Западни Готи
Из пројекта Википедија
Западни Готи звани и Визиготи су били варварско племе које са истока дошло на територије Западног Римског Царства у великој сеоби народа 375. године. Они су делимично насељавали и територије Источног римског царства (Византије).
Визиготи се први пут појављују као посебан народ 268. године кад су напали Римско Царство и почели харати Балканом. Инвазија Визигота је помела римске провинције Панонију и друге провинције Илирика, а чак су запретили и Италији. Али Визиготи су у љето те године поражени код италијанско-словенске границе, а онда су потучени у бици код Ниша септембра 268. У следеће три године враћени су преко Дунава у серији похода цара Клаудија II и цара Аурелијана. Ипак задржали су поседе у Дакији, коју је Аурелијан напустио 271. године. Кад су се населили у Дакији Визиготи прихватају Аријанизам, према коме се верује да Исус није један од облика Бога у Тројству, него да је посебно створен и нема божански епитет. То веровање је било у директној супротности са православљем. Иберијски Визиготи су припадали аријанизму до 589., када их краљ Рецаредо преводи у католике.
Садржај |
[уреди] Готски рат (377-382)
Готи су остали у Дакији до 376., када један од њихових вођа Фригерн моли римског цара Валенса да им дозволи да се настане на јужној обали Дунава. Визиготи су се надали да ће ту наћи уточиште од Хуна, који нису располагали добрим могућностима да им војска прелази тако широку реку. Валенса је то дозволио, а чак је помогао Визиготима да пређу реку. Поред тога је обећао им је храну и земљу. Међутим, кад су прешли, завладала је глад, а Рим није био у стању да им допреми храну. Услед тога избија побуна, која се претворила у шестогодишње пљачкање и уништавање по целом Балкану. Дошло је до смрти цара и уништења целе једне римске армије. Битка код Хадријанопоља 378. године била је најзначајнија у том рату. Цар Валенс је био лоше обавештен о величини готске армије и упустио се у битку, у којој је цар убијен током битке, а Римљани потучени до ногу. Цела једна римска армија је нестала, а та вест је шокирала Римски свет, присиљавајући први пут Римљане да преговарају са варварима и насељавају их на подручје Римског Царства. Тиме је започео нови тренд, чије су крајње последице довеле до пада Западног Римског Царства око 100 година касније.
[уреди] Аларик
Нови цар Теодосије I је склопио мир 382., који је трајао до његове смрти 395. године. Те године чувени визиготски краљ Аларик долази на власт. Теодосија су наследили неспособни синови, Аркадије на истоку и Хонорије на западу. Током следећих 15 година избијали су повремени сукоби прекидани годинама нестабилног мира између Аларика и моћних германских генерала, који су предводили римске армије. Све то је црпило снагу Римског царства. Унутар самог царства је избио сукоб и Хонорије убија генерала Стилихона 408. године, а Римске легије убијају породице 30.000 варварских војника, који су служили у царству. Аларик проглашава рат, лако пролази кроз ослабљено царство, долази до врата Рима. Хонорије опет одбија да се нагоди, тако да Аларик осваја и пљачка град 24. августа 410. године. Рим престаје бити престоница Римског царства (постаје то Равена). Пад Рима је снажно потресао саме темеље Римског царства.
[уреди] Визиготско краљевство у Аквитанији
Од 407. до 409. Вандали, Алани и Свеви продиру на Иберијско полуострво. Као одговор на ту инвазију западно римски цар Хонорије позива Визиготе да преузму контролу Римске Хиспаније. Хонорије награђује Визиготске борце земљом у Аквитанији, на коју се ови насељавају. Та насеља су постала језгра одакле су се раширили дуж Пиринеја и на Пиринејско полуострво (тада звано Иберијско полуострво). Други визиготски велики краљ Еурик уједињује различите завађене фракције Визигота и 475. године присиљава Римско Царство да му призна пуну независност. На крају његовог живота Визиготско краљевство постаје најјача држава наследница Западног Римског Царства. Визиготска држава достиже максимум пре пораза 507. године у бици код Вујеа. Визиготско краљевство укључује целу Иберију, осим малих делова на северу (Баскијски делови) и северозапад (краљевство Свева). Осим тога поседују Аквитанију и Нарбонску Галију, што је било пола данашње Француске.
