Пол Гоген

Из пројекта Википедија

Ежен Анри Пол Гоген (7. јун 1848. - 9. мај 1903.), пореклом Француз, један је од три сликара постимпресионизма. Гоген је имао свој стил: сликао је помоћу великих површина оивичених црном линијом (слично витражу). Тај стил звао се синтетизам и у њему боја не одређује предмет. Гоген је претеча фовизма. На Тахитију је провео други део свог живота и тамо се потпуно посветио сликању. Његова дела су Девојке са Тахитија носе цвеће, Куда идемо, где смо и шта радимо...

На Тахити одлази први пут 1891, а 1895. дефинитивно одлази у Француску Полинезију, где је умро у патњама и горчини. Његове полинезијске теме своде се на приказивање анималне лепоте женског тела у шаролико орнаментираним ткањима у густом зеленилу тропске вегетације. Своје доживљаје и исповијести објавио је у књигама "Ноа Ноа" и "Пре и после". Утицао је на развој експресионизма и формирање фовизма.

[уреди] Живот

Рођен у Паризу, пореклом потиче од шпанских досељеника у Јужну Америку и вицекраља Перуа, и рано детињство је провео у Лими. Унук је Флоре Тристан, оснивачице савременог феминизма. Након школовања у Орлеану, Француска, Гоген је наредних шест година провео пловећи широм света у трговачкој морнарици а касније и у француској морнарици. Након повратка у Француску 1870., запослио се као помоћник брокера. Његов старатељ Гистав Ароза, успешни пословни човек и колекционар уметничких дела, упознао је Гогена са Камијом Писароом 1875..

Гоген је радним данима био успешан берзански брокер, а одморе је проводио сликајући са Писароом и Полом Сезаном. Иако су му први покушаји били невешти, брзо је напредовао. До 1884. Гоген се са породицом преселио у Копенхаген, где је безуспешно покушао да се бави бизнисом. Приморан да се бави сликарством да би преживео, враћа се у Париз 1885., и оставља породицу у Данској. Без довољно средстава за живот, његова жена (Мет Софи Гад) и њихово петоро деце одлазе да живе са њеном породицом. Гоген је надживео двоје од своје деце.

Као и његов пријатељ Винсент Ван Гог, са којим је провео девет седмица сликајући у Арлу, Пол Гоген је доживљавао нападе депресије и једном приликом покушао да себи одузме живот. Разочаран импресионизмом, сматрао је да је традиционално европско сликарство постало сувише имитативно, те да му недостаје симболичка дубина. Насупрот томе, уметност Африке и Азије чинила му се пуном мистичних симбола и снаге. У то доба је у Европи владало занимање за уметношћу других култура, нарочито Јапана. Позван је да учествује на 1889 изложби коју су организовали Двадесеторица.

Под утицајем народне уметности и јапанских графика, Гоген је еволуирао у клоазонизам, стил коме је критичар Едуар Дижарден дао име по техници глеђосања коју је примењивао Емил Бернар. Гоген је веома ценио Бернаров рад и одважност да употреби стил који је одговарао Гогеновом настојању да у својој уметности прикаже суштину предмета. У Жутом Христу (1889.), који се обично сматра најрепрезентативнијим делом клоазонизма, слика је сведена на области чисте боје које су одвојене тешким црним контурама. У таквим делима Гоген није придавао много пажње класичној перспективи и смело је укинуо суптилне прелазе боје—на тај начин ослободивши се дна најкарактеристичнија принципа постренесансног сликарства. Његово сликарство је касније еволуирало у правцу "синтетизма" где ни облик ни боја не преовлађују, већ обоје имају једнаку важност.

Током 1891. Гоген, исфрустриран недостатком успеха код куће и финансијски осиромашен, плови у тропе како би побегао од европске цивилизације и "свега што је вештачко и конвенционално." (Пре тога је у неколико наврата покушавао да нађе тропски рај где би могао да 'живи на риби и воћу' и слика својим све примитивнијим стилом, укључујући кратке боравке на Мартинику и као радник на Панамском каналу). Док је живео у селу Матајеа на Тахитију, насликао је "Fatata te Miti" ("Поред мора"), "La Orana Maria" (Ave Maria) и друге приказе тахићанског живота. Преселио се у Пунаују 1897., где је насликао своје ремек-дело "Одакле долазимо" и остатак живота провео на Маркизовим острвима, само једном долазећи у Француску. Његови радови из тог периода су пуни квази-религијског симболизма и егзотичних приказа становника Полинезије. У Полинезији се често сукобљавао са колонијалном влашћу и католичком црквом. Током овог периода је написао и књигу Avant et Après (Пре и после), која представља расцепкану збирку запажања о животу у Полинезији, сећања, и коментаре о књижевности и сликарству.

Умро је 1903. године и сахрањен је на Cimetière Calvaire у Атуони, Хива Оа, Острва Маркиз, Француска Полинезија.

[уреди] Види још

• Пол Сезан
• Винсент ван Гог