Николај Афанасјев
Из пројекта Википедија
Николај Николајевич Афанасјев, (рус. Николай Николаевич Афанасьев; 1893-1966) био је православни теолог.
Садржај |
[уреди] Детињство
У детињству је Николај Афанасјев, растући и васпитавајући се уз своју мајку – једну од оних побожних, неприметних жена које и до дана данашњег представљају “неразрушиви бедем” руске Цркве, сањао да ће бити... архијереј. Идеја служења, која је, иначе, једна од средишњих тема “Цркве Духа Светога”, још је од младости одредила његов животни пут. Младић је сматрао да је најбоља служба за човека хришћанина – да оре земљу, да обрађује ту родну црницу из које ће произрастати и на којој ће сазревати класје пшенично, да би се од њега правили хлеб што човека крепи... и просфоре за Евхаристију. А интелектуалац може да се определи за једну од три истинске хришћанске службе: за позив лекара, наставника или свештеника. Зато је, по завршетку гимназије, млади Афанасјев уписао студије медицине на Новоросијском универзитету. Међутим, да ли због слабог здравља, да ли због преосетљивости, он није одмакао даље од прве године. Није желео да иде очевим стопама (његов отац, Николај Григорјевич Афанасјев, који је преминуо док се младић још школовао у гимназији, бавио се адвокатуром) и да одабере за себе позив правника, без обзира на то што му је у извесној мери био својствен правнички начин мишљења (међутим, ово му неће сметати да негира право у Цркви). Дао је предност чистој математици, чије је проучавање, како ће тачно запазити његов пријатељ и поштовалац Dom Olivier Rousseau, оставило снажан траг на његовом начину размишљања: отуда у његовом стваралаштву запажамо јасноћу мисли, склоност ка минуциозним анализама, често коришћење докивања посредством контрааргумената.
[уреди] Студије
Као студент математике Николај Николајевич био је 1915. године примљен у Артиљеријску вишу школу, тако да је за време Првог светског рата, а касније и грађанског рата, служио у јединицама приобалне артиљерије.
У младићким годинама Николај Афанасјев није се удаљавао од Цркве, али су му чисто теолошка интересовања била прилично страна. Наравно, и он је платио данак многим “господарима мишљења” те епохе – а у питању је доба интензивних трагања у религиозној философији – пре свега Ничеу, Розанову (са његовим клањањем телу), Мерешковском, Владимиру Соловјову... И, као и читава наша генерација, за коју песник казује да је “рођена у глуво доба”, био је “очаран”, како би казао његов најбољи пријатељ, отац Кипријан, тајанственом музиком поезије Александра Блока.
За бескрајну монотонију војничке службе потпоручник Афанасјев налази оригиналан лек – бављење философијом. Он студиозно ишчитава Канта и дуго остаје под утицајем “Критике чистог ума”. Тако постепено, упркос толиким потресима које је доживео од 1905. до 1920. године, а можда и управо захваљујући њима, у уму и срцу Николаја Николајевича долази до удаљавања од физичких и математичких наука и окретања философским и теолошким преокупацијама. У страшним годинама грађанског рата, после краткотрајног одушевљења за теософију, тако модерну почетком ХХ века, све више га привлачи једина истинска утеха – утеха у Христу и Цркви Његовој.
Одједном долази до катастрофе, евакуације, разочарења у све пређашње идеале, снове и људе. Већ одавно одвојен од мајке и сестре, које је волео са великом нежношћу, сам у туђини, са двадесет седам година, Николај Николајевич већ се осећа као старац. Али у њему још тиња нада да ће се вратити у домовину и да ће служити Господу у родном крају. У том тренутку Сам Господ указује му пут према оним службама о којима је сањарио у младости, имајући о њима само неодређену представу – служби педагога и свештеника, и он се уписује на Богословски факултет у Београду. Када је све пропало, остала је само једна тачка ослонца: служење Господу и Цркви Његовој.
[уреди] Студије у Београду
Током студирања у Београду Николај Николајевич се постепено ослобађа утицаја кантијанства, уживљава се у живот Цркве, у Нови Завет, и доживљава “процват душа” унутар првобитног “београдског кружока”. Захваљујући кружоку и свом енергичном ангажовању на оснивању “Руског хришћанског студентског покрета” он ће се упознати са оцем Сергијем Булгаковом и прожети се његовом идејом “оцрквљења живота”, што је прокламовано као основни задатак новоформираног Покрета, као и његовим евхаристијским надахнућем. Тако ће се у младости, више срцем него умом, већ искристалисати основне теме “Цркве Духа Светога”: служење Богу кроз служење свима, Црква, Евхаристија.
