Историја Саудијске Арабије
Из пројекта Википедија
Као и цело Арабљанско полуострво, Саудијску Арабију од давнина насељавају семитска племена. Били су цењени номадски ратници; све до првих векова нове ере имали су родовско уређење. Култура везана за трговачке односе са античким светом зачела се најпре у Јемену, затим у Хеџасу. Почетком 2. века територија Саудијске Арабије пада под власт Римљана.
У 5. и 6. веку у вези са јачим развојем занатства и трговине распадају се родовске заједнице арапских бедуина, а у Хеџасу на обалама Црвеног мора уздижу се трговачки градови Мека и Медина. Трговци Хеџаса и бедуинска аристократија постају у 7. веку творци државе и ислама око чије се идејологије врши уједињење Арабује под мухамедом и првим Халифама (Абу Бекр, Омар, Отман и Алија) да би преко великих освајања за време династије Омајјада 661. - 750. дошло до стварањ светске арабљанске средњовековне државе која је захватила територију северне Африке, Пиринејског полуострва, а у Азији се простирала све до реке Инда. Релативно заостали Хеџас није могао остати центар проширене арабљанске државе, па калиф Моавија преноси 661. престоницу из Меке у Дамаск. Отад је Арабија само периферна држава калифата.
По паду Багдадског калифата 1055, Арабија пада под утицај Турака Селџука. Од 14. века, најпре под утицај Турака Османлија, а од 1517, када је султан Селим I Храбри заузео Меку, и под његову власт. У периоду од 14. до 18. века преовладавали су феудални друштвени односи помешани са остатцима ропства и родовског уређења. Турска власт осудила је Арабију на заосталост, па се крајем 18. века рађа ослободилачки покрет у виду религиозно-политичке секте Вахабита коју је основао Мухамед ибн Абд ел Вахаб. У програму је било протеривање Турака и уједињење Арабије.
Међутим, турска власт је престала тек после арапског устанка у Првом светском рату и распада Турског царства 1919, после чега су на територији Арабије поникли многи емирати као независне или полузависне државе: Неџд Ријад, Хадрамаут, Оман, Јемен, Хеџас и други. Оне су убрзо започеле међусобне ратове тј. борбе између феудалаца и група арапске трговачке буржоазије за руководељу улогу у уједињењу земље, као и за избијање на море и трговачке путеве. У борбе се одмах умешала Велика Британија, користећи их за учвршћење економске и политичке хегемоније.
Резултат свега је да је владајућа династија Саудита у Неџду под бођством Ибн Сауда постепено потчинила низ области у Арабији: Шамар 1921, Хеџас 1924-25, Асир 1927-33 итд. После тога је 1932. прокламовано уједињење свих припојених земаља у јединствену државу Саудијску Арабију, по пространству највећу на Арабијском полуострву.
С обзиром на наслеђену економску и друштвену заосталост, она је постала теократска апсолутистичка монархија у којој сва световна и духовна власт припада краљу који је и уједно верски поглавица Вахабита.
До рата с Јеменом дошло је 1934. Уз италијанско-британско посредовање рат се завршио компромисом (Таипски мир), али и јачањем британског утицаја чији је капитал све више експлоатисао арабљанску нафту.
У Другом светском рату, Саудијска Арабија је прекинула дипломатске односе са Немачком и Италијом 1941. али није учествовала у рату против фашистичких сила.
После рата ослабио је британски и ојачао утицај Сједињених Америчких Држава, чија је главна последица била прелаз индустрије нафте у руке америчких монопола, компаније АРАМКО, и изградња америчких војно-ваздухопловних база, првенствено у Дахрану, центру нафтоносног региона на обалама Персијског залива.
Развој индустрије нафте и полуколонијална експлоатација земље ојачали су арапски национализам и стварање домаће радничке класе. Током 1953, па затим и 1956. дошло је до првих већих штрајкова радника запослених у индустрији нафте. Године 1964. укинуто је ропство.
После свргаваља Сауда 1964, на власт долази краљ Фајсал. Његова апсолутистичка владавина доводи до политичких потреса у земљи. Убијен је марта 1975, а на власт је дошао краљ Халед ибн Абд ал Азис, који је уједно председник владе, врховни командант оружаних снага и верски поглавар.
