Корисник:CrniBombarder!!!/Општине

Из пројекта Википедија

Текст који се налази испод је преузет са мултимедијалног ЦеДеа „Косово и Метохија,Лице Европе“ издатог јуна 2006.године.

Да би се овај текст могао укључити у Википедију неопходно га је препричати и повезати викивезама.

Уколико се неко прихвати препричавања везивања целокупног текста,замолио бих га да напомену о томе остави на почетку странице(испод ове напомене),да се не би радио исти посао два пута. Црни Бомбардер!!! (†) 08:16, 20. септембар 2006. (CEST)

Општине и насеља

Дечани/Deçan

Подручје и становништво

Општина Дечани/Deçan је рурална област на западу покрајине, позната по свом историјском значају. Налази се на раскршћу путева према Ђаковици/Gjakovë и Пећи/Pejë. Са верског и културног становишта, ова општина играла је значајну улогу за српску заједницу. Православни манастир Високи Дечани потиче из тринаестог века и представља симбол Српске православне цркве на Косову, као и традиционално одредиште ходочасника.

Територија општине обухвата 180 квадратних километара, који се простиру дуж планина Стреоц на граници са Албанијом. Највећи део заузима Дечанска равница, где се налази већина од четрдесет и два села у општини. Преостала села су у планинским подручјима, до којих се зими тешко долази.

Током сукоба 1999, Дечани/Deçan су били једно од упоришта тзв. „Ослободилачке војске Косова“ (ОВК, алб. Ushtria Çlirimtare e Kosovës). До почетка NATO бомбардовања, већину села у општини већ су били захватили сукоби и већина становника је била избегла у Пећ или у иностранство.

Данас, велику већину становништва Дечана чине Албанци, а ту су и малобројне мањинске групе: двадесет и четири православна монаха у манастиру Високи Дечани; Египћани и припадници ромске заједнице у селима Бабалоћ/Baballoq, Грамочељ/Gramaqel, Дубовик, Пожар/Pozhar, Шаптеј/Shaptej и Рзнић/Irzniq; неколико муслиманских/бошњачких породица живи у Прапаћанама/Prapaqan и Раставици/Rastavicë. Огромна већина – готово 99 одсто становништва у општини – је муслиманске вероисповести, док четрдесетак католичких породица живи у Ратишу/Ratish и Папићу/Papiq.

Повратак

Недавно се вратила двочлана српска породица. Неколико православних монаха остало је у манастиру Високи Дечани, а у марту 2004. придружило им се пет старијих жена које су расељене из Ђаковица после мартовских немира те године. Спорадично се, на спонтан начин, враћају Роми, Ашкалије и Египћани и Бошњаци.

Ђаковица/Gjakovë

Подручје и становништво

Општина Ђаковица/Gjakovë налази се на површини од 521 километара квадратних и састоји се од главног града и осамдесет и четири села. Ђаковица се налази на 360 метара надморске висине, на стратешком положају између границе са Албанијом и срца Косова. Повезана је са другим центрима преко четири главна регионална пута – према Пећи, Призрену, Приштини и прелазу Qafë Morinë на албанској граници.

Канцеларија UNMIK за регистрацију, процењује да у општини живи неких 150 хиљада људи, од чега 90 хиљада у граду и 60 хиљада у селима. Ипак, прецизне бројке нису утврђене и стварни број становника вероватно је већи. Тај број се пре сукоба 1999. процењивао на 145 хиљада – 75 хиљада у селима и 70 хиљада у граду.

Поред Албанаца, шездесетак Бошњака живи у граду Ђаковици. Они су добро интегрисани, већина их говори Албански. Роми, Ашкалије и Египћани, чија заједница броји неких седам хиљада људи, најбројније су мањине у општини. Етнички састав чинило је 93 одсто Албанаца и 7 одсто мањина, међу којима око три хиљаде Срба, који су углавном живели у граду.

Општина Ђаковица драстично је била погођена сукобима и против локалног албанског становништва почињени су бројни злочини. Број несталих лица из ове општине међу највећим је на читавом Косову – више од три стотине. Последица тога је да је било какво помињање повратка некадашње српске популације и даље веома деликатно питање.

У овом тренутку, повратак је могућ за све друге мањине осим Срба. До дана данашњег, ниједно интерно расељено лице српске националности није се вратило у Ђаковицу. И у том граду су 17, 18 и 19. марта 2004. године избили су насилни протести. На хиљаде људи демонстрирало је и сукобило се са UNMIK полицијом и KFOR-ом. Православне цркве су или уништене или оскрнављене, док је једна од њих, која је уништена на крају рата, потпуно сравњена са земљом. Јединих пет старица српске националности које су остале у Ђаковици после рата, које су живеле у дворишту цркве, под стражом италијанског контингента KFOR-а, и које су преживљавале захваљујући помоћи међународне заједнице, евакуисане су 17. марта 2004. и одведене у православни манастир у Дечанима. Представници општине више пута су их посетили и понудили им да се врате; међутим, те жене су изразиле жељу да се врате тек када Храм Успења Пресвете Богородице буде потпуно обновљен. Роми, Ашкалије и Египћани нису биле мета изгредника током немира.

Глоговац/Gllogovc

Подручје и становништво

Општина Глоговац/Gllogovc налази се у централном Косову, између планина Чичавица на истоку и дреничких брда на северу и западу. Главни пут из Приштине према Пећи пролази кроз општину. На раскршћу у селу Коморане, мањи пут рачва се према северу од аутопута, пролазећи кроз град Глоговац и настављајући према Србици. У оквиру општине налази се укупно тридесет и шест села, укључујући и сам град Глоговац. Становништво општине пре бомбардовања 1999. године чинило је отприлике 69 хиљада душа; готово целокупну популацију чинили су Албанци, а у самом Глоговцу живео је и мали број Срба и припадника других мањина. У општини није остао ниједан припадник мањина, па је Глоговац данас потпуно једнонационална средина. Пре рата, Ослободилачка војска Косова (ОВК) имала је велики утицај и контролисала велике делове општине. Општина Глоговац је самим тим пуно претрпела током сукоба, баш као и читаво подручје Дренице. После серије интервенција југословенске полиције уследили су оружани сукоби и цивилне жртве који су били један од одлучујућих окидача ескалације сукоба на целом Косову.

Гњилане/Gjilan

Подручје и становништво

Општина Гњилане/Gjilan налази се на 47 километара југоисточно од Приштине, на плодној равници са добрим условима за пољопривреду. Општина заузима површину од 515 квадратних километара и обухвата 63 села. У четири села је мешано становништво које чине Албанци и Срби - Церница/Cërnicë, Понеш/Ponesh, Горњи Ливоћ/Livoç i Epërm, Паралово/Parallovë. Девет села су насељена искључиво Србима (Шилово/Shillovë, Горње Кусце/Kuvcë e Epërme, Станишор/Stanishor, Коретиште/Koretishtë, Пасјане/Pasjan, Партеш/Partesh, Доња Будрига/Budrigë e Poshtme, Драганац/Dragancë, и Стража/Strazhë), док су у једном селу (Добрћане/Miresh) живели Турци. Албанци, Турци, Роми и Срби живе у центру града.

Подручје око Гњилана богато је минералима; налазишта гвожђа и олова налазе се у Подграђу/Pogragjë, Прилепници/Përlepnicë, и Кметовицама/Kmetofc.

