Ђерђ Лукач

Из пројекта Википедија

Ђерђ Лукач
Филозоф и критичар, Ђерђ Лукач
рођен:	13. април, 1885. Будимпешта, Мађарска
преминуo:	4. јун, 1971. Будимпешта, Мађарска

Ђерђ Лукач (мађ. György Lukács) (13. април, 1885 - 4. јун, 1971) био је мађарски хегелијански и марксистички филозоф и литерарни критичар.

Рођен је 1885. године у Будимпешти под именом Löwinger György Bernát од оца Józsefа Löwingerа, банкара и мајке Аделе Вертајмер (Adele Wertheimer).

Док је похађао гимназију у Будимпешти, његово чланство у различитим социjалистичким круговима довело га је у контакт са анархо-синдикалистом Ервином Сабом, који га је упознао са делима Жоржа Сорела.

Између 1904. и 1908. године, Лукач је био члан позоришне групе која је постављала драме Хенрика Ибзена, Аугуста Стриндберга, Герхарта Хауптмана.

Лукач је студирао у Берлину 1906., и поново 1909.-1910., у Хајделбергу 1913., где се између осталих спријатељио и са Максом Вебером и Ернстом Блохом. Идеалистички систем коме се Лукач приклонио тада је потицао од Кантовог учења доминантног на немачким универзитетима, али такође и од Платона, Хегела, Кјеркегора, Дилтеја и Достојевског.

По повратку у Будимпешту 1915. године, Лукач је предњачио у левичарским круговима, којима су припадали и Карл Манхајм, Бела Барток и Бела Балаж.

Након Совјетске октобарске револуције, Лукач се прикључује Комунистичкој Партији Мађарске, 1918. године. У влади кратковечне Мађарске Совјетске Републике, Лукач је радио као Народни Комесар за Образовање и Културу. Такође био је и политички комесар Мађарске Црвене Армије.

Након пада Мађарске Совјетске Републике, Лукач бежи у Беч. Аустријске власти га хапсе и прете му изручењем у Мађарску, од чега га спасава група писаца на челу са Хајнрихом и Томасом Маном.

Лукача су интересовале лењинистичке идеје у пољу Филозофије. Његова главна дела из овог периода су есеји сакупљени и издати 1923. године под насловом "Историја и Класна Свест".

Његове "Блумове тезе" из 1928. године позивају на рушење Хортијевог режима стратегијама Народних Фронтова из каснијих 1930-тих година. Залагао се за 'демократску диктатуру' пролетеријата и сељака, као прелазну фазу до диктатуре пролетеријата.

Коминтерна је осудила његове стратегије и он се повукао из политике у теоријски рад.

Лукач живи у Берлину. Од 1929. до 1933. и доласка нацизма, пред којим одлази у Москву, где остаје до краја Другог светског рата.

По завршетку рата и повратку у Будимпешту, као члан КП учествује у стварању нове владе и бива изабран за члана Мађарске Академије Наука.

У време Мађарске Револуције 1956. године постао је министар у револуционарној влади Имре Нађа која се супротставила СССР-у.

Након пада револуције, са Нађем и осталима протеран је у Румунију, али за разлику од Нађа Лукач је преживео чистке. Лукачеви следбеници у Мађарској су хапшени и осуђивани за политичке преступе током '60-тих и '70-тих година.

У Будимпешту се вратио 1957. године, јавно се одрекавши својих ставова из претходне године.

Нова прилика за критику владавине СССР-а и Мађарске КП дошла је са протестима 1968. године и совјетском окупацијом Чехословачке.

Лукачева приврженост генералним правцима совјетске политике, довела је до тога да његов рад буде етикетиран као 'апологија стаљинизма', иако је његова критика константно била усмерена на Стаљина.