Морфологија (лингвистика)
Из пројекта Википедија
Овај чланак или један његов део није преведен.
Ако сматрате да сте способни да га преведете, кликните на картицу уреди и преведите га, обавезно водећи рачуна о стилу и правопису.
| Лингвистика |
| теоријска лингвистика |
| фонетика |
| фонологија |
| морфологија |
| синтакса |
| семантика |
| лексичка семантика |
| структурална семантика |
| прототипска семантика |
| стилистика |
| прескрипција |
| прагматика |
| примењена лингвистика |
| социолингвистика |
| генеративна лингвистика |
| когнитивна лингвистика |
| рачунска лингвистика |
| дескриптивна лингвистика |
| историјска лингвистика |
| етимологија |
| списак лингвиста |
Морфолигија је поддисциплина лингвистике, а проучава структуру речи. Иако је прихваћено опште мишљење да су речи најмање синтаксичке јединице, јасно је да су у већини језика (ако не и у свим) речи повезане на основу правила. На пример, говорник спрског језика види уску повезаност између речи “ловац”, “ловина” и “ловочувар”. Српски говорник такође примећује да се ови односи могу формулисати као правила која се онда примењују на велики, ваома велики број речи. Ловац наспрам ловци је исто што и шума наспрам шуме, или енциклопедија наспрам енциклопедије; ловац наспрам ловочувар је исто што и брава наспрам бравар. Правило у првом случају је формирање множине, а у другом творба речи (именице) помоћу творбених морфема (овде: суфиксална морфема –ар).
Морфологија је грана лингвистике и проучава оваква правила у што је више језика могуће.
Садржај |
[уреди] Важни концепти
[уреди] Лексеме и облици речи
Реч "реч" је у уобичајеној употреби двосмисленог значења. Да се вратимо на пример ловац наспрам ловци. На један начин, ово су две исте речи (означавају човека који се бави ловом, разлика је само у броју, тј. множини), али су исто тако на један начин и различите (не можете их употребити у истим реченицама а да не промените остале речи како бисте их уклопили, на пример: глагол “јесам” у реченицама “Ловац је задовољан” и “Ловци су задовољни”).
Разлике између ова два значења "речи" вероватно је један од важнијих проблемских аспеката у морфологији. Прво значење "речи", у коме су ловац и ловци "иста реч", зове се лексема. Друго значење је облик речи. Тако кажемо да су ловац и ловци различити облици исте лексеме. Ловац и ловочувар, с друге стране, су различите лексеме; један од разлога је што упућују на различите појмове.
[уреди] Творба речи
Део граматике који проучава и описује настанак нових речи зове се творба речи. Најобичнији начини творбе речи у српском језику су:
- Извођење или деривација – творба речи помоћу додавања суфукса, наставка за творбу речи (нпр.: лист + -ић = листић)
- Слагање или композиција – творба речи помоћу срастања двеју или више посебних речи, односно њихових творбених основа у једну реч (нпр.: југ + о + исток = југоисток)
- Комбинована творба речи. Слагање (композиција), којом се добијају нове сложене речи (сложенице) повезано је често са извођењем (деривацијом), којом се добијају нове речи (изведенице). Тако се говори и о комбинованој творби речи. Многе речи, тако, заправо су и сложене и изведене (нпр.: плав- (а) + -о- коц –(е) /коса/ + -а = плавокоса).
- Творба претварањем – творба где се речи једне врсте претварају у другу врсту речи (поименичавање, попридевљавање). На пример: “млада” (= “невеста”, од придева млад, -а, -о) или “светлећа реклама” (од глагола “светлити”).
Нове речи у језику настају и позајмљивањем (преузимањем) из других језика.
[уреди] Парадигме и морфосинтакса
Значење речи парадигма уско је повезано са инфлексијом. Парадигма лексеме је група свих облика речи, организованих у граматичке категорије. Познати примери парадигми су конјугација глагола, и деклинација именских речи. Облици лексеме обично се могу организовати у табеле, класификујући их према заједничким особинама (број, род, лице, падеж итд.). На пример, личне заменице српског језика могу се организовати коришћењем категорија лица, броја, рода и падежа.