Пре и за време доласка посматрачке мисије OEBS (OSCE Kosovo Verification Mission - КВМ) на Косову, општина Гњилане сматрала се једним од мирнијих подручја на Косову. Током NATO бомбардовања, Гњилане није пропатило као друге општине. Ипак, било је сукоба између српских војних снага и ОВК у Жегри/Zhegër, Жеговцу/Zhegofc, и Церници/Cërnicë, у којима је већина кућа уништена.

После уласка NATO снага на Косово, многи Срби и Роми избегли су у јужну Србију или енклаве унутар општине. У првих неколико месеци после распоређивања међународних снага, повећан је број убистава из освете припадника мањина и њихова слобода кретања била је ограничена. Од тада, слобода кретања постепено се побољшавала, све до немира у марту 2003. када су преостало српско градско становништво и известан број Рома, избегло, а четрдесет кућа запаљено или опљачкано.

У овом тренутку, укупно становништво општине Гњилане процењује се на око 130 хиљада особа.

Повратак

Према подацима UNHCR, 464 Срба и 289 Рома вратило се у општину до 30. септембра 2005, што се назива “спонтаним повратком.”

Догађаји из половине марта 2004. изазвали су одлазак из града буквално свих преосталих (192) Срба.

Драгаш/Dragash

Подручје и становништво

Општина Драгаш/Dragash налази се у најјужнијем делу КиМ. Граничи се са општином Призрен на северу, као и са Албанијом на западу и Бившом југословенском републиком Македонијом на истоку. Град Драгаш налази се на 1050 метара надморске висине. Из главног града општине води главни пут северно ка Призрену (36 км) и два главна пута према Рестелици/Restelicë (24 км) и Броду (12 км). Током зиме, неким селима која се углавном налазе у области Гора веома је тешко прићи, или су потпуно неприступачна.

Општина Драгаш обухвата тридесет и седам села на површини од 434 километара квадратних и у њој живи око 35 хиљада становника. Две трећине општинског становништва чине Албанци, а једну трећину Горанци. Општину чине две области – Гора и Опоја – које су обе скоро једнонационалне. Гора заузима већи део територије општине и насељавају је углавном Албанци. Сам град Драгаш је национално мешовит и насељава га око четири хиљаде људи; представља културни и административни центар како за Гору, тако и за Опоју. Општина Драгаш је вероватно јединствена на Косову по толерантнијим односима између две заједнице које је насељавају. Међунационално насиље догађало се непосредно после рата, али је ситуација мирна од средине 2001. године.

Горанце су Албанци оптужили да су били на страни Срба, што је довело до ограничене слободе кретања, што је за многе само погоршало ионако тешку економску ситуацију. Драгаш је увек био економски заостао и број становника стално се мења. Економија и данас стагнира, упркос много бољој безбедносној ситуацији.

Повратак

Драгаш, а посебно подручје Горе, били су релативно мирни од 2001. године. Међутим, економска заосталост и слаба инфраструктура сматрају се главним препрекама за масован повратак Горанаца из бивше Југославије и западноевропских земаља. Обнова кућа и помоћ за повратак у Гори траје, али је ниског интензитета.

Исток/Istog

Подручје и становништво

Општина Исток/Istog налази се на северном ободу метохијске долине, одвојена од Црне Горе планинама високим и више од две хиљаде метара. Кроз општину пролази главни пут из Митровице за Пећ, а неколико путева повезују је са општинама Клина/Klinë и Србица/Skënderaj.

Општину чине град Исток и педесет и једно село – села су груписана у десет локалних заједница. Те заједнице кореспондирају највећим селима, међу којима су Исток/Istog, Врела/Vrellë, Пећка Бања/Banjë e Pejës, Ракош/Rakosh, Ђураковац/Gurrakoc, Дубрава/Dubravë, Добруша/Dobrushë, Заћ/Zallq, Црколез/Cërkolez и Осојане/Osojan.

У Истоку се такође налази затвор Дубрава. NATO га је бомбардовао у мају 1999. године; том приликом погинуло је око 180 затвореника. Од тада је затвор поново отворен.

Општина Исток дуго је сматрана релативно мирним местом на Косову, чак и када се ситуација погоршавала. Међутим, после бомбардовања NATO и повлачења српских снага, постала је једно од најуништенијих подручја у покрајини. Упркос обнови, још увек има пуно кућа које се морају поново изградити.

У овом тренутку, становништво се процењује на 44 500, од чега огромну већину чине Албанци, а има и више од 1330 Бошњака и око 1740 Египћана. У мешовитим селима Црколез/Cërkolez, Осојане/Osojan, и Суви Лукавац/Llukafci i Thatë живи око 540 Срба. Пре сукоба 1999, у Истоку је живело око 63 500 људи – 51 хиљада Албанаца, седам хиљада Срба или Црногораца и пет хиљада припадника других националности, укључујући Бошњаке, Роме и Египћане.

У општини је мали број интерно расељених лица: седам породица живи у колективном центру у Ђураковцу.

Повратак

Осојане/Osojan су прво место где су се Срби вратили 2001. године. Повратак је 2003. забележен и у суседном Сувом Лукавцу/Llukavci i Thatë.

Пројекат повратка у Дубраву/Dubravë обухватио је Роме, Ашкалије и Египћане. Још један случај повратка припадника тих заједница био је планиран за Рудеш/Rudesh, али тај процес није почео због власничких питања покренутих од стране општинских власти и мештана.

Према бројкама UNHCR из септембра 2005, укупан број повратника у општину Исток од 2000. године је 906. Највише повратака у протекле четири године било је 249 у 2004: вратио се приближно подједнак број Срба, Бошњака и Рома, Ашкалија и Египћана. Током 2005. године до краја септембра вратило се 154 Срба, Бошњака и Рома, Ашкалија и Египћана. Сви Срби живе у једнонационалним енклавама.

Качаник/Kaçanik

Подручје и становништво

Општина Качаник/Kaçanik налази се на југоисточном Косову и простире се дуж главног пута између Приштине и Скопља, главног града БЈР Македоније. Суседне општине су Штрпце/Shtërpcë, Урошевац/Ferizaj и Витина/Viti, а Македонија се налази на југу. Општина заузима 306 квадратних километара и четрдесет и два села, као и град Качаник (укључујући Ђенерал Јанковић/Hani i Elezit). Ђенерал Јанковић има више од пет хиљада житеља и налази се на граници са Македонијом. Већина села неприступачна је током зиме, а не постоје ни основне јавне службе.

Број становника је отприлике 43 хиљаде. Са изузетком девет (9) косовских Рома у граду Качанику и тридесет Бошњака у Ђенерал Јанковићу, етнички састав општине је хомоген – у огромној већини преовлађују Албанци.

Српско становништво избегло је одмах после завршетка сукоба 1999. године. Према подацима UNHCR, у општини Штрпце/Shtërpcë живи двадесет и четири интерно расељених лица. UNHCR је 2004. године организовао неколико посета типа „иди и види“ (тзв. „Go and See Visits“) за српске породице селу Стари Качаник/Kaçaniku i Vjeter, али је мало вероватно да ће се те породице у блиској будућности и вратити.

Повратак

Иако је повратак у Качаник од слаб од 2003. године, када су интерно расељени Срби посетили Стари Качаник, представници општине Качаник су 18. маја посетили тридесетак интерно расељених лица (углавном главе породица) у БЈР Македонији. Иако су интерно расељени Роми изразили жељу да се врате, од тада ниједан повратак није забележен.

Клина/Klinë

Подручје и становништво

Општина Клина/Klinë налази се на западу провинције, на површини од 308 квадратних километара. Пут и железничка пруга из Приштине за Пећ простире се у правцу исток-запад кроз општину, а још једна пруга повезује Клину на северу и Призрен на југу. Река Бели Дрим тече са севера ка југу кроз општину, кроз коју пролази још пет река. Једна од њих, Мируша, добро је позната, као и неколико лепих језера и водопада (12 км јужно од главног града). У општини има укупно педесет и три села, не рачунајући град Клину.

