Јуродиви

Из пројекта Википедија

ЈУРОДСТВО ХРИСТА РАДИ - један од најтежих и најсмелијих облика подвизавања, где се подвижник добровољно одриче свих земаљских добара, својих сродника, постојбине, света у коме живи, и, при пуној свести и одговорности за свој избор, лишава разума, здравога смисла, општеприхваћених моралних норми и правила понашања. Ови изабраници Божији скривају се под маском безумника и окорелих грешника који стида и срама немају, који законе људске презиру и ближњима су повод за саблазан, излажући се порузи околине. Јуродство је најскривенија светост: "скривени човјек срца" (1. Петр. 3,4) у овом виду подвиж-ништва не само што није видљив душевно-телесним очима, него се приказује сасвим супротним у својим спољашњим пројављивањима: гротескно ругање свету сакрива од очију људских љубав према свету, телесна нагота духовну красоту, безумље - ум Христов, скиталаштво - трагање за небеском Отаџбином, за "градом који ће доћи" (Јевр. 13,14). Живећи у телу, јуродиви себе сматрају бесплотнима: храна, одећа, станиште за њих не представљају ни вредност, ни неопходну потребу. По више дана, па и недеља, они пребивају без јела; одевају се у прљаве и ружне рите које људи бацају на сметлиште, а неретко се одричу и таквог покрова, ходећи наги, изнуравајући тело своје веригама, гвозденим каци-гама или оковима. Живе без станишта, изгоњени из људских домова, под ведрим небом - на трговима и улицама, на гробљима, у храмовним портама, на ђубриштима и мочварним местима. Граде се неразумнима и бесомучнима, премда су им менталне способности исте као и у других људи. Духовни живот јуродивих, њихови судови о свету, њихово промишљање о ближњима дају основ за закључак да су се управљали према облагодаћеном разуму, да су им поступци били промишљени и да су у свему деловали по својој слободној вољи, свесно и у чистој савести. У спољашњем животу они се одричу ума, искључујући се из друштва, скривајући своје мисли и осећања, побуде и стремљења, излажући се порузи и презиру околине. И говор им је често другачији него код осталих људи: неки међу њима негују молчалништво (непрестано ћутање), неки испуштају неартикулисане гласове или примитивизују свој исказ (глосолалија). Иза, рекло би се, апсурдних порука јуродивих крије се дубоки смисао - опомена ближњима, управљање на пут покајања и исправног живота или пророковање о догађајима који ће се збити, на славу Божију и као потврда њихове светости. У Русији јуродиви преузимају и друштвено значајан подвиг изобличавања силника овога света, искорењивања зла и заштите потлачених, тако да аскетској страни јуродства руски подвижници додају и веома изражену димензију социјалног служења, указујући на противреч-ност између формално прихваћеног хришћанства и друштвене аморалности.

Сведочанства која би се могла сматрати праузорима подвига јуродства нуди још Стари Завет. Поступци појединих старозаветних изабраника Божијих чине се неразумним, чудним или чак аморалним: тако Исаија, предсказујући сужањство Мисираца и Етиопљана, три године ходи го и бос (Ис. 20, 2-3); Јеремија начини себи свезе и јарам и метну их око врата да би их потом послао господарима суседних земаља за сведочанство воље Божије (Јер. 27 и 28); Језекиљ, представљајући опсаду Јерусалима и пророкујући против оних што преступише закон Божији, 390 дана лежи на левој и 40 дана на десној страни својој, једући пресна хлеба и тако носи безакоње Израиљево (Јез. 4, 1-12); пророк Осија живи са блудницом, јер је Израиљ одступио од Господа (Ос. 1, 1-3). Последњи од старозаветних пророка, Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи, својом појавом, пустиножитељством, проповеђу покајања и разобличавањем силника овога света такође показује црте које ће касније развити јуродиви у своме служењу свету. И апостоли Христови представљају у извесном смислу зачетнике и утемељитеље подвига јуродства у Христу. Нарочито се у Првој посланици Коринћанима Светог апостола Павла излажу мисли које ће утемељити и прописати најбитније одлике овога подвига (1. Кор. 1, 18-21, 27-28; 2, 16; 3, 18-19; 4, 10). Монаштво је у ве-ликој мери инспирисало и припремило подвиг јуродственог служења свету, како на теоретском плану (Правила преп. Јована Касијана, Поука монасима преп. Јефрема Сирина, Беседа на Прву посланицу Коринћанима Св. Јована Златоуста и др.), тако и на делу: први јуродиви у историји Цркве били су монаси који су се после дуготрајног подвизавања одлучивали да изађу у свет и послуже му лудошћу своје проповеди и живљења, примајући погрде и злостављања ради потпуног излечења од гордости и самоугађања (Блажена Исидора, Симеон, Висарион, Серапион Синдонит).

[уреди] Појава јуродства

Појава јуродства била је условљена кризом хришћанских вредности након признања хришћанства за државну религију, а нарочито првим знацима деградације монаштва. Зато је IV век доба појаве јуродства, најпре у колевци монаштва, Египту, а затим и по читавом Истоку; из овог доба и поднебља канонизовано је 6 јуродивих. Највећи процват јуродство доживљава у Русији, где се развија почев од XI па све до XVII века. Руска црква канонизовала је укупно 37 јуродивих, највише из XV и XVI века. У то доба у Русији је, судећи по писаним споменицима, било немало јуродивих; сматра се да су у Москви они чинили чак и посебан сталеж, и да су се званичног прослављења (канонизације) удостојили само малобројни. Крајем XVI и током читавог XVII века, међутим, у доба свеопште кризе духовности у руском друштву, опада и поштовање јуроди-вих у народу, а смањује се и број оних који бивају удостојени црквене канони-зације. Овај вид подвижништва нешто се дуже задржава једино на северу Русије - у Вологди, Тотми, Каргопољу, Архангелску, Вјатки, док у Москви државне и црквене власти започињу прогон јуродивих. Лишено духовне подршке интели-генције и физички прогоњено од полиције, јуродство трпи процес дегенерације: јављају се лажни јуродиви, против којих Црква издаје више указа, обзнањујући да њихова дела немају на себи благослов. Па ипак, поједини случајеви истинског подвизавања у јуродству срећу се и током XVIII, XIX и XX века (Блажена Ксенија Петроградска, XVIII век; Пелагија Ивановна из Серафимо-Дивјејевског манастира, XIX век; епископ Варнава Бељајев, XX век). Јуродиви су представљали инспирацију руским писцима (Пушкину у "Борису Годунову", Достојевском у "Злим дусима" и "Браћи Карамазовима", Толстоју у "Детињству", С. В. Максимову у његовим путописима) и сликарима (В. Суриков, "Бољаркиња Морозова"). Српска црква током своје историје није канонизовала ниједног јуродивог, нити је овај подвиг у свом изворном облику, онаквом какав налазимо на Истоку и код Руса, био познат нашем народу.