Категорије које се користе за груписање речи не могу се произвољно изабрати, већ то морају бити категорије које су у вези са синтаксичким правилима језика. На примар, лице и број су категорије које се користе за дефинисање парадигми у српском, јер српски језик има правило граматичког слагања које захтева да се глагол у реченици слаже са инфлексионим обликом лица и броја субјекта. Другим речима, синтаксичка правила српског језика маре за разлику између ловац и ловци, јер то одређује који се облик глагола користи; међутим, синтаксичка правила не маре за разлику између ловац и ловочувар, и прикладан и неприкладан. Просто, прве две речи су именице, а друге две придеви, и они се понашају као већина именица или придева.
Део морфологије који се бави односима између синтаксе и морфологије зове се морфосинтака, и бави се инфлексијама и парадигмама, али не и творбом речи.
[уреди] Allomorphy and morphophonology
In the exposition above, we've described morphological rules as analogies between word forms: dog is to dogs as cat is to cats, and as dish is to dishes. In this case, the analogy applies both to the meaning of the words and to their forms: in each pair, the word in the left always means "one of X" and the one on the right "many of X", and at the distinction is always signaled by having the plural form have an -s at the end, which the singular does not have.
One of the largest sources of complexity in morphology is that this sort of one-to-one correspondence between meaning and form hardly ever holds. In English, we have word form pairs like ox/oxen, goose/geese, and sheep/sheep, where the difference between the singular and the plural is signaled in a different way from the regular pattern, or not signalled at all. Even the case we consider "regular", with the final -s, is not quite that simple; the -s in dogs is not pronounced the same way as the -s in cats, and in a plural like dishes, we have an "extra" vowel before the -s. These cases, where the same distinction is effected by different changes of form for different lexemes, are called allomorphy.
There are several kinds of allomorphy. One is pure allomorphy, where the allomorphs are just arbitrary. The most extreme cases here are called suppletion, where two forms related by a morphological rule are just arbitrarily different: for example, the past of go is went, which is a suppletive form.
On the other hand, other kinds of allomorphy are due to interaction between morphology and phonology. Phonological rules constrain which sounds can appear next to each other in a language, and morphological rules, when applied blindly, would often violate phonological rules, by resulting in impossible sound sequences. For example, if we were to try to form the plural of dish by just putting a -s at the end, we'd get *dishs, which is not permitted by the phonology; to "rescue" the word, we put an e in between, and get dishes. Similar rules apply to the pronunciation of the -s in dogs and cats: it depends on the quality (voiced vs. unvoiced) of the preceding phoneme.
The study of allomorphy that results from the interaction of morphology and phonology is called morphophonology. Many morphophonological rules fall under the category of sandhi.
[уреди] Lexical morphology
Lexical morphology is the branch of morphology that deals with the lexicon, which, morphologically conceived, is the collection of lexemes in a language. As such, it concerns itself primarily with word-formation: derivation and compounding.
[уреди] Models of morphology
There are three major families of approaches to morphology, which try to capture the distinctions above in different ways. These are:
- Morpheme-based morphology, which makes use of an Item-and-Arrangement approach.
- Lexeme-based morphology, which normally makes use of an Item-and-Process approach.
- Word-based morphology, which normally makes use of an Word-and-Paradigm approach.
Please note that while the associations indicated between the concepts in each item in that list is very strong, it is not absolute.
[уреди] Morpheme-based morphology
In morpheme-based morphology, we analyze word forms as sequences of morphemes. A morpheme is defined as the minimal meaningful unit of a language. In a word like independently, we say that the morphemes are in-, depend, -ent and ly; depend is the root, and the other morphemes are, in this case, derivational affixes. In a word like dogs, we say that dog is the root, and that -s is an inflectional morpheme. This way of analyzing word forms as if they were made of morphemes put after each other like beads on a string, is called Item-and-Arrangement.
The morpheme-based approach is the first one that beginners to morphology usually think of, and which laymen tend to find the most obvious. Applying such a model strictly, however, quickly leads to complications with many forms of allomorphy. For example, it's easy to think that in dogs, we have the root dog, followed by the plural morpheme -s; the same sort of analysis is also straightforward for oxen, with the stem ox, and a suppletive plural morpheme -en. But then, how do we "split up" the word geese into root + plural morpheme? How do we do so for sheep?
Theorists who wish to maintain a strict morpheme-based approach often preserve the idea in cases like these by saying that geese is goose followed by a zero-morph (a morpheme that has no phonetic content), and that the vowel change in the stem is a morphophonological rule. Others think that such things are desperate measures to salvage the assumptions of the item-and-arrangement model, and prefer to give up those assumptions.