Пре сукоба 1999, у општини је живело око 70 хиљада људи. У општини Клина данас живи око 55 хиљада људи. Мањинску заједницу у општини углавном чине Роми, Ашкалије и Египћани. Већина Срба – највеће мањине у општини пре сукоба, њих десет хиљада – расељена је у Србији и Црној Гори.

Повратак

Општина Клина/Klinë је била простор првог организованог повратка и, што је још важније, првог урбаног повратка припадника српске заједнице на Косову. Педесет и један Србин (четрдесет и две породице) вратио се 2003. године из Србије у своје куће у селима Бића/Binxhë и Грабац/Grapc. У септембру 2004, тридесет и троје Срба вратило се у своја родна места у вишенационалном селу Видање/Videjë. Од фебруара до октобра 2005, укупно седамнаест српских породица вратило се у град Клину и населило се на својој земљи уз помоћ и подршку разних невладиних организација, UNMIK-а и општине. У општини тренутно живи око 1800 Рома, Ашкалија и Египћана; неколико њих живи у граду Клини, док остали живе у селима, углавном у Штупељу/Shtupel.

Косово Поље/Fushë Kosovë

Подручје и становништво

Општина Косово Поље/Fushë Kosovë налази се на око осам километара југозападно од Приштине. Демографија се у граду у протеклих десет година драстично променила. Срби су пре сукоба 1999. године чинили 25 одсто становништва, а неколико села била су мешовито српско-албанска. Најновије статистике показују да је тај број опао на укупно осам одсто. У свим селима у општини живе Албанци и друге мањине, међу којима и Срби, иако Албанци чине 85 одсто укупног становништва у општини. Поред тога, у општини тренутно живи око пет стотина ашкалијских и египатских породица, односно две и по хиљаде душа.

Општина обухвата осамнаест села, од чега у три (Угљаре/Uglar, Кузмину и Батушама/Batushë) живе Срби. Бресје и Косово Поље су национално мешовита подручја.

Однос између српске и албанске заједнице драстично се погоршао због мартовских немира 2004. године. Срби из града Косова Поља били су, због безбедносне ситуације и штете причињене њиховој имовини, приморани да потраже уточиште у околним селима, углавном насељеним српском заједницом (попут Угљара/Uglar, Бресју, и Грачаници/Graçanicë).

Повратак

Према подацима UNHCR, 612 Ашкалија, 316 Срба и 44 Рома – интерно расељених лица – вратило се у општину од 2000. године; њихов повратак назива се „спонтаним.“ Многе друге интерно расељене породице показале су стварно интересовање да се врате. Нажалост, немири у марту 2004. не само да су зауставили тај процес, већ су приморали и велики број преосталих урбаних Срба да напусте своје станове и куће, које су у то време запаљене или опљачкане.

Као што је то показала ситуација на терену, ни именовање општинског повереника за повратак, нити усвајање општине стратегије повратка 2005. године нису значајније помогли и оживели процес повратка, као што су то очекивале општинске власти.

Каменица/Kamenicë

Подручје и становништво

Општина Каменица/Kamenicë је најисточнија косовска општина, која се граничи са Србијом, Приштином, Новим Брдом и Гњиланом. У седамдесет и четири села у општини живи неких 58 500 људи; према подацима непоузданог пописа из 1991. године, 73 одсто становништва су Албанци и 25 одсто Срби, а ту је и мали проценат Рома, Македонаца и Црногораца. У овом тренутку има отприлике 82 одсто Албанаца и 17 одсто Срба, укључујући и мањи број Рома.

Током мандата посматрачке мисије OEBS (OSCE Kosovo Verification Mission - KVM) на Косову, у Каменици није било већих инцидената са кршењем људских права. Иако је атмосфера у општини била напета као и у другим деловима покрајине, степен штете због сукоба и насиља током сукоба био је знатно нижи него у другим деловима Косова. Велика концентрација Срба и непостојање већег броја припадника ОВК вероватно је разлог мањег степена штете и насиља током рата. Ипак, по завршетку сукоба, велики број Срба и Рома избегао је или преко границе на југ уже Србије, или у енклаве унутар покрајине.

У јулу 1999, Срби су напустили једанаест села у општини. И док је пре сукоба у Каменици живело неких 950 Рома, данас их остаје око пет стотина, углавном у српским деловима града Каменице и у Беривојцима/Berivojcë. Неки од њих су интерно расељена лица из других делова Косова. Слобода кретања српске и ромске популације побољшана је током прошле године. Као и у већини градова на Косову, и у Каменици су беснели немири средином марта 2004. Ипак, упркос насиљу, ниједна кућа није запаљена и мањинске популације нису побегле.

На територији општине постоје три српска подручја. Прво, јужно од града Каменице (села Ранилуг/Ranilluk, Велико Ропотово/Ropotovë e Madhe и Доње Кормињане/Korminjani i Poshtëm) чине главну српску „енклаву“, у којој живи око пет хиљада људи. Села су повезана међусобно и са самом Србијом. Слобода кретања у и између села је добра. Друго подручје, много мање (око две стотине становника по селу и у близини мешаних села), чине српска села северно од града Каменице. Трећа српска област је у граду Каменици и Беривојцима.

Пошто се граничи са Србијом, тензије су сталне; током сукоба 2001. године у Прешевској долини у јужној Србији, више насилних инцидената догодило се у тој области. Међутим, имајући у виду деликатне географске околности и мешовити национални састав становништва, укупна ситуација може се сматрати мирном.

Повратак

Према подацима UNHCR, 368 Срба и 89 Рома вратило се у Каменичку општину од 2000. године до 30. септембра 2005. Пут у селу Граденик/Gragjenik гради се од средстава за организовани повратак, пошто општина верује да ће то подстаћи повратнике. Средства за организовани повратак тренутно се траже и за село Ораовица/Rahovicë.

Митровица/Mitrovicë

Подручје и становништво

Општина Митровица/Mitrovicë налази се северно од Приштине, заузима површину од 350 квадратних километара и обухвата четрдесет и девет села. Сам град Митровица и два села (Суви До/Suhodoll и Свињаре/Svinjarë) су национално мешовити, док су остала села чисто Албанска.

Од сукоба 1999. године, град је подељен дуж реке Ибар. На југу је становништво углавном албанско. Свих три стотине српских породица које су живеле тамо преселиле су се на север, укључујући и неких шест које су остале све до немира у марту 2004.

Северни део града надовезује се на општине Звечан и Зубин Поток, које су увек биле већински српске. На северу града данас живи око двадесет хиљада становника, од чега седамнаест хиљада Срба (од којих су између пет и седам хиљада расељена лица) и три хиљаде припадника других заједница (Албанаца, Муслимана/Бошњака, Рома, Ашкалија и Египћана). Пре сукоба, најмање педесет одсто популације на северу чинили су Албанци.

Прецизне податке о броју становника у северној Митровици немогуће је добити (што важи и за читаву општину) и ти подаци су предмет разних контроверзи.

Број Муслимана и Бошњака који говоре српским језиком драстично је смањен у односу на бројку од шест хиљада пре сукоба. Данас их има између две и три хиљаде и живе на обе стране Ибра. Роми (којих је пре рата било шест хиљада) расељени су из јужног дела Митровице у северни, али и у саму Србију. Око 275 људи живи у колективном центру на северу града, а један мали број породица живи у приватном смештају на југу. Више од четрдесет ашкалијских породица и даље је у јужном делу Митровице, углавном концентрисаних у оквиру једне заједнице. На обе стране реке има турских породица, а једна трећина Горанаца живи на југу.

