Руски светитељи
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Опште напомене
Канонизација Светих у Руској цркви у периоду њене зависности од Константинопољске патријаршије налазила се у надлежности кијевских и московских митрополита, али уз обавезну сагласност њима надређених цркве-них власти. У случајевима локалне канонизације (прослављења појединих угод-ника Божијих на нивоу одређене епархије или у оквиру манастирских обитељи) епископи су могли да делују и без консултовања руског митрополита. Од доба митрополита Макарија (1542-1563) канонизација, како општенационална, тако и локална, поверава се саборима руских архијереја, а од XVII в. патријарашкој власти. Од XVIII в. Синод постаје једина канонизациона инстанца; међутим, зако-ни донети у доба Петра Великог ("Духовни регламент") показују више него велику суздржаност према питањима канонизације, тако да је синодално раздобље обе-лежено изузетно ограниченом праксом проглашења нових Светитеља. Тек у доба императора Николаја II, понајвише захваљујући његовој личној благочастивости, дошло је до живље активности на овом плану (7 новопроглашених Светих). Тачан број Светих канонизованих у РПЦ не може се поуздано установити. Најпоузданије синодално издање, "Тачни месецослов руских Светих" из 1903, није без извесних омашки (у њему се, иначе, њихов укупан број процењује на 381). У новијем раздобљу тешкоћу представља и чињеница да је дошло до извесних канонизација у оквиру Руске заграничне цркве које још нису званично признате од Московске патријаршије (цар-мученик Николај II са породицом, 100 новомученика од безбожника пострадалих). Руски светитељи саборно се прослављају друге седмице по Духовима, у недељни дан, док је новојављеним мученицима Загранична црква установила саборни празник у недељу између 22. и 28. јануара.
[уреди] Први Светитељи
Први Светитељи канонизовани у Руској цркви били су Света браћа Борис и Глеб, који се прослављају у чину "страстотерпаца" - вољних страдалника овенча-них због непротивљења злу. То нису били први угодници Божији просијали у Русији: њима су претходили Варјази Теодор и Јован, мученици пострадали 983, Свети равноапостолни Владимир и Олга и Св. Михаил, први митрополит Кијевски († 992). Међутим, Св. Борис и Глеб били су први овенчани изабраници Руске цркве, први њени чудотворци и признати небески молитвеници за новокрштени род хришћански. Виша јерархија (грчки митрополити) није била претерано наклоњена чину њиховог прослављења, особито ако се има у виду да су Св. браћа пала као жртве политичког злочина, распре и раздора међу кнезовима у борби за престо. Њихов подвиг у много чему је јединствен и парадоксалан: они нису пострадали због исповедања вере у Христа, него због идења за Христом, савршене кро-тости, потпуног привољења Царству небеском и непротивљења злу, које касније постаје типично руски национални подвиг.
[уреди] Свети кензови и књегиње
Посебан, веома многобројан светачки чин у Руској цркви сачињавају свети кнезови и књегиње (канонизовано их је скоро 50). За разлику од светих владалаца канонизованих у Грчкој цркви, углавном због заслуга у обарању јереси у епоси Васељенских сабора, подвиг руских кнезова углавном је везан за очување националне и верске самобитности, заштиту Цркве и државе. Унутар овога чина издваја се неколико ужих група: равноапостолни владаоци (Св. Владимир и Олга Кијевски), кнезови и књегиње просјале у монашком образу (Никола Свјатоша, Јоасаф Вологодски, Ана Кашинска, Евфросинија Суздаљска, Евфросинија Московска), кнезови-мученици (Св. Борис и Глеб, Василије Константинович, Михаил Черњиговски, Игор Кијевски, Андреј Богољубски) и кнезови који су задужили свој народ несебичним служењем и борбом за очување државности и утврђење православне вере (Св. Александар Невски, Гаврило и Довмонт Псковски, Мстислав Ростиславич Храбри).
[уреди] Свети епископи
Канонизовано је и око 70 епископа - неки као образац аскетских врлина (Св. Никита Новгородски, Стефан Владимиро-Волински, Јефрем Перејаславски, Ефтимије Новгородски), други за проповедање Еванђеља незнабошцима (Јоаким Новгородски, Леонтије и Исаакије Ростовски, Стефан Пермски, Инокентије Иркутски, Јован и Павле Тобољски), трећи због борбе за правду и истину, неретко и по цену исповедништва (Герман Казански, Филип Московски), четврти за заслуге у развоју Цркве и државе (Петар, Алексије и Јона Московски). Преподобни земље руске (Св Антоније, Св. Теодосије и 118 Кијево-Печерских подвижника, Сергије Радоњешки, Нил Сорски, Серафим Саровски и др) углавном су, за разлику од строго аскетског идеала египатског и сиријског монаштва, блиски палестинским оцима по свом социјално-харитативном служењу свету, подвигу саможртвене љубави и спремности на трудове и свако послушање. Међу хришћанима који су живели у свету прослављења су у чину праведних удостојени Симеон Верхотурски, Артемије Веркољски, Петар и Февронија Муромски, Јулијанија Лазаревска и др. Најзад, Руска црква канонизовала је и 37 Христа ради јуродивих (блажених), највећим делом из XV и XVI в., по чему превазилази све остале помесне православне цркве.
[уреди] Литература
Г. П. Федотов, Святые древней Руси. New York, 1959; Словарь исторический о Святых, прославленных в Российской церкви, и о некоторых подвижниках благочестия, местно чтимых. Санкт-Петербург, 1862; М. В. Толстой, История Русской церкви. Москва, 1991; И. В. Андрејев, С. Роуз, Нови светитељи руских катакомби. Краљево, 1966.
