Милорад Павић
Из пројекта Википедија
Милорад Павић је рођен 15. октобра 1929. у Београду. Гласовити српски прозни писац, историчар српске књижевности 17-19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета. Члан је Српске академије наука и уметности од 1991. године.
Павић је романсијер, приповедач, песник и драмски писац. До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД-а и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Ожењен је Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. Живе у Београду.
Занимљиво је припоменути да је на почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић објавио књигу песама Палимпсести 1967. године, па Историју српске књижевности барокног доба 1970, затим Војислав Илић и европско песништво 1971. године. Другу књигу песама Месечев камен објављује 1971, а прву збирку прича Гвоздена завеса 1973. Следе књиге прича: Коњи светога Марка (1976), Руски хрт (1979), Нове београдске приче (1981), Душе се купају последњи пут (1982).
Павић је домаћу и светску славу стекао романом Хазарски речник који је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 10.000 речи критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога века. Многи критичари забележили су да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У другом роману Предео сликан чајем (1988) аутор нуди узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман Унутрашња страна ветра, па Последњу љубав у Цариграду (приручник за гатање) 1994.
Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свастраног Павићевог стваралаштва, појављује се Шешир од рибље коже (љубавна прича) 1996, Стаклени пуж (приче са Интернета) 1998, Кутија за писање 1999, и романи Звездани плашт (астролошки водич за неупућене) 2000 и Уникат 2004. године.