У Митровици је у периоду од краја 2003. до почетка 2004. године дошло до извесног степена опуштања напетости између северног и јужног дела града. Безбедносне мере на главном мосту смањене су и спроводи их KPS, уместо KFOR-а. Међутим, мартовски немири променили су ту ситуацију и до недавно је велики број припадника KFOR-а обезбеђивао главни и источне мостове у граду. У Митровици су забележени најгори инциденти током догађаја 17, 18 и 19. марта, у којима је страдало неколико особа, а већи бројих је повређен у сукобима и насиљу у близини главног моста. Током дана 18. марта, KFOR је евакуисао српско становништво – близу три стотине људи - из мешовитог српско-албанског села Свињаре, пошто су све српске куће и имовина спаљене и опљачкане.

Пошто су смештени у бази KFOR-а у Митровици, ти људи пребачени су у северни део града, где су неки остали, а већина их је данас смештена у Звечану и Лепосавићу. У општини Митровица налази се и других четири стотине лица расељених из других подручја на Косову током мартовских немира. Процес обнове и повратка тих новорасељених лица траје. Православна црква у јужном делу Митровице такође је тешко оштећена када је запаљена заједно са имовином која је окружује, а која је припадала тамошњем свештенику. На северу града је прећено и покушано насиље против неких припадника албанске заједнице. Штета нанета процесу помирења и напретку у подељеном граду је драстична.

Несигурност и непостојање слободе кретања велика је препрека успостављању нормалног живота у Митровици. Подела града закомпликовала је и пружање комуналних услуга и функционисање јавних служби и довела до стварања одвојених структура на северу и југу. Међународна заједница предузела је известан број мера да се ситуација поправи, укључујући и успостављање тзв. „Зоне помирења“ у центру града и изградњу пешачког моста за Албанце који живе у једном делу северног дела града, да прелазе на југ. Северни део града под управом је UNMIK-а и осмочланог мултиетничког Саветодавног одбора. Припадници свих заједница имају имовину у другој половини града и више су пута покушавали да је преузму. Дугорочни процес у овом домену ће, међутим, захтевати не само приступ имовини, већ и могућност школовања, коришћења здравствених услуга и приступ продавницама.

Повратак

Повратак у општину веома је слаб. Река Ибар је линија поделе између Албанаца на југу и Срба на северу и обе стране се противе повратку друге етничке групе. Према подацима Регионалне јединице за повратак (Regional Return Unit - RRU), укупно четрдесет и једна особа вратила се својим кућама од 2000. године.

Лепосавић/Leposaviq

Подручје и становништво

Општина Лепосавић/Leposaviq је најсевернија општина на Косову, која заузима неких 750 квадратних километара у Ибарској долини, северно од Митровице. Општина обухвата седамдесет и два села и у њој живи 18 500 људи. Срби су већина, али ту је и мањи број припадника других заједница. Пре сукоба, око шест стотина Албанаца живело је у три села у јужном делу општине; та села су данас празна, јер њихови житељи живе у Митровици.

Општина је почела да прима интерно расељена лица из свих делова Косова од јуна 1999. године и данас је дом за две и по хиљаде таквих особа, од којих је 203 припадника ромске заједнице. Ту је и око хиљаду и две стотине Срба – интерно расељених лица – који живе са родбином. Други су смештени у колективним центрима у Лепосавићу, Лешку и Сочаници.

Повратак

Повратак је био спор, али се од 2000. године 132 Албанаца вратило у своје некадашње куће у општини. У општини се налазе колективни центри за Роме, као и за избеглице из Босне и Хрватске, од којих су неке живеле у општини још од раних деведесетих. Недавно је било и „иди и види“ посета у Босну и Хрватску, са циљем повратка неких од тих избеглица који још увек желе да се врате у своје некадашње домове.

Липљан/Lipjan

Подручје и становништво

Општина Липљан/Lipjan налази се у централном делу Косова и заузима 422 квадратна километра површине. Град Липљан налази се на раскршћу главних путева Приштина-Призрен и Приштина-Скопље. Река Ситница протиче од севера према југу кроз равницу; Андровачке планине налазе се на истоку, док су на западу висоравни око Липовице, Црнољева и Дренице.

Општина обухвата седамдесет и једно село: у педесет и једном искључиво живе Албанци, у шест села Срби, док су остала села, као и сам град Липљан, мешовити. У Липљану живе разне националне заједнице – Албанци, Срби, Ашкалије, Роми и Хрвати. Постојеће становништво чини 83.36% Албанаца, 12.21% Срба, 1.96% Ашкалија и 2.45% мањих заједница (Рома, Хрвата, Турака и Бошњака).

Одлазак српског становништва из града Липљана био је константан од 1999. године. Та урбана популација гравитирала је према обично једнонационалним селима. Иако се бројке после мартовских немира 2004. разликују, процењује се да у општини има око 9800 Срба. У то време, неких 268 Срба расељено је из својих домова у граду Липљану, углавном у српска села и део града око православне цркве.

Роми и Ашкалије такође живе у граду и неким мешовитим селима – има их укупно 300, односно 1500. Ашкалије живе у Горњем Гадимљу/Gadime e Epërme, Медвечи/Medvec, Малом Аласу/Hallac i Vogël, Магури/Magurë и Коњуху (неколико породица). У селу Радеву /Radevë, шездесет Рома представљају се као Египћани и живе у релативно мирним условима. Роми трпе због маргиналног друштвеног статуса и ограничене слободе кретања.

Хрватска заједница која живи у селу Јањеву/Janjevë годинама се смањивала. Живе заједно са Ромима и Албанцима, иако су њихове куће груписане у центру села и око католичке цркве. Непостојање адекватног школства је проблем ове заједнице због ког би њени припадници могли да се одлуче за одлазак.

Повратак

У општину Липљан су се у протеклих пет година спонтано вратили неки Срби, а у већој мери Роми, Ашкалије и Египћани. Повратак ових последњих у Липљан почиње да даје неке конкретне резултате. До повратка породица ромске, ашкалијске и египатске заједнице дошло је у селима Магура/Magurë, Мало Добрање/Dobraje e Vogel и Медвече/Medvec. У Магури је у току изградња кућа за логор Племетина за расељене Роме и Ашкалије

Што се тиче Срба, забележени су и нови одласци, поготово из урбаног дела Липљана. Градски Срби одлазе у Србију или околна већински српска села. Када је реч о повратницима који су избегли после нереда 17. марта 2004, вратило се неколико градских српских породица, док их већина и даље живи у статусу интерно расељених лица у области око православне цркве у Липљану, у околним селима или у Србији.

Ново Брдо/Novobërdë

Подручје и становништво

Ново Брдо/Novobërdë је мала општина југоисточно од Приштине, која се састоји од двадесет и осам села и на десетине махала сабијених у једној брдовитој области. То је у потпуности рурално подручје, у коме већина становника живи од пољопривреде. То је једна о најсиромашнијих општина на Косову, са високом стопом незапослености и малим потенцијалом за отварање нових радних места.

Пре сукоба, према проценама UNHCR и ОЕБС-а било је мање од пет хиљада становника. Број становника је од тада опао на 3900. Пре сукоба 1999, Срби су са 54 одсто били у већини, а данас су Албанци већина са око 61 одсто. У општини живи и десетак ромских породица. У поређењу са другим областима са национално мешовитом популацијом, ниво напетости међу националним заједницама релативно је низак. Ново Брдо је била релативно мирна општина током мартовских немира 2004. године, иако је било насиља и уништавања имовине. Политичка атмосфера је наредних месеци била напетија, али се вратила у какву-такву нормалност у другој половини 2004.

