Хилдегард фон Бинген

Из пројекта Википедија

Хилдегард од Бингена or Хилдегард фон Бинген (16. септембар 1098 – 17. септембар, 1179) је била немачка часна сестра, мистик, аутор и композитор.

Садржај

1 Историја
2 Радови
3 Значај
4 Спољашње везе

[уреди] Историја

Хилдегард је рођена у племићкој породици која је служила грофовима Спонхајма, блиским рођацима владарске породице Хоенштауфена. Како је била десето дете, болешљиво од рођења, када је напунила осам година, родитељи су је послали цркви као "десетину" (врста пореза), како је било уобичајено у средњовековно време. Хилдегард је додељена на старање Јути, сестри грофа Мајнхарда од Спонхајма, близу Дизибоденсберг манастира у Немачкој. Јута је била изузетно популарна и сакупила је много следбеника тако да се самостански круг око ње проширио. Након Јутине смрти 1136, Хилдегард је изабрана за старешину заједнице и преселила групу у нов манастир у Рупертсбергу на Бингену на Рајни.

Од своје ране младости, Хилдегард је тврдила да има религиозне привиде. Примила је пророчки позив Бога пет година након њеног избора за Мајку (старешину манастира) 1141, који је од ње захтевао "Пиши што видиш!" У почетку је оклевала да описује своја провиђења, задржавајући их за себе. На крају, након штп јој је здравље попустило од психичког терета, чланови њеног реда убедили су је да пише. Како су вести о њеним провиђењима постајале познате, 1140'их, Папа Евгеније III је чуо за Хилдегард преко Светог Бернарда од Клервоа. Да би утврдио да ли су њене визије заиста биле божански инспирисане, Папа је саставио комисију која је посетила Хилдегард. Комисија је прогласила за стварног мистика, уместо за поремећену особу.

[уреди] Радови

Своје визије, Хилдегард је сакупила у три књиге: прва и најзначајнија Scivias ("Знати пут") завршену 1151, Liber vitae meritorum ("Књига животних zasluga") и De operatione Dei ("О божјим радовима") такође познату као Liber divinorum operum ("Књига пророчких радова"). У овим књигама, написаним током њеног живота, она испрва описује сваку визију а затим је објашњава. Опис њених визија је богато декорисан по њеним инструкцијама, а декорације су вероватно исцртале друге монахиње у самостану, док је помоћ у преписивању дао монах Волмар, са сликама визија. Њене интерпретације су обично прилично традиционалне католичке природе. Њени живописни описи физичких сензација које су пратиле њене визије дијагностификоване су од стране неуролога (укључујући популарног аутора Оливера Закса) као симптоми мигрене. Други су их видели само као живописне илустрације преовлађујуће црквене доктрине њеног времена које је подржавала, радије него као стварне визије. Књига је прослављена у Средњем веку и штампана први пут у Паризу 1513.

Скорашњи пораст интересовања за жене у Средњем веку је довео до популаризације Хилдегард, посебно њене музике. Око осамдесет композиција је сачувано, што је значајно већи опус од свих познатих средњевековних композитора. Међу познатијим радовима је Ordo Virtutum ("Ред врлина" или "Игра Врлина"), врста раног ораторијума за женске гласове, са једним мушким гласом - гласом Ђавола. Написан је, као и сва остала њена музика, да би га изводиле монахиње њеног реда. Текст њених композиција користи форму модификованог средњевековног латинскиг језика јединственог за Хилдегард, за који је креирала много нових, састављених или скраћених речи. Сама музика је монофона, састављена за ограничену инструменталну пратњу, користећи обично панову фрулу и окарактерисана изузетним сопранским деоницама.

Осим музике, Хилдегард је писала медицинске, ботаничке и геолошке трактате, и чак, измислила алтернативни алфабет. Због изума речи и конструисаног алфабета, многи је сматрају средњевековним претечом.

[уреди] Значај

Хилдегард је била моћна жена за средњевековно време. Комуницирала је са папама као што је Анастазије IV, државницима као Абот Зугер, немачким владарима као што је Фридрих I Барбароса и старешинама манастира као што је био Свети Бернар од Клервоа. Они су често молили за њене молитве за које се сматрало да су врло ефективне, или су је питали за мишљење. Често је путовала, држећи јавне говоре што је било готово незамисливо за жену у то доба.

Хилдегард је једна од првих светица за које је канонизација званично започета, али је процес трајао тако дуго да сва четири покушаја канонизације (последњи је био 1244 под Иноћентијем III нису успела. Ипак, она је била звана светицом у народу и пре него што је канонизација почела. Као резултат дугорочне посвећености народа, њено је име уздигнуто у ранг свеца у XVI веку без формалног процеса канонизације. Њен дан је 17. Септембра (пост). Ковчег са њеним реликвијама чува се у њеном другом манастиру у Ајбингену близу Ридесхајма на Рајни.