На путевима делатности првобитног Покрета Николај Николајевич упознаће и своју будућу супругу. И када је, по завршетку факултета, године 1925., почео да служи Господу у туђини, више се није осећао као старац, и знао је да није сам. Имао је свога духовника, оца Сергија Булгакова, учитеља – А. П. Доброклонског, “стрику” – В. В. Зјењковског, “млађег брата” – Косту Керна (будући архимандрит Кипријан) и животну сапутницу. А што је најважније, био је свестан да живи у Цркви и за Цркву.
[уреди] Педагошки рад
Педагошки рад (извођење наставе веронауке у Скопској гимназији) уопште га није задовољавао. Морао је да предаје по утврђеном програму, по критеријумима који важе у државној школи. Међутим, Николај Николајевич се овога посла прихватио само привремено, како би имао могућности да се припрема за будући научноистраживачки рад. Док је предавао у Скопљу (1925-1929.), као и првих година у Паризу, усавршавао се под менторским руковођењем професора А. П. Доброклонског, студиозног и захтевног историчара. Тада ће настати и његови први радови: “Државана власт на васељенским саборима” (са додатком: “Провинцијална сабрања Римске империје и васељенски сабори”) и “Ива Едески и његово доба” (обимна студија која је заувек остала у рукопису). У овим радовима већ се назиру контуре многих тема и проблема којима ће се о. Николај бавити у свом каснијем стваралаштву: природа и порекло црквених сабора, право у Цркви, Црква и државна власт (Црква и “свет”), као и питања догматике (“Ива Едески” посвећен је историјату христолошких расправа), а та област интересовања ће га повезати са оцем Сергијем Булгаковом.
[уреди] Живот у Паризу
Првих година свога живота у Паризу (1930-1932.) Николај Николајевич се, као сарадник Кабинета за хришћанску педагогију при Богословском институту “Свети Сергије” (а његов оснивач је београдски пријатељ и учитељ Николаја Афанасјева В. В. Зјењковски), бави истраживањем педагошких, моралних и социјалних проблема. Још у Београду В. В. Зјењковски и проф. Јордан Илић усмеравали су Николаја Николајевича ка бављењу хришћанском педагогијом.
[уреди] Осуда Софиологије
Истовремено, почев од 1930. године, Николај Николајевич почиње да држи предавања из канонског права и грчког језика на Богословском институту. Ово му даје подстрек да се специјализује за област канонског права. Он стиче и опсежан фонд знања из области новозаветне теологије. Захваљујући суделовању у раду “семинара оца Сергија” почиње да се бави и питањима догматике, тако да његова истраживања из области црквене истроије и канонског права све више попримају догматски карактер, услед чега и његова предавања из црквеног права прерастају у предавања из еклисиологије. Огроман лични утицај оца Сергија као његовог духовника и старијег колеге, његове идеје средишњег значења Цркве и Евхаристије подстаћи ће Николаја Николајевича да створи оригиналну “Евхаристијску еклисиологију”. У семинару оца Сергија он чита реферат “Две идеје васељенске Цркве”, који ће, ма колико то чудно звучало, доживети извесну критику толико вољеног старијег колеге. Није ли разлог овог неспоразума био у томе што Николај Николајевич није био софиолог, премда је изузетно ценио учење оца Сергија као “најзначајнији покушај објашњења зла на путевима монизма”? Осуду софиологије од стране Москве он ће доживети и као своју личну драму, и као трагедију Цркве.
Огорчен због критике свога учитеља, Николај Николајевич напустиће за извесно време бављење евхаристијском еклисиологијом и вратити се проучавању црквених сабора; нарочито га занима питање о пореклу сабора. Да би могао да ради на овом истраживању, о. Сергије и митрополит Евлогије омогућавају му 1936. да оде на студијски боравак у Лондон. Овде он отпочиње рад на великој студији, коју је у “List of Writings” за 1936-47. год. насловио као “Црквени сабори и њихово порекло”. Ова студија отпочета је у Булгаковљевом духу, из перспективе идеје саборности. Касније она постепено поприма карактер истраживања о евхаристијском сабрању и о учењу о Цркви као Телу Христовом.
Нажалост, са овим својим делом Николај Николајевич није имао среће: требало је да свој рад на њему он настави у Риму, куда је упућен на студијски боравак септембра 1938. године, али му околности нису дозволиле да доспе до италијанске престонице. Почетком рата, 1939. године, Николај Николајевич обрео се у Швајцарској. Плашећи се да би приликом царинске контроле могао остати без рукописа, оставио га је на чување у Швајцарској.
