Стјепан Митров Љубиша
Из пројекта Википедија
Стјепан Митров Љубиша (29. фебруар 1824 - 23. новембар 1878), je српски политичар и књижевник пореклом из Црне Горе.
Садржај |
[уреди] Биографија
Стјепан Митров Љубиша је рођен у Будви, у Грбљу, последњег дана фебруара 1824. Отац му се звао Митар, а мајка Ката Брдарева, обоје су били родом из Грбља, одакле је Митар породицу преселио у Будву. Након очеве смрти, Стјепан је остао сироче са непуних четрнаест година, на врло сиромашном имању. У Будви, као и у целом Приморју, у то доба није било још ни једне основне школе на народном језику, па је и Љубиша морао да школовање почне на италијанском. Чекао га је тежак живот у породици без оца, па није могао да се много посвети школовању. Невоља га је приморала да буде самоук и да се на тај начин спрема за практичан живот.
1843. постаје општинским секретар у Будви. У целом Приморју је у то доба владала италијанска култура, па је италијански језик владао у целој јавној управи: у судовима, у општинама и у свима надлештвима. Принуђен својим званичним послом да често пребира управне и судске законе, Љубиша их је у кратко време изучио тако исцрпно да су к њему долазили, као каквом адвокату, сељаци из читаве околине, којима је он састављао судска акта и бранио их пред судом. То његово самоучко правничко знање признала је касније и сама аустријска влада, кад га је решила дужности да полаже државно-правне испите и именовала га јавним бележником.
1860. Љубиша ступа као посланички кандидат за државни сабор у Бечу. 1861. постаје члан далматинске депутације, која је водила преговоре при банској конференцији у Загребу. Од 1861. до 1876. године био је посланик на далматинском сабору и царском већу у Бечу. 1870. постаје председник далматинског сабора, у ком својству је остао до 1878 године када су га са места председника оборили лични противници, подупрти клерикалном фракцијом тадашње Народне странке, на чијем је челу био чувени поп-политичар Дон Мијо Павлиновић.
Доба између 1870. и 1878. године Љубиша је провео у Задру, као председник далматинског сабора. Смрт га је (23. новембра 1878 год.) затекла у Бечу, одакле је 1885. године пренесен у завичај.
[уреди] Дела
Први самостални Љубишин рад на пољу српске приповетке био је "Шћепан Мали", објављен у алманаху „Дубровнику" за год. 1868. По избору предмета, који је у суштини узет из Његошева Лажног цара, види се да је у том првом прозном огледу свом Љубиша војевао, просто и просто, као штитоноша великог песника ловћенског. Шћепан Мали бележи, међутим, обртну тачку, управо прелаз из ранијег, чисто преводилачког, на самосталан књижевни рад. На своје ноге стаће Љубиша тек Продајом патријаре Бркића и Кањошем Мацедоновићем, које две приповетке угледаше света у „Дубровнику" за г. 1870. Затим дођоше по реду: Скочидјевојка, објављена 1873 год. у „Дубровнику"; Поп Андровић, Нови Обилић и Крађа и прекрађа звона, издане у календару Матице Далматинске за г. 1874, и, најзад, Горде, штампана г. 1878 у новосадском ,,0рлу".
Ка али смо малочас да је Љубиша, као приповедач, на своје ноге стао тек Продајом патријаре Бркића и Кањошем Мацедоновићем, но ту тврдњу морамо у неколико да исправимо. Ма да јој крштеница носи датум 1873 год., његова је Скочидјевојка^ каошто смо поуздано могли дознати од пишчевог сина, пок. Митра Љубише, много раније написана; па иако је Љубиша , ту своју причу касније дотеривао, она ће од прилике бити вршњакиња Шћепана Малог. А да је то сасвим вероватно, каже нам и сама приповетка која је, у својим главним цртама, основана према обрасцу Манцониевих Вереника. И у Љубишиној приповетци, као и у том италијанском роману, приказане су, на историјској позадини, час веселе а час тужне перипетије несрећне љубави двоје младих пучана, којима злоради и моћни душ-мани ,,срећу кобе". Ружа у Скочидјевојци опомиње у извесним детаљима на Манцониеву Луцију; те су две женске фигуре врло сличне по нацрту, а слична им је безмало и судбина. Међутим, ова Љубишина приповетка — једина у којој гатка није до краја узета из народног предања и у којој је писац, мимо свог обичаја и своје ћуди, унео и нешто фантазијске или, тачније, романтичке грађе, иде опет у лошије ствари Љубишине, ма да је он, у овој приповетци својој, срећном руком оцртао мушку слику Стевана Штиљановића, кнеза паштровског и потоњег деспота српског.
