Антисемитизам
Из пројекта Википедија
Антисемитизам представља нетреперивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима као религијској групи или нацији. Ова појава постоји још од средњег вијека, а врхунац јој је био средином 20. века када је у геноциду Хитлерове нацистичке Немачке страдало око 6 милиона Јевреја.
С правом или без, за антисемитизам се обично оптужују народи индоевропског порекла, посебно они из Европе.
У свом основном значењу, антисемитизам не представља мржњу према Семитима, већ само према једном семтиском народу, Јеврејима. (За мржњу према Арапима, такође семитском етницитету, рећи ће се да је неко расиста, али никада да је антисемита), па би прецизнији назив за овај појам био антијеврејство.
Два су основна и врло повезана испољавања одликовала досадашњу историју негативних односа према Јеврејима. Прво се састоји у означавању Јевреја кривим за различита злодела и назови-злодела током историје (они су издали Христа, они су измислисли комунизам, они владају светом, они у својим култовима убијају децу итд.). Друго је једноставан производ овог првог, а састоји се у позивању на масовно истребљење Јевреја.
Различити су и врло сложени разлози за појаву антисемитизма. Вероватно су највише утицала различита злонамерна тумачења Новог завета, основне сакралне књиге хришћанства. По њима, како су Јевреји "криви" за Христово погубљење, они ће морати и да "плате" за ту "кривицу". Не мали удео у стварању антисемитизма имала је и унутрашња организација Јевреја: они су живели на различитим местима; а гдегод да су отишли, имали су своје специфичне заједнице у које приступ нису имали нејевреји. Још током Средњег века Јевреји су постали вични трговци, захваљујући чему су се обогатили; а наследством то богатсво пренели на потоње генерације.
Било из зависти или из оправданог револта, током векова је мржња према Јеврејима расла, па су их неке власти још током ренесансе истерале са територија којима су владале. Тако Јевреја (као староседелаца) више нема ни у Шпанији ни у Енглеској. Њихов понован долазак у те земље тек је новијег датума (после Другог светског рата) и није масован.
Мржња одређених народа према Јеврејима је кулминирала два пута, а данашњи су дани сведоци трећег. Први пут је то било у Шпанији за време инквизиције, када је добар број Јевреја уточиште нашао у прекоокеанском насељавању Америке. Други и најкрвавији пут се догодило у Немачкој средином прве половине 20. века и трајао до краја Другог светског рата, када је, по званичним подацима, у концентрационим логорима широм окупиране Eвропе убијено више од 6,000.000 (шест милиона) Јевреја.
После завршетка Другог светског рата, захваљујући помоћи сила победница, на подручју своје митске домовине, Палестине, Јевреји су добили могућност да створе своју државу. Нажалост, захваљујући низу међусобних неразумевања, Јевреји су заратили са околним муслиманским народима. Случај је хтео да се убрзо сами Јевреји нађу у ситуацији јачег, и ту су ситуацију искористили управо на начин на који су током претходних векова силу јачи користили против њих. Цео један народ, Палестинци, постали су жртва рата за територије које су постале императив новонасталој јеврејској држави Израел. Захваљујући таквој политичкој ситуацији, преко милијарду муслимана почело је истим очима да гледа на све Јевреје, као што су то Немци чинили непосредно пред почетак највећег двадесетовековног геноцида.
Такође, обичај је да екстремне националистичке и екстремне десничарске снаге, широм простора на ком живе индоевропски народи, користе демагогију о светској јеврејској завери за циљеве придобијања присталица страхом. Обично говоре како су хришћанство, комунизам, чак и речи као што су начела француске револуције слобода, једнакост, братство "јеврејске измишљотине" чији је једини циљ владања светом од стране Јевреја.
Са друге стране, поготову у времену од краја Другог светског рата, свесни зла које им је нането, сами су Јевреји често користили (и користе) "баук антисемитизма" као свој иметак. Није ретко оптуживање, поготову Немаца, да не желе да склопе неки пословни договор са неким Јеврејом само зато што је припадник те етничке групе; није ретко ни оптуживање људи да су антисемите ако разложно критикују политику државе Израел или то да је често једина улазница у свет великог броја богатих Јевреја управо прихватање јудаизма за своју религију или склапање брака са припадницом или припадником јеврејског етницитета.
Треба поменути да је велики број људи значајних за људску историју или садашњост управо јеврејског порекла: Исус Христ, Алберт Ајнштајн, Франц Кафка, Карл Маркс, Ноам Чомски, Сигмунд Фројд, Роман Јакобсон итд. Значајан је број Јевреја и међу великим финансијским магнатима данашњице. Захваљујући својој пословној повезаности и својој раштрканости по свету, они су стекли велико богатство и велики утицај. Та чињеница често уме да изазива подозрење код људи који не припадају том етницитету и нису богати; а то подозрење умеју да користе различити политичари не би ли стигли до власти.
И, на крају, треба увек разликовати разложну критику јеврејских заједница, политике власти државе Израел и понашања крупних капиталиста Јевреја од праве мржње према Јеврејима утемељене на полуистинама и неистинама. Уосталом, нису Јевреји једини народ који је био или јесте изложен мржњи других и геноциду. Широко распрострањена аналогна реч антисемитизму не постоји за мржњу према Ромима, иако су и они током своје историје били страховито злостављани само зато што су припадници једног номадског народа који живи у цивилизацији, али уједно и ван ње.
