Ђурађ Бранковић
Из пројекта Википедија
Ђурађ Бранковић, српски деспот (рођ. 1377, владао 1427-1456), други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.
Садржај |
[уреди] Ђурађ и Стефан
Ђурађ је у почетку био на страни свог ујака, деспота Стефанa. После битке код Ангоре (1402. године), између њих је дошло до разлаза и сукоба. Гоњен од Стефана због својих веза са Турцима, Ђурађ је побегао султану Сулејману, наследнику Бајазита, и са турском војском пошао против њега. Из борби која је уследила на Косову (21.11. 1402.), Стефан је изашао као победник. Отада је Ђурађ водио туркофилску, а деспот Стефан угрофилску политику у Србији.
После смрти кнегиње Милице (1405. године), Ђурђу се придружио и млађи Стефанов брат Вук, који је тражио за себе пола државе. Уз помоћ султана Сулејмана, они су постигли знатне успехе и добили јужни део Србије. Када се против султана Сулејмана подигао његов брат султан Муса, Вук Лазаревић је погинуо од руке Мусиних људи, кажњен ради издаје (1410. године), а Ђурађ се, мајчиним посредовањем, помирио са ујаком (1412. године).
Као заповедник српске војске, Ђурађ је решио, у одлучној бици под Витошем (1413. године), борбу између Мусе и брата му султана Мехмеда I, напавши и победивши првог.
Годину дана после тога (1414.), узео је за жену Јерину (Ирину) Кантакузен. Јерина му је била друга жена, име прве жене није сачувано (жена са којом је имао ћерку Јелену и вероватно ћерку Мару), док је Јерином имао четири сина и још једну ћерку Катарину.
Од 1422. до 1426. Ђурађ се дуже задржавао у Зети, где је једно време ратовао против Млечана. 1426. године се спомиње његов свечани дочек у Дубровнику. Те исте године, на државном сабору у Сребреници, Ђурађ је био проглашен за наследника деспота Стефана. Мађари су признали ту одредбу, али су као цену за њу тражили обавезу, да ће им се, после смрти Стефанове, предати Мачва са Београдом и град Голубац.
[уреди] Српски деспот
После Стефанове смрти (19.7. 1427.), Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град - Смедерево (због тога је назван Ђурађ Смедеревац), између 1427. и 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима.
Мађарски краљ је деспоту Ђурђу поклонио поседе у тадашњој Мађарској, у којима су се налазила следећа места: Земун, Сланкамен, Купиник (Купиново) и Митровица (Сремска Митровица) у Срему, Стари Бечеј (Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер и Петрово Село (Бачко Петрово Село) у Бачкој, Бечеј (Нови Бечеј), Арач, Велики Бечкерек (Зрењанин) и Вршац у Банату. Као и његов претходник, Стефан Лазаревић, и деспот Ђурађ је на своје поседе у Мађарској насељавао Србе. Поред поменутих поседа на подручју данашње Војводине, деспот је добио још многа места у другим деловима тадашње Угарске. Забележено је да је у Арачу живео деспотов чиновник Брајан, а у Апатину Никола Перетић.
[уреди] Први пад деспотовине
Натеран од стране Турака, Ђурађ је признао, поред мађарске, и турску врховну власт, и плаћао им је годишње 50.000 дуката као данак. Дуго је водио политику оданости и према Турцима и према Мађарима. Његова кћер, Мара, постала је жена султана Мурата II (1435.), а друга му се кћер, Катарина, удала за грофа Улриха III Цељског, рођака мађарског краља Сигисмунда. После смрти Сигисмундове (у децембру 1437.), Турци су припремили велики напад против Србије и Мађарске. Готово цела Србија, осим Новог Брда, је била освојена (1439. године), а Смедерево је, такође, заузето.
[уреди] Дуга Војна
Ђурађ је прво потражио склониште у Зети, али, пошто је био онемогућен и ту, као и касније у Дубровнику, дошао је на мађарски двор, да тражи помоћ за Србију. Његова два сина, Гргур и Стефан, били су за то време ослепљени по наређењу султановом, мада је њихова сестра, султанија Мара то покушала да спречи дело је већ извршено (8.5. 1441. године).
