Мирослав Млинар

Из пројекта Википедија

Мирослав Млинар је рођен у Бенковцу, у Далматинској крајини, 1966. године где су вековима живели његови преци. Дошли су пре 650 година са тромеђе Херцеговине, Црне Горе и Србије. Било је то време када је највећи део Балкана био под Отоманском империјом, а његове претке је ангажовала Аустро-Угарска као војнике граничаре. Учествовали су у свим великим биткама попут оних на Крбавском и Гламочком пољу и међу првима прешли висораван Велебита и спустили се до самога мора. Млинари, када је престала потреба за војним ангажовањем, као надокнаду добили земљу на самом мору и ту се настанили. На реци Каришници су изградили камене млинове (отуда и порекло презимена), и у то време с познатим породицама, Деснице и Вишићи, први почели да се баве приватним послом.

У Бенковцу је завршио и основну школу, а онда отишао у Загреб и уписао се у војну гимназију. Учинио је то по наговору породице која је сматрала да ће тиме бити обезбеђен у будућности, као дете које је остало уз самохрану мајку Невенку. У фамилији је позив официра одувек била част. Мирослав је био одличан у тој школи, али његов свестрани дух и уметничка природа су га водили нечем другом. Жеља му је била да настави школовање "на слободи" јер типичан режим војне школе је, ипак, нешто што спутава. Тако да је по завршетку војне гимназије, уместо на ваздухопловну академију, отишао на дизајн. После тога је добровољно отишао у војску и одслужио је у скраћеном року у Љубљани. Био је инструктор за културно- забавни рад и главни координатор за ту делатност у Љубљанској армијској области. На крају, као једини у том гарнизону, добио и значку "Примеран војник" што му је било изузетно драго признање.

[уреди] Српска демократска странка

Као омиљен и цењен човек, упркос својој младости, Млинар је учествовао на првим вишестраначким изборима у Хрватској и као кандидат СДС-а са непуне 23 године победио на изборима и ушао у градски парламент. Требало је да обавља дужност градоначелника.

Лично је сматрао да граду треба један искусан привредник, врстан економиста и добар домаћин. Неко много искуснији од њега за тако одговоран посао у озбиљним временима. Био је срећан када се на том месту нашао његов добар пријатељ магистар Здравко Зечевић. За Мирослава је било доста других обавеза. Био је председник странке у Бенковцу, председник регионалног одбора, па члан главног одбора и на крају и потпредседник СДС-а. Као драгоценост из тог периода чува сећање на покојног професора Јована Рашковића који му је био велика инспирација и у доброј мери разлог ангажовања у СДС-у. Сматра га својим духовним оцем.

[уреди] Рат у крајини

Када су исцрпљене могућности за демократску борбу преко легалних институција, српски народ у Крајини се нашао у изузетно тешкој ситуацији, потпуно изолован у непријатељском окружењу. Авети прошлости су се пробудиле оличене пре свега у припадницима екстремне усташке емиграције који су у великом броју стигли у Хрватску са плаћеницима из целог света. На злочине и терористичке акте који су били наметнути реаговали су Срби крајишници тако што су се организовали, наоружали и одлучили да заштите територију на којој су вековима живели њихови преци.

Млинар је замрзао свој статус у странци и активно се укључио у одбрану са вршњацима, фамилијом и целокупним народом Српске Крајине.

Та Мирославова борба била је искрена, прожета спремношћу да да и последњи атом снаге, а ако затреба и свој живот, за ту земљу. Међутим, како су месеци пролазили, а онда и године, он је као и многи његови сународници постајао све уморнији. Доживео је и личну трагедију. У то време је остао без једанаест чланова своје најуже фамилије који су погинули у борби или били заробљени или стрељани. У сваком случају умрли на најстрашније начине. И сам је доживео тешке физичке повреде. Био је три пута рањен у томе рату. Цепање странке (у једном тренутку је имала три паралелна председништва у три града) тешко га је разочарало јер је било у потпуној супротности са програмским циљевима странке, статутом и начелима СДС-а. Уз то разочарање дошла је и психичка, и физичка и емотивна криза па је сматрао да више ништа не може да учини.

[уреди] Одлазак у Аустралију

Крајем те 1993, када је трећи пут био рањен, схватио је да је запоставио и своју породицу јер се венчао непосредно пред рат са младом и лепом Београђанком Сандром а у првим ратним годинама родио се и Стефан.

Желео је да се опорави и једног дана, у неком нормалнијем времену, поново врати у своју земљу и помогне свом народу. Никада није био човек милитантног опредељења, никада није био екстремиста нити националиста који је негирао друге нације.

У Аустралију је емигрирао због тога што је најудаљенија земља, најудаљенији континент. Та физичка удаљеност је била довољна препрека да сваког часа долази натраг. Јер, да је био негде ближе, не би одолео. Враћао се и овако, упркос километрима. Те 1995. године, када је падао Книн и српски народ доживео незапамћен егзодус, дошао је у Крајину и са својом јединицом провео три месеца. Трудили су се да што више народа извуку и спасу из немогуће ситуације .