Повратак

Према подацима UNHCR, у општину се између 2000. године и 30 септембра 2005. вратило 259 Срба и тринаест Рома. Већина повратника вратило се на спонтан начин. Општина активно промовише пројекте повратка. Финансијска средства одобрена су за један такав повратак у селима Извор, Прековца/Prekoc и Бостане/Bostan. Општина такође покушава да добије средства за пројекат у селу Клобукар/Kllobukar.

Обилић/Obiliq

Подручје и становништво

Општина Обилић/Obiliq налази у непосредној близини Приштине на северозападу, на главном путу према Митровици. Општина је формирана 1989. године, а пре тога била је у саставу приштинске општине. Данас она обухвата укупно двадесет села, укључујући сам град Обилић, као и камп Племетина за интерно расељена лица, који је недавно затворен. Иако већину становништва чине Албанци, села попут Бабиног Моста/Babimoc, Милошева/Milloshevë, Племетина/Plemetin и Црквене Водице/Caravodicë већином насељавају Срби и друге неалбанске мањине. Град Обилић такође је био вишенационална средина до немира у марту 2004, али су, нажалост, сви преостали Срби и неки Роми због насиља напустили град и потражили уточиште у Племетини и другим српским селима.

Повратак

Према подацима UNHCR, укупно 8615 особа из те општине расељено је у Србији и Црној Гори, а 170 људи у БЈР Македонији. До децембра 2003, 635 интерно расељених лица вратило се у своја родна места. Многе друге породице интерно расељених Срба и Ашкалија показале су истинско интересовање за повратак. Нажалост, мартовски немири 2004. не само да су зауставиле процес повратка, већ су и повећали број интерно расељених лица. Сви преостали градски Срби, као и неки Роми, побегли су, а њихова имовина је попаљена и опљачкана.

Ораховац/Rahovec

Подручје и становништво

Општина Ораховац/Rahovec налази се у југозападном делу Косова и са укупно тридесет и пет села заузима готово 276 километара квадратних површине. Од октобра 2002, у општини живи 73,700 становника, од чега огромна већина живи у руралним подручјима, а ако 23,200 у граду Ораховцу.

У граду Ораховцу живи значајан број припадника мањинских заједница. Процењује се да је Срба око хиљаду и три стотине и да живе у Горњем граду (између 550 и 600) и оближњем селу Велика Хоча/Hoçë e Madhe (око 700). Пре сукоба, становништво је било мешовито и етнички састав града Ораховца био је 84 одсто Албанаца, 13 одсто Срба и три одсто других локалних заједница (Црногораца, Турака, Горанаца, Египћана и Ашкалија). До 1999. године, припадници српске заједнице живели су у неким оближњим селима, али се до данас нико од њих није вратио ни у једно село изван града Ораховца или Велике Хоче. Први српски повратници вратили су се у Ораховац у мају 2001. Процењује се да се од тада вратило 109 људи (67 у град Ораховац и 42 у Велику Хочу).

Током немира у марту 2004, на стотине Албанаца окупило се на протесту у центру града, а велики број их је отишао у Горњи град и напао један српски пар. Запаљена је једна кућа, а неколико их је оштећено. У селу Брњача/Brnjakë 18. марта је запаљена православна црква. Пет српских породица је, како се сазнаје, напустило Ораховац.

У општини живи и ромска и египатска популација. Око половина Египћана и Рома живи на подручју у близини Горњег града, а у селу Велика Хоча – српској енклави – живи једна ромска породица. Постоји неколико села са мешовитим ромским, египатским и албанским становништвом. Ромске породице живе у селу Зрзе/Xërze, а египатске у селима Оптеруша/Apterushë, Целине/Celinë, Чифлак/Cifllak, Добридол/Dobidol, Белацрква/Bellacrkë, Геџа/Gexhe, Крамовик, Ратковац/Ratkoc, Зрзе/Xërze, Велика Круша/Krusha e Madhe и Сеновац/Senoc.

У селу Доње Ретимље/Retijë e Ulët живи малобројна заједница Горанаца, као и у граду Ораховцу, иако већина њих више воли да их не називају Горанцима (али их локално албанско становништво сматра Горанцима).

Пећ/Pejë

Подручје и становништво

Град Пећ/Pejë је центар најзападније области на Косову, на ободу Проклетија, које се издижу изнад кланца Ругова. Општина заузима више од 602 километара квадратних; састоји од укупно деведесет и пет села, са неких 125 хиљада становника.

Ово подручје има велики географски и историјски значај. Српска патријаршија и друге средњовековне православне цркве, турске џамије и споменици, као и старе албанске куле (мале породичне тврђаве из XIX века) главни су историјски симболи града и општине Пећ. На подручју Пећи налази се више атрактивних туристичких локација, посебно у његовог западном делу, где Бели Дрим дели Проклетије кроз Руговску клисуру, као део „Албанских Алпа“. Недалеко од града, на путу према црногорској граници, налази се извор највеће реке на Косову - Белог Дрима/Drini i Bardhë.

Иако се српско и становништво других мањина драстично смањило по завршетку сукоба 1999, још увек постоји значајан број припадника мањинских заједница у општини. Већина Срба живи у селу-енклави Гораждевац/Gorazhdevc – око хиљаду. Четрнаестог јула 2003, двадесет и шест српских мушкараца (наводно бивших житеља тог краја) стигли су у Бело Поље/Bellopojë, изоловано насеље поред Пећи. Прве фазе пројеката повратка и обнове завршене су за села Сига/Sigë и Брестовик (око осам километара северно од Пећи).

Неколико православних монахиња живи у Патријаршији на ободу Пећи.

Ту су и бројни Муслимани, који говоре српским језиком и живе у граду и Витомирици/Vitomiricë, као и значајна ромска, ашкалијска и египатска заједница у урбаним и руралним областима.

Албанска заједница чини више од 90 одсто становништва Пећи, а већина Албанаца је муслиманске вероисповести; ипак, постоји и значајна католичка заједница у граду и неким руралним областима (у долини Баране и селу Главичица/Gllaviqicë).

Број становника регистрованих у општини Пећ је 81 026 (41 438 мушкараца и 39 588 жена); у тај број улазе све националне заједнице, ако је веровати статистици Централног центра за обраду с почетка 2005. Вероватно је да би прецизније бројке показале да становника има више.

Повратак

Гораждевац и Пећ остају настањени Србима. Прво место повратка било је Бело Поље/Bellopojë 2003. године. Током мартовских немира 2004, село Бело Поље потпуно је уништено. Општина Пећ обновила је све уништене куће. Нови повратници стигли су 2004. у Брестовик и Сигу. Предвиђало се да ће се 2005. у та села вратити још повратника, као и да ће стићи први повратници у Љевошу/Levoshë.

Према подацима UNHCR из децембра 2004, 1176 особа вратило се у општину Пећ од 2000. године. Најбројнији међу њима су Срби (487), а међу припадницима осталих заједница највише има Рома, Ашкалија, Египћана (укупно 405), као и Бошњака (284).

Подујево/Podujevë

Подручје и становништво

Општина Подујево/Podujevë налази се северно од Приштине. Заузима 662 квадратна километра и састоји се од седамдесет и осам села, укључујући и сам град Подујево.