Када je видео своје синове лишене „зеница очних“, Ђурађ је најпре ридао и нарицао, а затим „једва к себи бив, нареди привести мноштво Исмаилћана. Седнувши на земљу рече исклати их, док сав не огрезну у крви њиховој“. Тако се о деспоту Ђурђу прича у житију његовог унука, Св. Максима (деспота Ђорђа Бранковића), и та прича je требало да наљути српске ратнике против Турака.
Одмах после пада Смедерева и великог дела деспотовине под Турке, запретила је опасност и деспотовим поседима у Мађарској. Када је на мађарски престо дошао краљ Владислав Посмрче, одузео је од деспота многа имања и поклонио их својим присталицама јер је деспот поджавао свог рођака Улриха Цељског.
Располажући великим новчаним средствима, деспот је успео да поправи свој положај у Мађарској и да прикупи велику војску. Истовремено, посредством кардинала Цезаринија, формирана је Лига против Турака. На челу Лиге су били пољско-мађарски краљ, Владислав Посмрче, Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко) и деспот Ђурађ. Они су са великом војском провалили 1443. године у Турску и победоносно дошли све до Софије.То је била такозвана Дуга Војна. Хришћанска победа је узбунила читав Балкан. Турци су, нашавши се у неприлици, понудили мир. Захваљујући посредовању султаније Маре и деспота Ђурђа, мир је био склопљен у Сегедину 1444. године. На основу овог мира, деспот је добио натраг своју државу, са 24 града, укључујући Ново Брдо, Голубац и Крушевац, а 22.8. 1444. је поново ушао у Смедерево.
[уреди] Сукоб с Мађарима
Мађари су брзо нарушили уговор са Турцима, док је Ђурађ остао веран склопивши сепаративни мир. У новом ратном походу, Мађари су били лоше среће: били су потучени, а сам краљ Владислав је погинуо у бици код Варне (10.11. 1444.). Због тога су односи између деспота и Мађара захладили. Деспот је желео да заведе ред у земљи и да излечи ране од прошлих ратова. Ђурађ није успео да поврати целу Зету, коју су у време пропасти Србије делом запосели Млечићи, а делом херцег Стефан Вукчић. Због тога је деспот ратовао са Млечићима и као полусавезника добио Скендербега, али у тим борбама није имао среће, исто као ни у Босни, где је желео да се дочепа богате Сребренице.
У борбама Мађара и Турака (1448. године), деспот није учествовао. Штавише, деспот је после Хуњадијевог пораза на Косову (17.-19.10.) (Други Косовски Бој) истог ухватио и затворио, терајући га да му плати штету нанесену од стране Мађара српском становништву, приликом њиховог проласка кроз Србију. После прихваћене обавезе и многих обећања од мађарског сабора, Хуњади је пуштен на слободу (на Божић 1448. године).
Односи између Србије и Угарске су после тога постали много гори. Сам папа је ослободио Мађаре од датих обавеза, као изнуђених у невољи. Односи су постали нешто бољи после доласка на престо султана Мехмеда II Освајача (1451.), који је од почетка био пријатељски расположен према Ђурђу. Султан је вратио Србији Топлицу и Глубочицу, а босански краљ Сребреницу. Посредством деспота Ђурђа, дошло је до мира између Мађара и Турака, а Хуњадијев син, Матија, верен је са деспотовом унуком, Јелисаветом.
Приликом освајања Цариграда (1453. године), учествовала је и једна јединица српске војске, коју је деспот послао, будући да је био турски вазал. После пада Византије, султан је, изненада, 1454. године, кренуо против Србије, под изговором да Ђурађ одржава везе са Мађарима и да неуредно плаћа данак. Деспоту су у овој борби помогли Мађари, потиснувши Турке из Србије. Међутим, 1455. године је почела нова турска офанзива. Ново Брдо, као и цела Јужна Србија су пали у руке султану. Деспот је поново отишао у Угарску, а такође и у Беч, да тражи помоћ. Приликом повратка, у децембру 1455. године, је код Купинова од стране Мађара нападнут, рањен (Изгубио три прста десне руке) и заробљен, а пуштен је и ослобођен наметнутих му обавеза тек на посредство краља Владислава.
