Свети Максим Исповедник
Из пројекта Википедија
 |
Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Преподобни Максим Исповедник. (Разговор) |
Максим Исповедник (581. - 662.), монах и мученик, творац широког богословског система у којем је синтезовао све што је створила византијска теологија од Оригена до Ареопагитских списа.
Он је написао Стослове о љубави, Амбигву - коментаре на библијске и отачке текстове (Св. Григорија Ниског и Св. Дионисија), Мистагогију (628-630), Одговоре Таласију, Дијалог са Пиром. Доминирао је христолошким спором који је изазвало монотелитство (подржавао га је и цар Ираклије) и моноенергизам, јеретичке доктрине које учаху ово: ако воља (θελημα) и радња (ενεργεια) зависе од ипостаси, у Христу постоји само једна воља и једна радња (енергија). Максим побија ову јерес учећи да, иако је ипостас јединствена, две природе чувају своје енергије и воље, односно Христос има две воље и две енергије. Он појашњава тринитарни речник: "суштина", "моћ", "енергија", говорећи да је енергија суштинско конкретно манифестовање бића. У ипостасном сједињењу свака природа чува своје одлике (ιδιωματα). Такође, он прави разлику између природне воље (θελημα) и воље или слободног избора (γνωμη) који је последица греха. Исус Христос је имао природну вољу људске природе, али је био слободан од изборног тренутка. Пошто се грех јавља на равни гномичке воље, Исус Христос нема греха. Премда је слобода слика Божија у човеку, човек се сучељава са том двојности избора и намере. Спасење је лично делање, то јест зависи од личне воље свакога.
Максим Исповедник је одбацио оригенизам који је учио о вечној непокретивости Божијој правећи разлику између апсолутне трансцендентности божанске суштине и стварности творевине у времену, између стварања и кретања. Стваралачки Логос садржи у Себи разноликост творевине, мноштво "логоса". Он игра главну улогу: улогу начела, центра и циља (τελος); стога творевина није аутономна, него има природно кретање одређено од "логоса" који долазе од стваралачког Логоса. У том процесу, човек-микрокосмос има космичку улогу: он гради спону и јединство између елемената творевине - који нагињу ка рашчлањивању и пропадању кроз грех - како би их својом вољом поново сјединио са Богом, њиховим начелом или циљем (τελος).