Постојећа популација општине је око 130 хиљада људи (99 % Албанци), рачунајући и око 35 хиљада становника града Подујева. Процењује се да у општини живело око 1650 Срба, од чега половина у граду. Преостало двоје старијих Срба који су живели у Подујеву после сукоба 1999. напустили су град почетком 2001, док двадесет и један Србин живи у малој енклави Секирача/Sekiraçë, која представља део села Медреговац/Metergoc.

У Подујеву живи ромска и ашкалијска заједница, и то у граду и околним областима.

Повратак

У поређењу са другим општинама, расељених лица из Подујева нема много. Према подацима UNHCR, има их 3691 у Србији и Црној Гори и 64 у БЈР Македонији. Малобројне су Ашкалије и Роми који желе да се врате у општину, пошто се већина оних који су то желели у међувремену вратила. До краја 2003, седамдесет Ашкалија се вратило у ту општину. Ашкалије и Роми су потпуно интегрисани и немају безбедносне проблеме. У општини нема Срба, осим двадесет и четворо старијих људи у селу Секирача.

Две хиљаде друге године, идентификована је група српских расељених лица који су показали интересовање за повратак, али због неизвесне ситуације није довољно тога учињено да им се олакша повратак. До данас, у општину Подујево су се успешно вратиле само две српске породице: једна у Секирачу и друга у подручје око језера Бадовче.

Приштина/Prishtinë

Подручје и становништво

Општина Приштина/Prishtinë налази се на североисточном ободу косовске равнице и представља економски, културни, политички и административни центар Косова и Метохије. Са површином од 854 километара квадратних, приштинска општина је најмногољуднија општина на Косову, чије се становништво после сукоба удвостручило. У граду је 1991. године живело око 200 хиљада људи, али је та бројка данас 550 хиљада, од чега 200 хиљада интерно расељених лица из других делова Косова. Поред тога, у Приштини борави велики број иностраних држављана – припадника разних међународних снага и организација.

Процењује се да је у општини остало између дванаест и петнаест хиљада Срба. Нереди марта 2004. године и спаљивање кућа подстакли су даљи егзодус српског становништва из центра Приштине; малобројни преостали Срби углавном су из безбедносних разлога затворени у згради YU програма. Велика српска енклава у приштинској општини је Грачаница; ту се налази историјски православни манастир, у коме живи угледни српски верски вођа, владика рашко-призренски Артемије.

Од других мањинских заједница, ту је око 1000 Рома и 1500 Бошњака. Такође има и Турака и мали број Ашкалија и Горанаца.

Повратак

Према подацима UNHCR, 998 Срба, 218 Рома и 178 Ашкалија – расељених лица – вратило се у општину од 2000. године, већина у оквиру оног што се назива „спонтаним повратком.“ Многе друге интерно расељене породице показале су интересовање да се врате. Нажалост, мартовски немири 2004. не само да су зауставиле процес повратка, већ су и повећали број интерно расељених лица. Готово сви преостали градски Срби, који углавном живе у зграду YU програма у Приштини, напустили су своје станове који су запаљени или уништени. Уз подршку косовске владе, која је реновирала оштећене станове, око 60 одсто расељених Срба вратило се у своје станове после два месеца.

Призрен

Подручје и становништво

Призрен је највећи град у јужном делу Косова и Метохије. Тај град игра важну улогу у регионалној трговини и привреди захваљујући својој географској локацији, у близини граница са Албанијом и БЈР Македонијом. Призрен је познат по националној разноликости. У призренској општини живи око 220 хиљада људи, како у граду, тако и у седамдесет и шест села раштрканих широм општине.

Током сукоба између Срба и NATO и ОВК, многа села у овој општини уништена су, иако је град Призрен углавном избегао систематско паљење кућа. Крајем 1999, када се већина људи вратила, на стотине српских кућа запаљено је и опљачкано. Упркос тим послератним тензијама, општина Призрен остаје културно и етнички најхетерогенија општина на Косову: у њој живи велики број Муслимана/Бошњака, Турака и Рома, поред већинског албанског становништва. Такође, значајан број Срба живи у малим селима, енклавама и заштићеним насељима. Опасност од етничких сукоба остаје, али за разлику од других делова Косова, Албанци, Муслимани/Бошњаци, Турци, Роми и Срби живе у граду Призрену. Иако Муслимани/Бошњаци који говоре српским језиком представљају најбројнију мањинску групу, турска мањина је поседује друштвени углед и утицај. У северном делу Призрена – области Подримља – живе Албанци и Турци. У источном делу Подгури живе Албанци и Муслимани/Бошњаци. На југоистоку је долина Жупе, настањена углавном Муслиманима/Бошњацима и делом Србима и Албанцима.

Током насиља које се од 17. до 19. марта 2004. проширило Косовом, Призрен је општина која је претрпела највећу материјалну штету. Педесет и пет српских кућа и осам православних верских и историјских споменика је опљачкано, оштећено или спаљено. Изглед града је нарушен и угрожен миран суживот његових становника. Малобројна преостала српска заједница која је живела у центру града готово је у потпуности расељена унутар општине.

Повратак

Мартовско насиље имало је драстичне консеквенце по Призрен. Не само да је повратак био спор, већ је и процес повратка на десетине интерно расељених лица из Србије заустављен. Међутим, само је тридесет и шест Срба из Призрена физички малтретирано и истерано из заштите KFOR-а и KPS у камп KFOR-а у граду. У прелиминарном извештају завршеном у априлу 2004, општина је закључила да не само да је проузрокована велика штета српској имовини, већ и да су становници града претрпели велику духовну, историјску и материјалну штету. Према извештају о процени, педесет и пет кућа у области око тврђаве - Поткаљаја/Nënkalaja – требало би да се обнови; од те бројке, педесет и једна делимично је спаљена, а четири сравњене до темеља. Процену штете у осам средњевековних српских православних цркава и манастиру Светог архангела радила је мешовита комисија, састављена од представника UNMIK, UNESCO и локалне заједнице; међутим, ни за шта, осим за манастир, није пронађено решење, као ни у остатку Косова. Нови објекат на различитом месту унутар црквеног комплекса саграђен је за смештај монаха. По новом споразуму између министарстава културе Србије и Косова потписаном 10. октобра 2005, почело је уклањање рушевина призренске цркве Светог Ђорђа.

Област Жупе, по националном саставу мешовито српска, као и повратничко село Новаке, нису погођени насиљем. Ситуација је остала стабилна и постоји нада да ће се повратак у те области интензивирати.

Спонтани повратак дешава се у руралним областима у којима је организовано неколико посета типа „иди и види.“ Слободу кретања и повратка олакшава аутобус Призрен-Штрпце. Међутим, у град Призрен се нико није вратио од мартовских немира 2004.

Штимље/Shtime

Подручје и становништво

Општина Штимље је рурална општина у јужном централном делу косовске равнице, која се налази на обронку планине Црнољева, тридесет километара југозападно од Приштине. Главни пут од Призрена до Приштине пролази кроз центар Штимља. У општини тренутно живи око двадесет девет хиљада људи, и то у двадесет и два села и граду Штимљу. Пре сукоба 1999. године, у околним селима и самом Штимљу заједно да албанском већином живело је око 950 Срба, 700 Ашкалија и 100 Рома. Од јануара 2003, шеснаест Ашкалија се вратило, а петоро Срба отишло. Све мањине имају слободу кретања и приступ јавним службама, укључујући воду, струју и здравство. Током мартовских немира 2004, преосталих четрнаесторо Срба расељено је из Штимља и тренутно се налазе у општини Липљан.