Мирослав више нема ниједну своју фотографију до 21 године живота. Све их је прогутао ратни вихор, а мајка Невенка је отишла у збег са две најлонске кесе. Данас живи у Београду и радује се синовљевим посетама.

[уреди] Херојско спасавање радника РТС за време НАТО агресије

Вратио се и 1999. године када је Југославију напао НАТО пакт. Гледати све то на телевизији на двадесет хиљада километара било му је неиздрживо. Морао је Мирослав да буде ту. Осећао је потребу да у том тренутку буде са својом преживелом фамилијом и својим народом и бар на симболичан начин да своју моралну подршку.

У Београд је стигао 1. априла, другог дана након великих демонстрација у Сиднеју против НАТО бомбардовања на којима је учествовало више од 50.000 људи, претежно Срба. Прикључили су им се и сви православци: Македонци, Руси, Грци..., али и многи Аустралијанци.

Делио је Мирослав са Београђанима све оне дуге часове страха и наде, а онда кобне ноћи 23. априла случајно се нашао у близини зграде РТС-а.

Након последње ракете која је погодила зграду Телевизије у оној прашини и диму зачуо је запомагање и јауке унесрећених људи који су се нашли у тој страшној гомили армираног бетона. Попео сам се на рушевине и ушао у зграду. Успео је да извуче напоље тројицу настрадалих радника. Када се вратио да помогне и четвртом који је био укљештен између два бетонска блока, било је неминовно да му се ампутирају ноге. То је она страшна слика која је обишла свет. Он му одсекао једну, а др Слободан Ивановић из клинике "Анлаве" другу. Случај је хтео да се поново сретне са др Ивановићем у невероватној ситуацији. Десет година пре, као добровољац у Крајини, његов војник, др Ивановић му је извадио 32 шрапнела из тела.

Његов следећи покушај да спаси још неког у порушеној згради РТС-а био је осуђен. Незаштићен, Мирослав је удахнуо превише отровних гасова и прашине и због тешког тровања и сам пребачен у Ургентни центар. Тамо се нашао поред људи које је спасао. У болници је остао месец дана. Имао је и једну хирурушку интервенцију и донекле се опоравио али је остало трајно оштећење једног дела плућа. Са тим се и данас бори, а на последице подсећа његов повремени кашаљ у току разговора. Ипак, не жали јер је спасао три живота.

Вратио се после престанка бомбардовања у Аустралију да настави своје послове. Ипак, поново је добио тешко запаљење плућа и требало је да се лечи.

[уреди] Каријера и деловање у емиграцији

Заједно са својим пријатељем архитектом Јованом Срдановим основао је компанију Рафаело која се бави уређењем ентеријера. Уложили су много труда, знања и енергије и мукотрпним радом стекли добру репутацију због квалитета својих услуга. Њихова фирма спада међу пет најусапешнијих у тој далекој и великој земљи. Супруга Сандра ради на Десетом каналу Сиднејске телевизије као финансијски менаџер станице, али је зато Мирослав и оснивач прве српске телевизије у Аустралији. Са групом пријатеља је 1994. године успео да на 31. каналу, који иначе заступа четрнаест нација од укупно 248 колико их је у Аустралији, почне да емитује богат програм за наше људе, али и све оне који желе да чују и неку другу причу о нама. Спортски, културни и информативни програм, драмске серије и сваковрсне актуелности чине суштину те прве српске телевизије.

То није све. Са истом групом пријатеља је основао и први српски рукометни клуб у Сиднеју. Све су замислили као добар начин дружења и тим смо назвали "Бели орлови". Основали су га 1994. године, а већ следеће мушка селекција је на националном првенству Аустралије освојила прво место, а женска друго. 1999. године су постали прваци континента (учествовале су све федералне државе).

Мирослав био први рукометни репрезентативац у тиму Аустралије, али од 1999. године то више није могао због плућа.

Сликарство је такође његова велика опсесија. У Аустралији је и награђиван. Ради комбинованом техником и труди се да што верније пренесе своје импресије и сачува призоре из сећања. Често ради реконструкције зидова из свог детињства међу којима је био заштићен од свакојаког зла овога света. И срећан. Посебно место на његовим сликама имају зидови дедине куће која је била саграђена још 1839. године. Са иконом светог Јована, њихове породичне славе. И његова родна кућа, разорена 1995. године, још само живи у сећањима и на сликама које ће Стефану причати о прошлости.

[уреди] Амбасадор хуманости

Добио је и звање амбасадора хуманости. Он жели да Југословенску фондацију против рака повеже са одговарајућим установама и фондацијама у Аустралији. Између осталог планира и организовање спортских приредби (сусрети репрезентација Југославије и Аустралије или великих тимова) у тој земљи, а целокупан приход би био усмерен за борбу против рака у Југославији.

Желео би да настави живот у Београду и да да допринос свом народу, али и пример другим нашим исељеницима да се врате.

[уреди] Литература

• Др Јован Рашковић - Луда земља
• Радмила Грбовић - Наши у белом свету
• Зоран Стојковић -Срби у Аустралији
• Влада РСК у прогонству - Историја Српске крајине