Кинеска инвазија Тибета

Из пројекта Википедија

Кинеска инвазија Тибета догодила се када је војска Народне Републике Кине ушла на територије тада независног Тибета 7. октобра 1950. и окупирала га. Од тада је Тибет саставни део Народне Републике Кине.

Садржај

1 Позадина
2 Инвазија
3 Под кинеском окупацијом
4 Види још
5 Спољашње везе

[уреди] Позадина

Застава независног Тибета

Планинско подручје Тибета једно је од најнеприступачнијих и најређе насељених регија на свету. Тибет лежи на висоравни окруженој великим планинским масивима површине 1,2 милиона квадратних километара, а због свог специфичног положаја у Тибету је, унаточ територију сличном европском континенту, средином двадесетог века живело само три милиона становника. У јесен 1950. Тибет изненада накратко долази у фокус међународне јавности након што је комунистичка Кина остварила дугогодишње претње и прешла границу Тибета, међутим сјена Корејског рата брзо је прекрила вести из планинске државе. Тибет је одавно постојао као самостална краљевина и тек у осамнаестом веку долази под утјецај Кине, а кинеско "покровитељство" над Тибетом трајало је до 1904. године, када је Велика Британија, бојећи се руског утјецаја у регији, из Британске Индије извела инвазију Тибета. Споразумом Велике Британије, Русије и Кине из 1907. године Тибет је привремено враћен под кинески суверенитет, да би након рушења кинеске династије Ћинг Тибет 1911. године прогласио независност. Статус и границе Тибета требали су бити утврђени конференцијом у индијском граду Симли 1913. године у назочности представника Тибета и Кине те тадашње Британске Индије, но Кина није никад прихватила склопљени споразум. Националистичка Кина годинама је, у раздобљу између два светска рата, витлала мачем према Тибету, но ипак је поштовала споразум из Симле.

Међутим, након победе комуниста у кинеском грађанском рату ствари су се измијениле и у односу према Тибету. Неколико недеља по успостави нове кинеске владе, у јануару 1950. службени Пекинг је позвао на ослобађање свих кинеских територија у које је укључен и Тибет. Кинеска Црвена армија кренула је на хиљаду двесто километара дуг марш до тибетанске границе на коју је, због недостатка квалитетних цестовних комуникација у кинеској унутрашњости, стигла тек поткрај јануара 1950., а прва извешћа током касног пролећа и почетком лета те године говорила су о пограничним сукобима на подручју Тсакало Батанга и Литанга.

[уреди] Инвазија

Кина је службено затражила од тибетанске владе почетак преговора око будућности Тибета, а у намери да предухитри кинеску војну интервенцију тибетанска је влада одредила изасланство за преговоре са Кинезима. Као место одржавања преговора изабран је индијски главни град Њу Делхи, где је тибетанско изасланство дочекао опуномоћеник кинеске стране за преговоре, кинески амбасадор у Индији. Кина је тражила од Тибета признавање кинеског суверенитета и препуштање одбрамбене политике Пекингу, уз обећање високог степена аутономије унутар Кине, но на инструкције добивене из Тибета тибетанско је изасланство одбило предложено због чега су преговори пропали.

Дана 7. 10. 1950. четрдесет хиљада кинеских војника прешло је тибетанску границу, но већина извештаја која су се пробила из Тибета у инострансво била је врло штура. Службени је Пекинг јавности објавио да је кинеска војска ушла у Тибет "како би ослободила три милијуна Тибетанаца од империјалистичког јарма". Кинеска је инвазија довела до осуда у међународној јавности, а посебно је забринута била Индија која је упутила просвједну ноту Пекингу. Кинеска инвазија Тибета временски је коинцидирала с почетком Корејског рата те је размерно мало позорности било упућено питању Тибета, а будући да Тибет није био члан УН-а, почетком новембра 1950. тибетанска је влада преко посредника покушала изнијети кинеску инвазију пред Уједињене народе, но ни једна од великих сила није била спремна то учинити. Уврштење Тибета на дневни ред Главне скупштине УН-а предложио је дипломатски ирелевантан Сан Салвадор, но на индијску је сугестију то питање скинуто с дневног реда. Унаточ големој бројчаној надмоћи над тибетанским бранитељима, кинеска инвазија није текла глатко. Наиме, због големих пространстава и лоших цеста напредовање у унутрашњост Тибета текло је размерно споро.

Најзначајнија битка с малом тибетанском војском одиграла се 5. 11. код утврде Чамдо, шесто километара источно од главног града Лхасе. Како би ојачала тибетанску владу, национална скупштина је средином новембра 1950. именовала шеснаестогодишњег Далај Ламу XIV за државног поглавара, годину и пол прије него што је било предвиђено. Избор Далај Ламе за тибетанског поглавара актуализирао је сукоб с другим конкурентом за тибетанског духовног вођу, дванаестогодишњим Панчан Ламом којега је фаворизирала Кина и који је отишао у егзил због сукоба с Далај Ламом. Убрзо по преузимању власти Далај Лама напушта главни град Лхасу и одлази у град Дромо близу индијске границе. Суочена с неизбежним поразом, у априлу 1951. тибетанска је влада послала изасланство на преговоре у Пекинг, но без овласти да склопе споразум. Тибетанско је изасланство у Пекингу било изложено снажном притиску, због чега је 23. маја 1951. без конзултација с тибетанском владом прихватило кинески диктат у облику тзв. Споразума седамнаест тачака. Споразум је оставио Тибету надзор над унутрашњим односима, док су одбрана и спољна политика пренесени у Пекинг. Кина је присилила Тибет да се Панчан Лама врати у Тибет и судјелује у подели власти.

Кинеске снаге су почетком септембра 1951. умарширале у Лхасу, иза чега је следила окупација већих градова Рутхока и Гартока те распоређивање јачих кинеских снага у западним и јужним деловима земље, чиме је довршена окупација Тибета.

[уреди] Под кинеском окупацијом

Далај Лама, који је Споразум седамнаест тачака назвао наметнутим, вратио се у главни град Лхасу из привременог боравишта у Дромоу очекујући да ће са кинеским представницима успети да исходи повољнији споразум, но Кина је одбила ући у нови круг преговора с Далај Ламом. Унаточ одбијању прихваћања споразума с Кином, Далај Лама 1954. године улази у нову тибетанску владу и налази се на челу одбора за доношење новог тибетанског устава.

Доласком кинеске власти у Тибету почињу чистке противника пекиншког режима, а на амерички потицај у Тибету 1959. године избија оружани устанак, који марта исте године захваћа и главни град Лхасу. Но, кинеске су власти након вишедневних борби успешно угушиле побуну, иако су мање устаничке скупине опстале до 1971. године, када их је престанак америчке војне помоћи након кинеско-америчког зближавања оставио на цедилу. Након гушења побуне, Далај Лама је напустио Тибет и отишао у егзил у Индију, а Кина је распустила тибетанску владу и поставила Панчен Ламу за председника области.

Пекинг је редовито оптуживан за тешко кршење људских права у Тибету, који је током следећих неколико десетлећа успешно инкорпориран у Кину те се првреда развила до одређеног степена.