Повратак

Повратници у општину Штимље до сада су углавном биле „урбане“ ашкалијске породице, и то у сам град, док су се српске породице вратиле у два села – Доње Годанце/Godanci i Ulet и Мужичане/Muzeqin. У град Штимље се вратило шест ашкалијских породица са 35 чланова. Када је о Србима реч, организоване су три „иди и види“ посете у два горе поменута села. У овом тренутку, већи су изгледи да се Срби врате у Мужичане него у Годанце.

Штрпце/Shtërpcë

Подручје и становништво

Општина Штрпце/Shtërpcë налази се у југозападном крају Гњиланске области. Суседне општине су Призрен, Сува Река/Suharekë, Урошевац/Ferizaj и Качаник/Kaçanik. Општина се граничи са БЈР Македонијом на југу.

Штрпце је једна од две општине са српском већином у гњиланској области – друга је Ново Брдо/Novobërdë. Општина обухвата шеснаест села (пре рата било је осам српских, четири албанска и четири мешовитих села). У лето 1999, Албанци су се вратили у мешовита села Вича/Vicë и Драјковце/Drajkovc.

Српски део општине добро је познат као српска енклава окружена Албанцима, у којима Срби имају пуну слободу кретања. Генерално гледано, Србима је на Косову слобода кретања ограничена. Ипак, KFOR је престао да прати конвоје у Србију и северну Митровицу, иако Срби и даље путују у организованим конвојима. Нажалост, има случаја малтретирања или напада на конвоје док пролазе кроз већински албанску територију. Поред тога, редовни аутобуси саобраћају за Митровицу, Призрен, као и за Србију.

Постојеће становништво процењује се на око 13 600, од чега, 37 Рома, 4500 Албанаца и 9100 Срба.

Штрпцем доминира српска енклава, али су међунационални односи били толерантнији него у било ком другом национално мешовитом делу Косова. Ситуација се у том погледу драстично променила после мартовских немира. За разлику од других делова Косова, ситуација у општини Штрпце током дана је била мирна. Међутим, у селу Драјковце су у вечерњим часовима убијена два Србина. Резултат тога било је погоршање до тада добрих односа двеју заједница.

Значајан број српских расељених лица живи у четири колективна центра у Брезовици; ту су још и четрнаест српских избеглица из Хрватске и једна ромска породица. Према последњем истраживању југословенског Црвеног крста из децембра 2003. године, присутно је око 900 интерно расељених лица, од којих су 403 смештена у колективним центрима, а остатак у приватним кућама. Тај број интерно расељених лица редовно флуктуира и самим тим је предмет спора: последње процене крећу се од 700 до 1250.

Сува Река/Suharekë

Подручје и становништво

Општина Сува Река/Suharekë налази се у југоисточном делу Косова. Општина заузима површину од 361 километара квадратних и чини 3,3 % територије покрајине. Граничи се са општинама Призрен, Ораховац, Малишево, Штимље, Урошевац и Штрпце. Обухвата 41 село и град Суву Реку.

Готово 90 одсто кућа у општини претрпело је неки облик штете (категорије И-ИВ) и уништења (категорија В) током рата 1999. Друге су спаљене у послератном периоду, док се малобројна српска популација Суве Реке придружила одлазећим српским снагама.

Предратно становништво Суве Реке од 80 хиљада људи бројало је неких три хиљаде Срба и мали број Рома. Ниједан Србин није остао, упркос чињеници да их је половина живела у граду Сувој Реци, а друга половина у околним селима Мушутиште/Mushitisht, Поповљану/Popolan, Дворану/Dvorane, Мовљанима/Mohlan, Сопини/Sopi, Лешанима/Leshan и Речану/Reçan.

У овом тренутку, 505 припадника ашкалијске заједнице живе у самој Сувој Реци и градовима Гељанце/Gelac, Трњу/Trrnje и Лешану/Leshan, док двадесет и пет припадника ромске заједнице живе у граду.

Готово 80 одсто становништва живи искључиво од пољопривреде.

Повратак

Процес повратка у Суву Реку био је спор и до сада није донео никакве конкретне резултате, упркос активном ангажовању општинских власти. Да би олакшао повратак, међународна заједница инвестирала је у инфраструктуру потенцијално етнички мешовитих села, да би показала предности повратка за обе заједнице. Тако су 29. априла UNHCR и MKCK отворили расвету у селу Мушутиште.

Урошевац/Ferizaj

Подручје и становништво

Општина Урошевац/Ferizaj налази се у јужном делу Косова и заузима површину од 345 квадратних километара. Налази се на главном саобраћајном правцу између Приштине и Скопља у Македонији. Урошевац се налази на великој пољопривредној равници, са обронцима брда на истоку и ниским планинама на југозападу. У оквиру општине налази се четрдесет и осам села и један главни град.

Албанци су већинско становништво. Ашкалијска и ромска заједница су бројне, иако се њихов број константно смањује у периоду после сукоба. Према недавној процени ОЕБС-а, Ашкалија има 3325, а Рома 269, али последњих месеци постоји узлазни тренд. Поред тога, ту је и двадесет и четири Бошњака, петнаест Срба и шеснаест припадника других заједница. Горанаца има 224. После мартовских немира 2004, петнаест Срба истерано је из својих домова; они данас живе у грчкој бази KFOR-а у Урошевцу.

Око три стотине Албанаца из Србије и већина албанских расељених лица из других општина или околних села у општини смештено је или код рођака, или у српским кућама.

Витина/Viti

Подручје и становништво

Општина Витина/Viti налази се у југоисточном делу Косова, на граници са БЈР Македонијом, источно од урошевачке и јужно од гњиланске општине.

Централни део витинске општине је истовремено раван и таласаст, а северни и јужни делови су брдовити. Општина заузима површину од око 300 квадратних километара; кроз средишњу долину протичу Биначка Морава, која извире у селу Бинач/Binqë.

Општина Витина обухвата села која су или у потпуности албанска или српска (као што су Врбовац/Vrboc и Грнчар/Gernqarë), као и неколико села са мешовитим становништвом (Могила/Mogillë, Бинач/Binçë и Клокот/Kllokot).

У општини Витина има и католичких Албанаца који углавном живе у Биначу, Горњој Стубли/Stubëll e Epërm, Кабашу/Kabash и Летници/Letnicë. Ту су и малобројни Хрвати који живе у Летници и околним селима попут Шашара/Shasharë, Врнавоколу/Vërnakollë и Врнезу/Vernez.

Повратак

Према подацима UNHCR, 349 Срба, 18 Рома и 8 Ашкалија вратило се у општину од 2000. до 30. септембра 2005. године.

Осим тзв. спонтаног повратка у углавном српска села, пројекти организованог повратка завршени су у Подгорцу/Podgorc и Житињу/Zhiti. Међутим, тек једна од тридесет и шест породица чије су куће обновљене вратила се у Подгорце, а од двадесет и девет српских породица за које су саграђене куће у Житињама, до сада се ниједна није вратила. У септембру 2005, обновљена кућа у Житињама уништена је у експлозији, а било је и више инцидената са уништавањем и пљачкањем празних кућа. Општина тражи финансијска средства за пројекат организованог повратка у село Грмово/Gërmovë.

Током мартовских немира 2004, 109 од око 150 Срба који су још живели у граду Витини расељено је, а више од четрдесет кућа запаљено, оштећено или опљачкано. Сви расељени су се у међувремену вратили својим кућама.

Две хиљаде и пете године било је напада на Србе и њихову имовину. У општини Витина је висок степен одласка мањина.