Љубиша је у својој домовини мирио многе вражде међу закрвављенијем племенима, селима и породицама; хвата вјере и примирја, и тако одалечиво крвну освету. - Ова проклета освета (говораше ми он) кужи јуначне и поносне наше земљаке; она је нека прећерана мисао повређеног частољубија, која се у данашњем вијеку не може прошлог и првог деценија овог века, која је у Љубиши гледала неоспорног књижевног вештака који свему ономе што узима од народа уме да да вид књижевне творевине и, више или мање, уметнички печат. Ако изузмемо његово, мало старинско, кокетовање са знањем народног језика, ми и данас држимо да нема писца који је више волео српски језик и толико полагао на његову изворност, као Стјепан Митров Љубиша. Приказујући народни живот, он је својом живописном речју нарочито сликао народне обичаје и настојао да покаже: како народ мисли о разним појавама у свету и у животу. Тако постадоше његове приповетке „Кањош Мацедоновић", „Скочидјевојка", „Продаја патријаре Бркића", Поп Андровић и т. д. Слике и типови тих новела оцртани су живо и пластично, а у свакој реченици каода струји дах бокељских фјордова и планина. Више пута штампане и латиницом и ћирилицом, приповетке Љубишине су под једнако познате на истоку и на западу нашег народа. Све су оне извађене из народног живота и, тако рећи, из народних устију. Њима је писац бацио зраку светлости на историјску прошлост свога завичаја, која је тако интересантна са више погледа. Кад се све уједно сабере, за овог писца нашег вреди и данас, у потпуној мери, суд што га је о њему изрекла критика првог деценија овог века, критика дакле која претходи издању Скерлићеве „Историје нове српске књижевности", и с којом се ми потпуно слажемо. Тај суд би, од прилике, могаода се збије у ово неколико редова, којима је писац овог предговора извесном приликом изразио своје лично мишљење о истоме предмету:
[уреди] Утицај
Тодор Стефановић Виловски, познати уредник бечке „Српске Зоре", у једној својој расправи о српској приповетци, назвао је Љубишу Рембрантом међу српским приповедачима. Ми би рекли да је, пишући Скочидјевојку, Љубиша био Рембрант који сам себе није још до краја познавао, те који се и нехотице поводио за колористичким преобиљем школе венецијанске. Тек доцније ће српски мајстор, каo год и његов холанђански претеча у самоуштву, пронаћи ону своју здржану и дисциплиновану реалистику, која је понекад знала да се боље окористи и најмањим ефектом светлости или сутона, но што би други читавом небеском дугом. Та природна реалистика нарочито је значајна за потоњег Љубишу,и он треба њој да захвали што је, и крај свих својих уметничких недостатака, за живота сматран као један од најбољих приповедача у нашем народу. Да ли ће и уколико позније потомство потврдити суд Љубишиних савременика, то је данас тешко изрећи. Што се нас тиче, ми смо свакако још далеко од тога да бисмо имали разлога да му стечену славу споримо.
Кад год смо преда се узимали да размишљамо о склопу и структури Љубишиних Приповијести, увек смо готови били да жалимо што је писац ту књижевну форму изабрао за своје причање. Или се ми крупно варамо, или би оне особине, којима се Љубиша одликовао као писац, у ширем оквиру много боље резултате дале. У њему је посматрач и хуморист био несумњиво јачи од уметника, и овај је често губио из вида онај архитектонски размер који, у економији једног романа, може кадшто да се и заобиђе, но који се у таком једном малом организму каошто је приповетка, не сме нипошто вређати. У новели треба да се радња врти око једног самог, јасно обележеног и логично развијеног догађаја; сувишно или неумесно застајкивање код једне или друге споредне епизоде може лако да повреди хармонију целине, и зато је за добру приповетку много прече, него ли за роман, да је писац претходно у глави добро заснује, па тек онда да седне и да је напише. Нема ништа лакше него написати новелу, мисле неки људи који се, изгледа, обзиру само на њену краткоћу. Напротив, нема ништа теже но написати добру приповетку. За роман је довољно да му писац добро положи основ, па да се,такорећи, цела ствар развија од себе, по природном развоју мисли за писаћим столом. Али за новелу, којој је главна одлика садржајна краткоћа, тај процес импровизације је ствар врло мучна и врло опасна.
Оне се, додуше, врте око извесног догађаја, али им епизодична страна често ремети унутрашњу симетрију. Сем тога, догађаји се у њима не групишу оном уметничком економијом и тежњом за ориги-налношћу, која у писцу одаје старање за ефектом естетичким, него се ти догађаји понајчешће причају онако како су текли, и како би их какав стари Паштровић, вешт говорџија, могао да прича на селу. Али у накнаду за те недостатке, колико лепоте у здравој основи њиховој, у оним красним сликама и поређењима, у оном живописном народном говору, што те чисто плени и заноси!
Љубишини сељаци нису само овејани Срби по духу и беседи; они су к томе и синови оног чаровног приморског краја што се стере између Оштрог Рта и Цмилове Улице, и који су Млечићи назвали Боком Которском. Макни те људе из њихове средине, па их пресели у ма који други српски крај, они неће бити више оно што су. Њихова осећања и њихови погледи неминован су продукт земље, обичаја, традиција међу којима су никли и одрасли. Писац их је похватао у њиховој конкретности, у њиховим најситнијим ниансама, дружећи се с људима, употребљавајући њихов прости и, у својој језгровитости, тако сликовит говор, незазирући ни од идиотизама, ни од граматичких омашака, само кад је у њима назирао неку карактеристику народног осећања и умовања. И тако је овај приповедач наш, још пре Золе и његове школе, успео да створи дело: „qui ne ment pas et qui a l'odeur du peuple."
Радећи тако Љубиша се, каошто сам прича, руководио мишљу да очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине" и да узгред опише „начин живљења, разговоре, па најзад и врлине и пороке својих земљака," и да то све преда потомству како је „чуо и упамтио од старијих људи," јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је код шири дотицај са светом и поплавица туђинства."
[уреди] Литература
- Приређено по предговору Марка Цара у издању Српске Књижевне Задруге
