Хришћанска апологија
Из пројекта Википедија
АПОЛОГИЈА (– заступништво, оправдање). Хришћанство је дошло у свет као “саблазан за јудејце”, као “безумље за хелене”, као religio illicita (недозвољена религија) за владавину. Одатле стремљење свих пожртвованих и способних синова нове религије да преведу истине вере на језик разума, т.ј. господарећих ставова епохе, са једне стране, а с друге (у време прогона) - да докажу представницима власти да хришћанство не васпитава рушиоце, већ поуздане чланове државе и друштва.
Садржај |
[уреди] Почеци апологетске књижевности
Та тежња полаже почетак апологејске књижевности. Пошто конфликт између вере и знања увек постоји, тако и апологетика, једном започевши свој рад, врши га и сада. Не увек и не у потпуности постижући свој циљ, апологетика је увек чинила услуге хришћанству: не одржаваући победе над неверницима, она је помагала верницима да одрже своју веру. Садржај и карактер апологетике су се мењали из века у век, посматрајући кроз карактер научних и филозофских струја, са којима у датом тренутку бејаху у најоштријем конфликту основне поставке хришћанства. У суштини већ неке посланице Павла представљају дела апологетска. Напор јудеизма и гностицизма који се рађао скида много страница са пера “апостола језика”. Апологетичке тенденције су приметне и на многим местима Јеванђеља. Посланица Варнаве је обраћено против јудејаца. Од друге четвртине 2 века на сцени се појављују апологети у правом смислу. 125-126 г. Кодрат у Атини представља императору Адријану заштитну повељу у корист хришћана, које је узнемиравао друштвени олош. Од те повеље се сачувао само део. Уз то Адријану је послата и А. Аристида (коју је 1889 г. открио Харис). Јустин, филозоф и мученик, написао је две А., од којих је прва (око 153) састављена при императору Антонину, као и “Разговор са Трифуном јудејцем”; Јустин одбија ударце који су долазили од многобожаца и јудејаца, и доказује истинитост нове религије тиме што су се кроз христа испунила пророранства и т.д. Затима следи “А.” Мелитона Сардијског, представљена Марку Аурелију око 170 (сачували су се само одломци), “Против хелена” Татијана, Јустиновог ученика, око 170 “Замолница о хришћанима” обраћена Марку Аурелију Афинагора, око 177, “О хришћанској вери” ка многобожцу Аутолику Теофила Антиохијског, око 180 (радове апологена превео свештеник Преображенски).
[уреди] Трећи век
У 3 веку наступа Ориген са делом “Против Целса”. У 4 веку поштовалац Оригена Евсевије пише трактате, као и други црквени оци Атанасије Велики – “Реч против многобожаца” и “Реч о Оваплоћењу Бога Логоса”, Василије Велики - “Шестоднев” (све постоји у преводу Московске духовне академије). У 5 век спада трактат Крила Александријског поводом памфлета Јулијана Апостате “Против Галилејаца”.
[уреди] Апологетика на хришћанском Западу
На латинском језику као први апологета иступа Минуциј Феликс, римски адвокат. Њему припада апологетски дијалог, састављен 177 г., под називом “Октавије”; ту се хришћанство штити од оптужби многобожца Сесилија (постоји у руском преводу свештеника Преображенског). Без икакве сумње, највећи апологета Запада је Тертулијан (крај 2 – почетак 3 века), аутор “Апологетике”, две књиге “Ка Народима”, “Ка Скапули” и друге (постоји руски превод Карнејева, са скраћеницама. Нови превод “Апологетике” је издала Кијевска духовна академија). Ученик Тартулијана је био епископ Свети Кипријан Картагински (пр. 258). Од њега имамо “Књигу о сујети идола” и “Три књиге сведочанстава против јудејаца” (постоји рус. превод Кијевске духовне академије). За време последње озбиљне борбе многобожачке државе са хришћанством иступио је ритор Лактанције (око 250-330), који је написао опширан трактат против многобожачке митологије “Божанствене поуке”. Од дела 5 века истиче се познати тракат Аугустина “О граду Божијем”. У то време напади многобожаца на хришћане букнули су новом снагом. За разарење Рима од стране Алариха 410 г. оптужено је хришћанство: причало се да су, потиснувши политеизам, изазвали гнев старих богова, који су створили величанственост вечног града. Аугустин одговара на те оптужбе.
[уреди] Новије доба
Затим напади на хришћанство јењавају и скоро да је непотребно бранити га. Тек за време географских открића пред богословима су се поставила нова збуњујућа питања. Ти црнци из Африке, црвенокошци Америке, те жуте расе Далеког истока – да ли су они настали од заједничког родоначелника? Да ли су они потомци Адама, наследници његовог греха? Да ли крв, проливена у Јудеји, искупљује и њих такође? Да ли су могли бити осуђени за кршење заповести, које нису ни знали? Богословље је било лоше припремљено за таква питања. Са друге стране, у делима хуманиста преплитао се Нови завет са митологијом. Одатле трактат Савонароле (1497) ... (“Тријумф крста, или О истини хришћанске религије”) и М. Фићино (1475) “О хришћанској религији и богобојажљивости”. Ослобађање умова, започета делимичним нападима и убрзана призорима религиозних гоњења, од средине 17 века налази одраз у енглеском деизму. Из Енглеске деизам прелази на континент, где се често неприметним прелазима прелива у натурализам. Деизам је изазвао много апологетских радова, од којих су многи под напором противника ишли на значајне уступке. Волтер, Русо и енциклопедисти су такође доста брига задали апологетима. Када је у 19 веку хришћанство постало предмет озбиљног научног истраживања, апологетика се такође обраћа историји и води полемику на том тлу.
