Панонско море
Из пројекта Википедија
Пре око 66 милиона година океан Tethys прекривао је део Европе и Средоземног мора. Драматичне промене се дешавају између 24 и 20 милиона година кад се услед јаких тектонских померања издижу масиви као што су Алпи, Динариди и Карпати. Дотадашњи језерски системи који су се налазили у садашњем Панонском басену бивају прекривени морском водом. То море се звало Paratethys, односно Панонско море.
Потврде о слаткој води су седименитни конгломерати, пешчари, лапори и кречњаци у којима су нађени слатководни фосили шкољака конгерија, мали остракоди и листови копнених биљака. Море је у остацима пешчара оставио раменоношца Terebratural-а и главоношца Aturia, док су у лапорима нађене фораминифере.
У бадену када постоји плитко и топло море, расли су кораљни гребени и црвене алге Lithothamnium, а у зони јаких валова живели су шкољкаши дебелих љуштура попут Pectena, Ostrea и Chlamys, и велики јежинци Clypeaster које можемо наћи у биогеном кречном седименту литавцу, који се као грађевински материјал вадио у средњем веку. У дубљем мору живели су шкољкаши танких нежних љуштура као Amussium denudatum и Solenomya doderleini.
У време пре око 12 милиона услед уздизања планина долази до прекида веза са Средоземљем што је проузроковало постепено ослађивање мора и коначни колапс.
Из овог времена нађено је мноштво фосилних риба, фосилне кости усатог кита, кости сирена (морских крава), зуби морских паса.
У раздобљу панона прије око 11 - 8 милиона година Панонско море наставља се ослађивати, па је врло мало сарматских врста преживело. Појавиле су се нове врсте, тако у најдоњем панону долазе у белим кречним лапорима пужеви Limnaea extensa и Gyraulus praeponticus.
На копну су расла стабла (сармат) чије је лишће ношено ветром доспело у море, те је нађено фосилизовано у лапорима Панонског мора. Могу се наћи уобичајене врсте дрвећа храст, врба, буква, али и медитеранског биља као ловор, фикус, циметовац, који указују да је клима тада била топлија него данас.
Након тога долази до промена јер је Панонско море изгубило везу с отвореним Средоземним морем. Многи морски организми изумиру, но поједини су се прилагодили животу у бочатој води, тако да се шкољка Cardium прилагодила том животу и сад се назива Limnocardium. У том раздобљу (панон) живе и друге врсте конгерија, пуж Melanopsis, шарени пуж Theodoxus чије фосилне остатке налазимо у наслагама.
У раздобљу понта Панонски базен се претворио у низ слатководних језера, које настањују нови организми; на пример пужеви с надуваним задњим завојем ( Limnaea, Boskovicia, Lytostoma, Valenciennesia ), ситни пужић Micreomelania, нови родови ребрастих шкољака ( Limnocardium, Paradacna, Pteradacna, Didacna ). Ту су живеле и бридасте шкољке конгерије Congeria rhomboidea која има облик ромба.
Уз обале језера шетали су тада сроднци праслонова динотерији, хранећи се лишћем разноликог дрвећа. О томе сведочи зуб праслона, којег је након угинућа животиње можда поток донeо у језерски муљ. Припадао је врсти Dinotherium giganteum.
Пре пет милиона година језера која су преостала од Панонског базена су се исушила и коначно постала копно.
У Квартару (2 милиона година до данас) се улази у ледено доба, односно наизменича топла и хладна раздобља. Последње залеђивање у том низу био је глацијал Würm који је трајао око сто хиљада година. Пре 43 хиљаде година на овом подручју је живео неандерталац који се истеравши медведе уселио у њихове пећине.
Планински масиви око Панонске низије коју је некад прекривало море, не мирују ни данас, притискајући раван и постепено мењајући конфигурацију терена.
За науку остаје непознаница какву је тачну улогу и у које време имала Ђердапска клисура која је настала цепањем Капатског масива. Дјердапски сектор дугачак је 119 км. Основне карактеристике сектора су биле: велики пад, велике брзине воде и снажни вртлози, нагле промене ширине корита и дубине воде. На пример, на северу није било Северног мора, па је норвежанин могао да пропешачи до Лондона, којег тада није било. Са ове стране, Ђердапски процеп је могао имати значајну улогу у исцрпљивању Панонског мора.
Критична временска тачка за људску цивилизацију је престанак Леденог доба (око 11.000 до 10.000 г. пне.), кад су могли остаци мора одн. језера да исцуре у Црно море. Недуго после тога већ имамо културу Лепенског Вира (почиње око 8.000 г. пне.) која се формира на обалама Дунава у Ђердапу. Иако неки научници оспоравају биолошку и културну везу Лепенаца и Винчанаца, можда је баш разлог томе било изливање последњих остатака Мора. На то би могло указивати и дебљина културног слоја Винче од 14 метара. Паралелан догађај овом било би отварање Босфорског мореуза на Црном мору.