Када је избио рат и све унаоколо почело да се руши, Николај Николајевич остварио је намеру коју је одавно одлагао из многих разлога: на празник Сабора Пресвете Богородице, 26. децембра 1939. (по новом календару 8. јануара 1940.) блаженопочивши митрополит Евлогије рукоположио га је у чин јереја. “Желим да будем ближе Богу”, говорио је, као да је у свеопштем суноврату жудео за тим да припадне к Престолу и нађе се што ближе јединој свесједињујућој Љубави.
Нашавши се 1940. године у “избеглиштву” на југу Француске, скоро без икаквих књига, без рукописа, отац Николај изнова отпочиње своју студију, у великој мери под утицајем “надахнућа од олтара” и под утиском страшних догађаја. У овој студији идеја саборности већ добија нови израз (учење о рецепцији), а у први план избија идеја “царског свештенства”, као и круг идеја “евхаристијске еклисиологије”.
Јула 1941. године митрополит Владимир шаље оца Николаја у град Тунис ради опслуживања руске парохије, расуте по читавој земљи. Затим му је поверена и парохија града Бизерте, а добио је задужење и да повремено опслужује грчке парохије у градовима Тунис и Сфакс. Шест година о. Николај биће заузет парохијским радом: он служи, крштава, венчава, проповеда, поучава децу, стара се о болесницима и бескућницима, организује омладинске кампове и, нажалост, веома много сахрањује; све то чини у тешким условима ратног стања, често и под бомбама, и без обзира на тешке болести које га муче. Па ипак, захваљујући љубави и помоћи својих парохијана (они су му, између осталог, поклонили писаћу машину коју су из Русије донели официри руске флоте, и од ње се он више неће растајати; седећи за њом, заборављао је све на свету), о. Николај могао је да настави писање студије коју је конципирао у Сен Рафаелу. Књига је на располагању имао мало, али је поседовао Књигу над књигама – Јеванђеље, Посланице, Дела апостолска, Пророке. Имао је и богослужбене књиге, и неке од Отаца Цркве. Тако је, молитвама Великог Павла, Апостола Љубави – Љубљеног Ученика Христовог и Светог Игнатија Богоносца, на тлу древне Картагине отпочет рад на књизи “Црква Духа Светога”.
Пошто се 1947. вратио у Париз, о. Николај почео је да прерађује “Цркву Духа Светога” у светлости мноштва нових наслова. У то доба написао је и једну студију коју ће поднети Професорском савету, да би на основу ње био ослобођен докторских испита.
[уреди] Докторска дисертација
Докторска дисертација “Црква Духа Светога” првобитно је требало да се састоји од две композиционе целине: 1) “Црква Духа Светога”, где би се говорило о служењима у Цркви и настанку црквене јерархије (да тако кажемо, овде би се предочила слика настајања живог ткива црквеног Тела у његовом историјском формирању) и 2) “Границе Цркве”, где је о. Николај желео да, преко анализе учења апостола Павла о Цркви као Телу Христовом и учења Св. Игнатија Богоносца и Кипријана Картагинског, ближе расветли трагедију Цркве – њено раздељење. У свеопштем суноврату, свеопштој d esagregation, када је човечанство научило desagreger чак и атоме људскога тела, при самом погледу на све деобе које су распињале тело Цркве још од почетака хришћанства, “једна визија, уму непојмљива”, али која се открива духу и срцу, овладала је мишљу о. Николаја: визија “Una Sancta” , јединственог Тела Христовог.
Године 1948. о. Николај објављује у “Православној мисли” бр. 6 почетак првог дела своје студије под називом “Народ свети”. У “Православној мисли” бр. 7 (1949. год.) појавиће се, под називом “Границе Цркве”, почетак другог дела. Пошто је увидео да ће ова студија бити изузетно волуминозна, о. Николај одлучио је да само први њен део послужи као дисертација за стицање научног степена доктора наука. Текст дисертације под називом “Црква Духа Светога”, обима 444 дактилографисане стране (уводни део, седам поглавља и три додатка), предат је члановима комисије за одбрану – епископу Касијану и В. В. Вејдлеу. Последње поглавље првобитне верзије дисертације о. Николај ће, са извесним модификацијама, изложити у свом предавању под насловом “Власт Љубави”, одржаном 1949. године.
Пошто је члановима комисије предао примерке дисертације, о. Николај вратио се раду на другом делу своје студије. У зиму 1949-50. године написао је главно поглавље, “кључно” како за његову дисертацију, тако и за целокупну његову мистичку концепцију Цркве. Оно ће бити објављено у “ Pensee Othodoxe” под називом “ L'Eglise de Dieu dans le Christ”. Касније ће написати још једно поглавље композиционо смештено у други део студије – “Католичанска Црква” (“Православная мысль” бр. 11, 1957). Замисао о сталих поглавља остала је само у уму и срцу о. Николаја, и од њих ће настати чланак “Una Sancta”.
