Епархија зворничко-тузланска

Из пројекта Википедија

Српска православна епархија Зворничко-тузланска

Зворничко-тузланска епархија захвата подручје сјевероисточне Босне, којим је на прелазу из XИИИ у XИВ вијек управљао српски краљ Драгутин. Према предању и очуваним црквама и манастирима, он је много допринео утврђивању православне вјере у овом дијелу Босне. „Босански“ епископ Василије, који се 1293. године налазио у краљевој депутацији упућеној у Венецију, у вези женидбе његовог сина Владислава, свакако је био епископ оног дијела Босне којим је управљао краљ Драгутин.

Сједиште Зворничко-тузланске епархије је привремено у Бијељини, до повратка у Тузлу.

[уреди] Преглед историје Зворничко-тузланске епархије

[уреди] Православна црква у сјевероисточној Босни до пропасти народних држава

[уреди] Православна црква у сјевероисточној Босни под Турском влашћу

Средином XВ вијека, у време Бранковића, сједиште православног епископа за подручје Босне било је у Сребреници. Пошто је под Турцима Зворник добио већи значај, као сједиште Санџака, у Зворнику је утврђено и седиште епископа, а њена територија се простирала на обе стране Дрине. Тек почетком XВИИИ века мјеста са десне стране ријеке Дрине потпашће под управу Ваљевске и Ужичке епархије.

[уреди] Постанак Зворничке епархије

Година 1463, када су Турци заузели краљевску пријестоницу Бобовац и у Кључу ухватили и погубили посљедњег босанског краља Стефана Томашевића, сматра се датумом пада Босне под Турке. Међутим, освајање Босне био је дужи процес. Турци су деценијама откидали дијелове босанске територије. Врхбосна (Сарајево) и Ходидјед су под турском влашћу већ од 1435. године. Од 1411. до 1463. године Сребреница је била једанпут угарска (у почетку), пет пута српска, четири пута босанска и три пута турска. Кроз сјевероисточни дио Босне, којим су раније управљали српски деспоти као вазали угарског краља, Турци су 1463. године, приликом пада Босне , само прошли, да би се већ 1464. повукли, те је ово подручје опет дошло под Угарску као Сребреничка бановина (по тврђави Сребренику). Та бановина ће коначно пасти под Турке тек 1512, дакле нешто прије Београда (1521) и судбоносне мохачке битке (1526), која ће отворити пут Турцима до више Будима. У вријеме турских освајања, када је нестало Сребреничке митрополије, вјероватно је онај дио који је потпао под Турке припао ариљском митрополиту, а онај који је остао под угарском влашћу ушао је у састав Сремске епархије. Падом под Турке, крајем XV и у првим деценијама XVI вијека, ушла је у сјевероисточна Босна и Мачва у састав нове, Зворничке епархије, која се територијално поклапала са Зворничким санџаком и имала сједиште у Зворнику као сједишту санџака. У састав те епархије улазили су крајеви између ријеке Босне, Саве, Спрече и Мајевице планине, а на десној обали Дрине цијело Подриње и Брвенички кадилук, а од 1528-1533. и Мачва.

Прва несигурна вијест о зворничком митрополиту је из 1488. године, а прве поуздане вијести о овој епархији и њеним епископима датирају из времена кад је смедеревски епископ Павле покушао да у Пећкој патријаршији заведе нормално организационо стање (1528-1541). Уз њега се у том покрету истицао и зворнички митрополит Теофан, кога је Павле и хиротонисао, а охридски сабор 1532. одлучио од цркве заједно са Павлом, па и чак и проклео. Међутим, они се на то нису обазирали, већ су и даље вршили своју дужност, тако да нови епископ зворнички Доментијан, кога је охридски архиепископ са својим сабором изабрао на мјесто Теофана, и који је учествовао на сабору у осуди Теофановој, никад и није дошао у Зворник. Тако је било и са Теодосијем, кога је охридски сабор поставио за смедеревског епископа умјесто свргнутог Павла. Теофан је остао на зворничкој катедри до 1541. кад га је нови охридски сабор поново осудио заједно са Павлом смедеревским, Неофитом лесновским и Пахомијем кратовским. Не знамо колико се Теофан послије тога задржао на катедри у Зворнику, али знамо да се он касније спомиње као српски архиепископ. У Сопоћанском поменику, уписан је он међу српским патријарсима између Павла и Макарија.

