Жељко Бебек

Из пројекта Википедија

Жељко Бебек рођен 16. децембра 1945. године је југословенски рок музичар, који је најпознатији као први певач Бијелог дугмета.

Бебек је рођен у Сарајеву. Рано је показао интерес за музику, забављајући мајчине госте тако што је певао песме које је чуо на радију. Такође је експериментисао са хармоником, али ју је оставио у трећем разреду основне школе, пошто је желео да свира гитару и пева, али се учитељ није сложио, тако да је Жељко завршио са мандолином. Убрзо је постао најбољи мандолиниста у школи, па му је дозвољено да свира гитару.

Са шеснаест година први пут је засвирао у бенду, у забавном клубу Друге гимназије који се звао Ехо 61, где је упознао Корнелија Ковача, Зорана и Фадила Реџића. Када се групе распала, Бебек је наставио да свира са браћом Реџић све до Фадиловог преласка у Индексе. У то време Едо Богељић га позива у групу Кодекс. Био је певач и ритам гитариста Кодекса у 1960имa. Око 1969. је упознао Горана Бреговића и група је почела да свира са њим. 1969. године свирају у дубровачком Сплендид бару, где их је уочио Италијан Ренато Пацифико и понудио им да свирају у његовом клубу у Напуљу. Група је прешала у Италију и имала је више него успешну каријеру све док Милић Вукашиновић није ступио у групу, доневши са собом нови музички утицај и група је почела да занемарује Жељка, пошто им више није био потребан певач. Бебек је напустио групу 1970, вратио се у Сарајево и поново основао Нове Кодексе са Едом Богељићем (који је напустио Кодексе пар месеци након што су отишли у Италију). Група је имала мало успеха и Жељко је убрзо морао да служи војску.

Након периода непријатељства, 1972. (након Бебековог повратка из војске) Бреговић је позвао Бебека да пева са његовом новом групом Јутро, које се убрзо трансформисало у Бијело дугме.

Бебек је наставио каријеру као певач и повремени бас гитариста Бијелог дугмета од 1974. до 1984. 1978. је снимио соло албум "Скоро да смо исти" са бубњаром Ђиђијем Јанкелићем, Едом Богаљићем на гитари и Невеном Поцрњићем на клавијатурама. Албум није био велики успех. 1984, мало пре напуштања Бијелог дугмета, Бебек је снимио свој други соло албум "Мене тјера неки враг". Групу званично напушта 23. априла 1984. године. Својим ауторским албумом из 1985. "'Жељко Бебек и Армија Б" покушава да се врати на музичку сцену, али без великог успеха.

Његова соло каријера није била нарочито успешна. Снимио је само мање хитове, попут "Шта је мени ово требало", "Да бог да те вода однијела", "Како дошло, тако прошло", "Кучка невјерна", "Синоћ сам пола кафане попио" (за коју је текст написао Бора Ђорђевић), Ил' ме жени, ил' тамбуру купи".

Када су избили ратови у бившој Југославији, Бебек се преселио у Загреб, где наставља да живи и ради. Његове издавачке куће су укључивале Тејпед пикчерс и Кроацију рекордс.

Учествовао је у три опроштајна концерта Бијелог дугмета 2005.

Бијело дугме
Жељко Бебек | Горан Бреговић | Младен Војичић Тифа | Милић Вукашиновић Горан Ивандић | Ален Исламовић | Драган Јанкелић | Санин Карић Владо Правдић | Љубиша Рацић | Зоран Реџић | Лаза Ристовски
Студијски албуми
Кад би' био бијело дугме (1974) | Шта би дао да си на мом мјесту (1975) | Ето! Баш хоћу! (1976) | Битанга и принцеза (1979) | Доживјети стоту (1981) | Успаванка за Радмилу М. (1983) | Косовка дјевојка (Бијело дугме) (1984)  | Пљуни и запјевај моја Југославијо (1986) | Ћирибирибела (1988)
Концертни албуми
Концерт код Хајдучке чесме (1977) | 5. април '81 (1981) | Мрамор, камен и жељезо (1987)