2. јула 1950. године дисертација је одбрањена. После тога о. Николај имао је више планова у вези са штампањем дисетрације (код издавача “ YMCA-Press” и “Irenikon”), али је кроз извесно време одлучио да најпре у текст унесе још извесне допуне и измене. У размишљању о овој проблематици он је стално ишао напред, те је отуда разумљиво и његово настојање да има добар увид у најновију релевантну литературу. Низ страница је, ради уношења измена и допуна, морао бити прерађен. О. Николаја овај рад је толико заокупио, да је друга верзија “Цркве Духа Светога” садржала већ 600 страна уместо пређашњих 444 (предговор, осам поглавља и један додатак). Рад на другој верзији, састављање библиографије и пратећих индекса изискивао је неколико година. У међувремену његов ангажман се знатно повећао: рад на Институту, држање предавања из нових предмета, обавезе у Епархијском управном одбору, организовање научних скупова из литургике у Подворју заједно са његовим драгим пријатељем из младости, о. Кипријаном Керном, учешће у екуменском раду – све је то усмерило размишљања о. Николаја у правцу публиковања краћих и популарнијих радова. Године 1952. родила се замисао едиције “Православље и садашњост”, у чијем осмишљавању су узели учешћа још и о. Василије Зјењковски и Б. Ј. Фис, такође блиски пријатељ о. Николаја; за потребе новопокренуте едиције о. Николај написаће, у пориву надахнућа, “Трпезу Господњу”, а у њој ће објавити и књигу “Служење лаика у Цркви”, насталу прерадом увода и првих двају поглавља дисертације. Све интензивнији рад на зближавању цркава, нарочито сарадња са римокатоличким пријатељима и колегама, пружиће подстицај за настанак низа реферата и чланака посвећених питањима сабора, примата, непогрешивости, сједињења цркава у светлости “евхаристијске еклисиологије”, који су написани на француском језику. Међу њима треба споменути пре свега реферат прочитан на првој конференцији из области литургике “Le Sacrement de l'Assemblee”и оглед “L'Eglise qui preside dans l'Amour”, који ће бити преведен на три језика и доживети велики успех у круговима блиским Другом ватиканском концилу: није случајно то што формулу Св. Игнатија Богоносца, која је о. Николају послужила као наслов овога огледа, данас и у Константинопољу, и у Риму изговарају протагонисти зближавања цркава. Најзад, врхунске домете о. Николаја из овог периода његовог стваралаштва представљаће чланак “Una Sancta”, завршавање “Цркве Духа Светога”, апел за обједињење у Љубави, посвећен успомени на папу Ивана ХХ III, који је био написан за време боравка у Грчкој, земљи где су пре деветнаест векова одјекнуле речи апостола Павла: “Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам”.
[уреди] Последње године
Последњих година отац Николај је, због преоптерећености текућим пословима, потпуно оставио по страни замисао о штампању својих већих радова, који су зато остали недовршени (“Границе Цркве”) или нису били у потпуности припремљени за штампу (“Црква Духа Светога”). Присуствовање на завршној сесији Ватиканског концила и упознавање са папом Павлом VI пружили су му велики подстрек за оживљавање активности на овом плану. Николај Николајевич се веома обрадовао када му је Б. Ј. Фис сугерирао да преда рукопис “Цркве Духа Светога” издавачкој кући YMCA-Press . Нажалост, аутор није дочекао тренутак предавања рукописа у штампу: преминуо је у недељу, 4. децембра 1966. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице.
Осећам пријатну дужност да изразим топлу захвалност пре свега Андреју Киријаковичу Фириласу, ученику и колеги о. Николаја, који је био уредник овог издања. Само захваљујући његовом самопрегорном раду и ерудицији рукопис “Цркве Духа Светога” припремљен је за постхумно издавање. Истовремено, желим да заблагодарим свима који су помогли да и ово, и друга дела о. Николаја угледају светлост дана, а посебно Борису Јулијевичу Фису.
Благодаримо Господу Богу што је оцу Николају подарио такве учитеље, менторе и пријатеље на путевима његовог богословског стваралаштва, као што су А. П. Доброклонски, Јордан Илић, епископ Касијан, В. В. Зјењковски, архимандрит Кипријан и изнад свих – духовни руководитељ и пријатељ наше породице, инспиратор “евхаристијске еклисиологије”, човек који је читав свој живот посветио руској црквеној “ренесанси”, отац Сергије Булгаков.