О црквеном животу у Зворничкој епархији у вријеме епископа Теофана не знамо ништа конкретно. Када се зна да су у то вријеме издаване наредбе турских власти о рушењу цркава које нису старе ни подигнуте на мјестима старих богомоља, тешко је претпоставити да је вријеме епископа Теофана било вријеме веће градитељске активности. Ипак, према једном фрагментарно сачуваном натпису у манастиру Папраћи, изгледа да је ова велика црква била обнављана и живописана у вријеме (Тео)фана прв(аго) епископа зворничког. То нам уједно казује да је теофан био први епископ под Турцима креиране Зворничке епархије и да је манастир Папраћа, удаљена свега двадесетак километара од Зворника, била тада под јурисдикцијом зворничког епископа, док ће доцније, све до 1941, бити у саставу дабробосанске митрополије, да би тада опет припала Зворничко-тузланској епархији.

[уреди] Зворничка епархија у обновљеној Пећкој патријаршији

Обнова Пећке патријаршије (1557) предтавља нормализовање организационог поретка у Српској цркви под Турцима. Ту је прије свега спадало уредно попуњавање епархија епископима и оснивање нових епархија у крајевима које су Турци освојили с ону страну Саве и Дунава, јер су тамо ојачала српска насеља усљед емиграције и колонизације. Тада је нормализовано стање и у Зворничкој епархији коју су сачињавале Соколска нахија, Јада и Мачва на десној страни Дрине, а лијевој нахије, односно кадилуци: Сребреница, Зворник, Бијељина, Соли (Тузла) и Грачаница. Доња Спреча је све до XIX вијека била сјеверна граница Маглајског среза у саставу Босанског (сарајевског) санџака, па су и сва села око планине Озрена, и сам манастир Озрен, припадали Сарајеву, а у црквеном погледу све до 1896. и Дабробосанској епархији.

Епископе је бирао пећки патријарх са својим синодом, а од султана су добивали берат у коме су биле назначене и епископове обавезе према држави као и њихове повластице и права у вршењу црквене власти. Први зворнички епископ у обновљеној Патријаршији био је митрополит Павле. Он се помиње 1561. и 1576. За неке од каснијих епископа знамо понекад само дјелимично године у којима су управљали овом епархијом, а некима знамо само за имена, уписана у црквеним поменицима.

Одмах по обновљењу Патријаршије, када је патријарх Макарије добио од султана дозволу (ферман или хатишериф) да се могу градити и обнављати цркве, захватио је општи елан и Зворничку епархију. Већ 1559. године обнављају калуђери Генадије и Арсеније са игуманом Пајсијем цркву манастира Троноше на старом црквишту, зограф Лонгин 1577-1578. слика иконе у Ловници, коју ће 1608. игуман Прохор дати да се живопише. Поп Јаков, каснији игуман Јоаким, обнавља 1587. манастир Озрен, а 1609. доводи зографа попа Страхињу и још једног врсног зографа који су живописали цијелу цркву. У то вријеме обнавља се манастир Тавна, у Петковици и Радовашници преписују се књиге. Подизане су цркве и по селима, али како су оне биле махом од дрвета, већином су страдале у бурним временима, турским репресалијама и осветама. Карактеристично је да су биле ријетке цркве у градовима, јер су се у њима настањивали Турци, који нису у својим насељима трпјели хришћанске богомоље. У Сребреници, која је некад имала више православних цркава, нема сад ниједне. Чак ни Зворник, у коме је сједиште епископа, иако има епископски двор, нема праве цркве, као што је нема ни сусједна епископска резиденција у Ваљеву, гдје се чак почетком XVIII вијека богослужење врши у једној соби у дому бившег егзарха Висариона. Сеоски свјештеници су вршили свештенорадње по домовима својих парохијана, а повремено, у одријеђене празничне дане, одлазили су заједно с народом у оближње манастире ради богослужења и причешћа. Вук Караџић је то сликовито приказао описујући свој крај и народне обичаје у њему.

Зворничка епархија није увијек била попуњена и у времену кад није имала свог епископа њом су управљала сусједни епископи, махом ариљски. Од краја XVII вијека па до укидања Пећке патријаршије (1776), свакако усљед великих аустријско-турских ратова (1683-1699; 1716-1718; 1737-1739), Зворничка епархија није била попуњавана, односно не помињу се њени посебни митрополити. У то вријеме помињу се многи ариљски епископи, од којих се неки, поред осталих назива, зову и зворничкима. Преткрај овог периодауправљали су овом епархијом дабробосански митрополити Гаврило Михајловић, затим Пајсије ваљевски „и санџака зворничког“ и његов насљедник Теодисије, док је у вријеме укидања Пећке патријаршије (1766) зворничка епархија била уједнињена са ужичком. Зато се зворнички епископ не помиње међу оним епископима који су потписали приједлог за укидање Патријаршије, ни међу онима свргнутим који су за митрополита црногорског Саву тражили њено поновно васпостављање. Међутим, она се и даље води као самостална епархија и послије укидања Патријаршије и Порта ју је оптеретила највећим порезом 16.500 акчи, док су све остале српске епархије под Турцима имале мање: рашко-призренска 9000, скопска 5000, самоковска 6300, нишка 7000, ћустендилска 4200, херцеговачка 9000, београдска 15.000, босанска 15.500 и ужичка 12.000 акчи.