Вучитрн/Vushtrri

Подручје и становништво

Општина Вучитрн/Vushtrri налази се у северном делу централног Косова, на главном путу који повезује Приштину са Митровицом. Површина општине је око 344 квадратних километара. Општина се састоји од шездесет и шест села, од којих је шездесет и једно албанско и пет српских; насељавају је углавном Албанци и мала ашкалијска заједница. Преостали Срби, њих четири хиљаде, живи у пет енклава - Гојбуљи, Прилужју, Мирочу, Слатини и Грацу, као и мешовитом селу Бањска.

Током мартовских немира 2004, уништено је или спаљено шездесет и осам кућа ашкалијске заједнице. Све су обновљене 2005, али су се до сада само двадесет и три породице вратиле у град Вучитрн. У селу Слатини уништено је петнаест српских кућа, а православна црква у Вучитрну тешко је оштећена. Уништене куће су 2005. обновљене, али се српска заједница још увек није вратила. Непосредно пре тих догађаја, малобројни Срби из Мироча напустили су своје куће и никада се нису вратили.

Повратак

Током немира марта 2004. процес повратка драстично је успорен. Већина кућа уништених у немирима обновљена је: педесет и девет ашкалијских кућа у Вучитрну и петнаест српских кућа у Слатини, али до сада није било правог повратка. Од јануара 2005, нека места повратка додатно чува једна приватна компанија за обезбеђење.

Зубин Поток

Подручје и становништво

Општина Зубин Поток је најзападнија од три већински српске општине северног Косова и граничи се са Србијом. Заузима 335 квадратних километара и обухвата шездесет и четири села, од којих су нека забачена у планини и неприступачна током зиме. Река Ибар тече са запада према истоку кроз општину; Зубин Поток је познат по вештачком језеру Газиводе које је дугачко 35 километара и простире се и у ужу Србију.

Српско становништво, такође познато по имену „Колашинци“, представља већину у општини. Албанци су друга етничка заједница и живе у селу Чабра/Çabër, које је повезано са другим областима насељеним Албанцима главним путем према јужној Митровици. Један део тог пута пролази кроз српско село Зупче.

Број становника Зубиног Потока предмет је сталних контроверзи. Званични подаци из пописа 1991. године Југословенског завода за статистику су да у општини живи 8479 становника, од чега 6282 (74,1%) Срби и 2079 (24,5%) Албанци. Пошто Албанци нису у потпуности учествовали у попису, те бројке су само процене и не могу се поткрепити другим подацима. Због тога се сматра да је у Зубином Потоку пре сукоба 1999. године живело отприлике дванаест хиљада људи.

Албанска енклава Чабра била је потпуно уништена у пролеће 1999. године, али се око 700 становника касније вратило у своје куће, које је 2001. обновио МКЦ уз помоћ донације ЕУ. Према последњим подацима које је предочио један од лидера из Чабре, у Албанци живи око 1500 Албанаца. Та бројка обухвата појединце и породице које данас живе у Митровици. Око три хиљаде интерно расељених Срба, који су били принуђени да напусте своја пребивалишта на Косову, населило се у општини у лето 1999. Ту су и три колективна центра са неких 220 интерно расељених Срба и избеглица из Хрватске.

Повратак

Током 2000. године, забележен је повратак 1320 интерно расељених Албанаца вратило се у Чабру; од тада није било повратка у то село.

Звечан/Zveçan

Подручје и становништво

Општина Звечан/Zveçan налази се на северу Косова. Простире су у уском коридору од општине Митровица до Рашке области у Србији и представља једну од већинских српских општина на Косову. Граничи се са општинама Лепосавић на истоку, Митровица на југу и Зубин Поток на западу. Звечан заузима површину од 104 квадратна километра. Обухвата четрдесет насеља и има око 16,600 становника, укључујући око четири хиљаде Срба који су интерно расељени од 1999. године, и 250 избеглица из Хрватске. Поред тога, око три стотине Рома, расељених из јужне Митровице, тренутно живи у привременом општинском смештају – монтажним кућама и напуштеној згради у селу у селу Житковац.

Високи комесаријат Уједињених Нација (UNHCR) процењује да је у Звечану 1999. године живело 9,229 становника, пре сукоба; Срби су представљају већину од 74 одсто. Преосталу популацију чинили су Албанци, који су углавном живели у граду Звечану. Општинска управа УН у Звечану, међутим, сматра да је непосредно пре бомбардовања NATO у општини живело 12,500 становника и да су Срби чинили 95% становништва. Према истом извору, у Звечану је живело највише четири албанске породице. У овом тренутку, већина Албанаца у звечанској општини живи у три чисто албанска села: Бољетин/Boletin, Липа/Lipë и Жажа/Zhazha.

Повратак

У ову општину се вратило веома мало повратника. Двадесет и две албанске породице вратиле су се од 2000. године; две од тих породица спонтано су се вратиле у протеклих неколико месеци. У општини се налази ромски колективни центар. У овом тренутку, у општини се налази неколико година интерно расељених Срба, од којих су неки побегли 1999, и око 1200 који су избегли, посебно из села Свињаре после мартовских немира 2004.

Малишево/Malishevë

Подручје и становништво

Малишево/Malishevë је добило статус општине 1986. године. Општину су укинуле републичке власти 1991, а територија је подељена међу суседним општинама. Током деведесетих, Малишево је остало ентитет у оквиру паралелног албанског система. Привремена Управа Уједињених Нација на Косову (UNMIK) званично је поново успоставила општину Малишево у јулу 2000.

Општина је углавном руралног карактера и састоји се од четрдесет и три насеља. Град Малишево имало око 2300 становника у септембру 1999. године (док их је пре сукоба те године било 2600). Преосталих 96 одсто од педесет и седам хиљада житеља живи у четрдесет и три села у општини.

Постојеће становништво чине Албанци у проценту од 99 одсто. Срби, којих је претходно било седам стотина, живели су углавном и Кијеву/Kijevë. Сви су отишли 1999. и до сада се нико није вратио.

Србица/Skenderaj

Подручје и становништво

Општина Србица/Skënderaj налази се у северном делу централног Косова, јужно од општине Митровица. Територија општине је у највећој мери таласаста висораван која се простире западно од обронака Чичавице, са највишом тачком на 1080 метара. Обухвата педесет и два села организованих у дванаест округа (алб.Bashkia Lokale). Град Србица налази се на путу који води јужно до Глоговца и дуж главног пута од Митровице према Пећи. Општина представља срце Дреничке долине, региона са дугом историјом албанског побуне према српским властима. Ослободилачка војска Косова (ОВК) основана је на овом подручју и Србица је од тада сматрана њеним упориштем.

Пре расељавања, у општини је било 98 одсто Албанаца (укупно 65 хиљада становника). Две стотине Срба живело је у главног граду и два села у северном делу општине (укупно око пет стотина). Неколико ашкалијских и бошњачких домаћинстава било је раштркано по општини. У време уласка снага KFOR-а на Косово, већина Срба била је напустила општину.

Данас Срби живе само у Сувом Грлу/Suhogërllë (129) и Бањи/Bajë (197), као и у манастиру Девич (9). Само дванаест ашкалијских и три бошњачке породице још увек живи у општини.

Током мартовских немира 2004. године, средњовековни православни манастир Девич био је опљачкан, тешко оштећен и запаљен. Неки од опљачканих предмета од тада су враћени. Уништена је и гостинска кућа, а гробље оскрнављено. Монахиње које су евакуисане пре напада враћене су у манастир под заштитом KFOR-а.

Повратак

Повратак у општину био је спор и повратници су се вратили само у енклаве Бања/Baje и Суво Грло/Suhogërllë.