[уреди] Крај живота
Да би спречио стварање нове лиге, султан је понудио Ђурђу мир (1456. године), уступајући му делове Србије северно од Крушевца. Међутим, Турци су исте године преко Србије са великом војском кренули на Мађаре. Деспот је прешао у Бечкерек (Зрењанин), а његова војска је јуначки одбила султана код Смедерева. И турска опсада Београда се завршила неуспехом. Те зиме (24.12. 1456.), завршио је деспот свој живот; сахрањен је у Кривој Реци испод Рудника.
[уреди] Лик и дело
Цео свој дуги век (живео je преко осамдесет година), Ђурађ је провео у ратним окршајима, па je, годину дана пред смрт, изгубио три прста на десној руци бранећи се мачем од коњаника заповедника Београда, Михаила Силађија (Свилојевића из старих српских летописа и народних песама). Taj „трпенија венац“ примио je „в приближених житија концу“ (кад се приближио крај живота). Рана му, изгледа, никако није могла да зарасте и од ње je и умро.
Био је несрећан човек и тога je био свестан. Фрањевцу Ивану Капистрану (1385-1456), који га je наговарао да остави веру предака, одговорио je: „Народ мој верује да сам мудар, мада среће немам. А ти сад тражиш од мене да учиним нешто по чему би мој народ помислити могао, да сам у старости памећу помео“. Оглашаван од Мађара и од западњака за издајицу, због свог држања у доба косовске битке из 1448. године, „смидерски господин“ Ђурађ je од Јурија Бараковића (у „Вили Словинки“, 1613.), стављен у пакао, у „срце земље“, у „доњу пропаст“. Легенду о издајству прихватило je, на необјашњив начин, наше народно предање, али је њу везало за Ђурђевог оца, Вука Бранковића, и за косовску битку из 1389. год.
О Ђурђу није створен култ, па према томе нема биографије ни црквених песама њему посвећених. У старој српској књижевности сачувана су два списа о томе како je Ђурађ 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево. Писци су савременици тога очајничког покушаја деспота — дављеника да спасе себе и своју деспотовину, а мошти су сламка за коју се он хвата. Над мртвим телом деспотовим непознати смедеревски беседник држао је крајем децембра 1456. године посмртни говор, који долази међу најлепше и најпотресније старе српске текстове.
Имао је несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје.
Лик деспота Ђурђа постоји на његовој повељи светогорском манастиру Есфигмену из 1429. године. Приказана je цела породица деспота Ђурђа. Лик деспота Ђурђа налази се и на новцу.
|
Претходник: |
Наследник: |
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија 1927 године, Бранковић Ђурађ (чланак Владимира Ћоровића).
- Ђорђе Сп. Радојичић, Дед и унук (ЛМС (Летопис Матице српске), књ. 190).
- Ч. Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић, I—II (1880 до 1882).
- Ј. Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини 15 века (1905).
- Др Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929.
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
- Повеља српског деспота Ђурђа Бранковића из 1430. манастир светог Павла, Света Гора ((en))
- Жељко Фајфрић: Света лоза Бранковића, електронско издање књиге из 1999. ((sr))
- Потомци Јерине и Ђурђа Бранковића ((en))
- Владимир Ђоровић: Деспот Ђурађ Бранковић ((sr))
- Момчило Спремић: Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, приказ књиге ((sr))
- Ђурађ Бранковић, биографија, новац и портрет ((en))
- Поклон Ђурђа Бранковића манастиру Светог Павла 1413. ((en))
- Новац из времена Ђурђа Бранковића, фотографије, информације ((en))
