кнешпољу и пред Костајницом сагради шанац познатији под називом "Пецијин шанац". Уз поменуте хајдуке скочио је и напаћени народ па се на шанцу одиграла жестока битка између турака и устаника. Након дуге и тешке борбе Турци су успјели устанике натјерати преко ријеке Уне у Хрватску Костајницу гдје се је већина предала аустро-угарским стражама. Пеција и Гарача са још 300-тињак устаника се нису дали предати већ су прешли преко моста назад међу Турке који су се разбјежали испред Пецијиног ножа тако да су умакли у Пастирево. Ова буна је у народу позната као Костајничка или Пецијина буна, а рјеђе као Кнешпољска буна.
Послије Костајничке буне Пеција је два пута пао Турцима у руке. Тако је доспио и у Истамбул гдје је осуђен на смрт, али под условом да буде погубљен у свом крају јер је "тамо највише зла починио". На путу у родни крај Пеција је побјегао Турцима код Крагујевца гдје је добио мјесто стражара у тополивници. Ту је остао све до новог устанка у Босанској Крајини 1875. године, а када је вијест о том устанку дошла до Петра, одмах је приступио устаницима и већ 28. августа учествовао у бици код села Гашице. Тог дана Петар Пеција се још једном показао као велики јунак и вођа устаника надјачавши Турке и нагнавши их у бијег. Међутим, недуго послије, а прича се због издаје неког Илије Чолановића, Турци изненадише устанике и након дугог и жестоког боја разбише хајдуке од којих неки побјегоше у Просару а њих педесетак са Пецијом на челу, остадоше да се боре на обали ријеке Саве.
Потјерани турском силом Пеција и устаници успјели су се докопати лађе и прећи преко ријеке, али без заклона, изложени турској пушчаној ватри готово сви изгинуше. Само Пеција и два човјека остадоше живи, али Петар, немирног и храброг духа, умјесто да се склони, изађе на чистину и повика на Турке: "Ево Турци, нека знадете, Пеције нисте убили, још је жив, и наскоро ће Вам се осветити". Тог момента га је погодило турско тане и на мјесту га убило. Било је то 29. августа 1875. године. Међу народом је кружила прича да га није убило пушчано зрно већ је пушка била набијена пшеницом. Мртвог Пецију са Корманошем и осталим јунацима, другови сахранише у селу Јабланцу ниже Јасеновца а десет година након погибије Пецијине су кости пренешене и похрањене код манастира Моштаница у Козари близу Козарске Дубице.