[уреди] Визиготско краљевство Шпаније
Визиготи су брзо постали доминантна сила Шпаније. Брзо су сломили Алане, а до 429. протерали су Вандале са полуострва у Северну Африку. До 500. Визиготи су котролисали већину Иберијског полуострва. У почетку су тим територијама владали из Тулуза. У бици код Вујеа 507. године Франци под вођством краља Хлодовека преузимају Аквитанију од Визигота. Краљ Аларик II је убијен у бици, а Визиготско племство се повукло преко Пиринеја са дететом краљем Амалариком.
Од 511. до 526. Визиготи и Остроготи су поново уједињени под вођством Теодорика Великог, који је владао из Равене. Центар Визиготског царства се преселио у прво у Барселону, па онда у унутрашњост па јужно до Толеда. Године 554. Византијско Царство је позвано да помогне у решавању династичких трзавица, а успут преузима Гранаду и најјужнији део Шпанске Бетике, надајући се даљим западним поновним освајањима.
Постојала су неслагања Аријанских Визигота и православног становништва пиринејског полуострва. Унутар православаца је исто дошло до подела. Једна аскетска струја је прозвана јеретичком. Визиготи се нису мешали у унутарцрквене трзавице. Били си толерантни и према Јеврејима. Тек кад је визиготски краљ Рекаред постао православан, тада је синод православних епископа узурпирао права Визиготског племства и 633. су потврдили краља и поставили захтев да сви Јевреји морају бити крштени. Визиготски Законик је био део усмене традиције, а у 7. веку га записују и преживио је векове и чува се у Ескориалу.
Последњи аријански визиготски краљ, Лиувигилд осваја краљевство Свева 585. године и већину северних региона 574., те поново враћа јужне области, изгубљене од Византије, а његов наследник 624. заузима све. Са преласком Визиготских краљева у католике, католички епископи постају моћнији, тако да на синоду у Толеду 633. године преузимају племићко право да бирају краља.
[уреди] Инвазија Мавара
Краљевство је преживело до 711, кад је краљ Родерик убијен у инвазији Мавари. Та битка код Гадалете 19. јула 711. означила је почетак Маварског освајања Шпаније. Већина Шпаније је дошла под исламску власт до 718. године. Визиготски племић Пелајо је победио муслимане и основао краљевство Астурију у северном делу Шпаније. Пелајо је победом над Маварима 722. започео реконквисту. Други Визиготи, који су одбили да живе под исламском влашћу прешли су код Франака, где су касније играли запажену улогу у краљевству Карла Великог.
[уреди] Визиготски краљеви
[уреди] Рани краљеви
[уреди] Династија Балти
- Аларик I (395–410)
- Атауф (410–415)
- Сигерик (415)
- Валиа (415–419)
- Теодорик I (419–451)
- Торисмунд (451–453)
- Теодорик II (453–466)
- Еурик (466–484)
- Аларик II (484–507)
- Гезалек (507–511)
- Регентсво Теодорик Велики (511–526)
- Амаларик (526–531)
[уреди] Каснији краљеви
- Теудис (531–548)
- Теудигисел (548–549)
- Агила (549–554)
- Атанагилд (554–567)
- Лиува I (568–573)
- Лиувигилд (568–586)
- Рекаред I (586–601)
- Лиува II (601–603)
- Витерик (603–610)
- Гундемар (610–612)
- Сисебур (612–621)
- Рекаред II (621)
- Свинтила (621–631)
- Сисенанд (631–636)
- Чинтила (636–640)
- Тулга (640–641)
- Чиндасуинт (641–649)
- Рекесуинт (649–672)
- Вамба (672–680)
- Ервиг (680–687)
- Ергика (687–701)
- Витиза (701–710)
- Родерик (710–711)
[уреди] Види још
- Готи - о Готима
- Теодорик Велики
- Германи
