Миленко Стојковић
Из пројекта Википедија
Миленко Стојковић (1769 - после 1831), је био српски комадант и војвода током Првог српског устанка.
Садржај |
[уреди] Биографија
Миленко Стојковић се родио у селу Кличевцу у нахији пожаревачкој. Неко време је држао дућан у Пожаревцу, али се ипак вратио у село и живео као имућни домаћин. Пред устанак је већ био на челу покрета који се развио у његовој нахији.
[уреди] Почетак устанка
Када је у лето 1804. године донета одлука да се погубе турске дахиједахије (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага), због чије је окрутне владавине и дошло до незадовољства у народу, Миленко Стојковић је одређен од стране српске и турске власти (од које су се дахије одметнуле и владале самозвано) да изврши пресуду. Са дружином од око 50 момака отишао је у Ада-Кале], где су се дахије склониле, а онда прерушен, током ноћи отишао Ибрахиму, управнику града и предао му писмо у коме се објашњава зашто је дошао и ко га шаље.
Преплашен Ибрахим одао му је кућу у којој су се дахије криле и исте ноћи Миленко их је напао. После вишечасовне борбе дахије су побијене, а њихове главе, као личне трофеје, Миленко је однео у Београд. Богато је награђен новцем и скупоценим даровима, као и почастима које су уследиле - тада је остао запамћен, што је и у каснијим биткама потврдио, као велики јунак.
[уреди] Битка на Иванковцу
Велики војнички успех доживео је Миленко Стојковић у бици на Иванковцу. Нишки Хафиз-паша је кренуо са турском војском на Београд да заврши са устанцима, унапред славећи победу. На Иванковцу их је дочекао Миленко Стојковић са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем.
Када се приближио српској војсци, Хафиз-паша је послао гласнике који су поручили српском војводи да му се уклони с пута, а Миленко је изговорио своју чувену реченицу: "Претњама ме не уплаши! Удри свом силом. Рђа био ако ти се уклонио!" У овом пресудном боју српска војска је однела победу, а сам Стојковић је рањен. Након ове битке, буна на дахије је прерасла у устанак против турске владавине.
Првих дана јануара 1806. године Миленко је са устаницима продро у Крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и Малајници, стварао је услове да се Руси 17./18. јуна пребаце на десну обалу Дунава. Битка за избављење трајала је три недеље. Долазак Карађорђа са појачањима омогућио је да се ослободе опкољени Срби на Штубику.
Миленко Стојковић је заједно са вождом Карађорђем на Великом острву дочекао руског команданта Михаела Исајева. Ту га је Карађорђе прогласио за војводу.
[уреди] Харем
Када је освојио турско утврђење у Раму, на обали Дунава, Миленко је из харема команданта града заробио неколико жена и установио сопствени харем. Све жене је превео у православну веру.
После погибија Турака у Београду 1807. године, многе жене су остале удовице, а деца сирочад; било их је толико много да се по улицама готово није могло пролазити од оних који су просили како би опстали. Срби су овој турској сиротињи организовали превоз лађама натраг у Турску. Миленко је лађе сачекао у Поречу, месту на обали Дунава, где је имао своје утврђење и међу путницима изабрао најлепше девојке и жене којима је допунио свој харем. Негде у то време умрла је његова законита жена која је живела у Кличевцу, па се он поново оженио удовицом крајинског обор-кнеза, Миленом.
Туркиње из харема нису код Миленка биле класичне робиње, већ више његове личне миљенице које су га послуживале и двориле. Често их је водио са собом на путовања, а када би стали да се одморе, приносиле су му чибук и кафу.
Када би се које заситио налазио јој је мужа међу својим слугама или војницима и давао јој мираз. Српским госпођама које нису могле имати порода поклањао је и децу коју су неке од жена довеле са собом у харем, а није искључено да се међу њима нашло и понеко којем је и сам био отац.
[уреди] Сукоб са Карађорђем
После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа, краће време свим устаничким снагама командовао Миленко Стојковић, почела је и његова свађа са Карађорђем око политичких питања. Карађорђе је лишио Стојковића команде устаничком војском. Тако је дошло до одвајања Миленка Стојковића и Карађорђа Петровића.
У реорганизацији врховне управе у устаничкој Србији 1811. године, залажући се за ограничење вождове врховне власти и децентрализацију управе, Миленко Стојковићје дошао у сукоб и са Карађорђевим старешинама. Одбио је да прихвати дужност Попечитеља иностраних дела. То га је коштало прогонства из Србије, а одлуком Скупштине то се десило и његовом саборцу Петру Добрњцу.
Сукоб са Карађорђем био је разлог да Миленко побегне преко Дунава. Пре тога распустио је харем, не дозволивши ниједној од жена да је снађе неизвесна судбина; свакој је дао слободу и довољно новца да сама изабере какав ће живот водити. Сам Стојковић је отишао у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Према неким писаним документима Вука Караџића, Миленко Стојковић је умро у једној варошици на Криму на обали Црног мора 1831. године.
Мештани Кличевца су 26. јула 2004. у години јубилеја обележе 200 год. од почетка устанка у Србији отворили спомен-плочу, како би се знало где је рођен Миленко Стоковић. Београд има улицу Војводе Миленка.