[уреди] Lexeme-based morphology
Lexeme-based morphology is (usually) an Item-and-Process approach. Instead of analyzing a word form as a set of morphemes arranged in sequence, we think of a word form as the result of applying rules that alter a word form or stems, to produce a new one. An inflectional rule takes a stem, does some changes to it, and outputs a word-form; a derivational rule takes a stem, and outputs a derived stem; a compounding rule takes word-forms, and outputs a compound stem.
The Item-and-Process approach bypasses the difficulty described above for Item-and-Arrangement approaches. Faced with a plural like geese, we don't have to assume there is a zero-morph; all we say is that while the plural of dog is formed by adding an -s to the end, the plural of goose is formed by changing the vowel in the stem.
[уреди] Word-based morphology
Word-based morphology is a (usually) Word-and-Paradigm approach. This kind of theory takes paradigms as a central notion. Instead of stating rules to combine morphemes into word forms, or to generate word-forms from stems, word-based morphology states generalizations that hold between the forms of inflectional paradigms. The major point behind this approach is that many such generalizations are hard to state with either of the other approaches. The examples are usually drawn from fusional languages, where a given "piece" of a word, which a morpheme-based theory would call an inflectional morpheme, corresponds to a combination of grammatical categories, for example, "third person plural." Morpheme-based theories usually have no problems with this situation, since one just says that a given morpheme has two categories. Item-and-Process theories, on the other hand, often break down in cases like these, because they all too often assume that there will be two separate rules here, one for third person, and the other for plural, but the distinction between them turns out to be artificial.
[уреди] Morphological typology
See the main article, morphological typology
In the 19th century, philologists devised a now classic classification of languages in terms of their morphology. According to this typology, some languages are isolating, and have little or no morphology; others are agglutinative, and their words tend to have lots of easily-separable morphemes; while yet others are fusional, because their inflectional morphemes are said to be "fused" together. The classic example of an isolating language is Chinese; the classic example of an agglutinative language is Turkish; both Latin and Greek are classic examples of fusional languages.
When one considers the variability of the world's languages, it becomes clear that this classification is not at all clear-cut, and many languages don't neatly fit any one of these types. However, examined against the light of the three general models of morphology described above, it is also clear that the classification is very much biased towards a morpheme-based conception of morphology. It makes direct use of the notion of morpheme in the definition of agglutinative and fusional languages. It describes the latter as having separate morphemes "fused" together (which often does correspond to the history of the language, but not to its synchronic reality).
The three models of morphology stem from attempts to analyze languages that more or less match different categories in this typology. The Item-and-Arrangement approach fits very naturally with agglutinative languages; while the Item-and-Process and Word-and-Paradigm approaches usually address fusional languages.
The reader should also note that the classical typology also mostly applies to inflectional morphology. There is very little fusion going on with word-formation. Languages may be classified as synthetic or analytic in their word formation, depending on the preferred way of expressing notions that are not inflectional: either by using word-formation (synthetic), or by using syntactic phrases (analytic).
[уреди] Види још
- деклинација
- affixation
- bound morpheme
- dependent-marking language
- head-marking language
- inflected language
- morphological typology
- noun case
- root morpheme
- syntactic hierarchy
- uninflected word
- distributed morphology
- non-catenative morphology
[уреди] Bibliography
- Bauer, Laurie. (2003). Introducing linguistic morphology (2nd ed.). Washington, D.C.: Georgetown University Press. ISBN 0-878-40343-4.
- Bubenik, Vit. (1999). An introduction to the study of morphology. LINCON coursebooks in linguistics, 07. Muenchen: LINCOM Europa. ISBN 3-89586-570-2.
- Haspelmath, Martin. (2002). Understanding morphology. London: Arnold (co-published by Oxford University Press). ISBN 0-340-76025-7 (hb); ISBN 0-340-76206-5 (pbk).
- Katamba, Francis. (1993). Morphology. Modern linguistics series. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-312-10101-5 (hb); ISBN 0-312-10356-5 (pbk).
- Matthews, Peter. (1991). Morphology (2nd ed.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41043-6 (hb); ISBN 0-521-42256-6 (pbk).
- Spencer, Andrew, & Zwicky, Arnold M. (Eds.) (1998). The handbook of morphology. Blackwell handbooks in linguistics. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-18544-5.
- Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, “Граматика српскога језика”, Београд 1995.