Овај данак, који је требало да се скупи и преда султану, убирали су свјештеници и епархијски службеници, а у критичним ситуацијама ишли су уз народ и епископи, па и сами патријарси. У погледу личних обавеза свјештеника према турским локалним и централним властима није се увијек и свагдје поступало једнако. Негдје су свјештеници плаћали главарину (џизију) и друге порезе и десетину у житу, а негдје су били ослобођени, бар дјелимично. Велики износи плаћани су за епископске берате (султанске указе о постављењу), а пошто је сваки берат важио само за живота оног султана који га је издао, морала се ова сума, или већа, плаћати код сваке промјене не пријестолу као да епископ раније и није имао берат. У крајњој линији све је то ишло на терет народа од кога је свјештенство морало да сакупи потребну суму. Иако су порези били углавном регулисани прописима царских власти, ипак је на терену било много злоупотреба: закони нису увијек поштовани, вјерски фанатизам бивао је необуздан, самовоља није знала за мјеру, те су намети одређивани по вољи оних којима су припадали и народ је све више сиромашио. Кориштени су разни случајеви да би се могла манастиру или свештеном лицу, па и световњаку, одриједити казна или откуп, па када не би могао да плати, продавана му је имовина или је сам продаван у ропство. Тако су продавани и поједини манастири кад не би могли да плате одређени откуп, али за такав случај се не зна у Зворничкој епархији.

Цркве и манастири су нарочито страдали у ратним временима. Манастир Тавна је страдао већ при турском освајању Босне, али су га хајдуци и народ обновили у другој половини XVII вијека да би опет грдно страдао за вријеме Првог српског устанка. Манастир Озрен је за великог аустријско-турског рата крајем XVII вијека разорен, а калуђери побијени, Папраћа је 1717. запустјела, Ловница је на свом скровитом мјесту дуго блистала љепотом свог живописа, али је и она била запустјела и поновно „отварана“, манастир Ступље је 1691. изгорио и коначно запустио, Липље је 1696. горило, а преживјели калуђери пребјегли у славноску Ораховицу итд.

Народ и свјештенство дијелили су заједничку судбину у оскудици и потиштености. Зато је свјештенство, парохијско и манастирско, био једини фактор у животу народа који је дјеловао ублажавајуће, искрено, сапатнички. Љубав тог, за наше појмове слабо културног, свештенства према својој пастви нарочито се огледала у временима борбе за слободу или сношљивији живот под Турцима. Нема ниједне буне ни устанка у чијем водству, а понајчешће и на чели, није био понеки свјештеник.

[уреди] Под управом Цариградске патријаршије

[уреди] Зворничко-тузланска митрополија под аустроугарском окупацијом

[уреди] Зворничко-тузланска епархија у обновљеној Српској патријаршији

Током Другог светског рата, на подручју Зворничко-тузланске епархије извршен је прави духовни геноцид. Мучки је пострадало 36 свештеника и два калуђера. Током ратних година, порушено је 17 а оштећено 37 српских православних храмова. Уништен је један манастир и 25 парохијских домова (10 је минирано, а 15 спаљено). Поред наведеног, још 20 разних црквених објеката је знатно оштећено. Уништене су 62 црквене архиве, а 49 црквено-општинских и манастирских библиотека је занавек нестало.

Највећи број српских православних храмова у рату (1991–1995) страдао је на подручју Зворничко-тузланске епархије. Српске светиње овог владичанства подједнаком жестином разарали су муслимански фундаменталисти и хрватски националисти-усташе. Срушено је 38 цркава, а 60 је тешко оштећено. Један манастир је такође знатно оштећен. Порушен је 31, а оштећено 19 парохијских објеката и других црквених здања.

[уреди] Архијереји зворнички и зворничко-тузлански

• ВАСИЛИЈЕ, епископ босански (1293)
• ТЕОФАН, епископ зворнички (1532-1541)
• Митрополит ПАВЛЕ (...1561, 1576...)
• Митрополит ГЕОРГИЈЕ
• Митрополит ТЕОДИСИЈЕ (...1601-1602...)
• „Владика“ ГАВРИЛО (умро 1627)
• Митрополит КОНСТАНТИН (1629)
• Митрополит ЛУКА
• Митрополит ВЕНИЈАМИН
• Митрополит ИСАИЈА
• Митрополит АНАНИЈА (1674)
• Митрополит ГЕРАСИМ
• Митрополит ГРИГОРИЈЕ (1767-1773)
• Митрополит ГЕРАСИМ (...1776-1804)
• Митрополит ЈОАНИКИЈЕ (1804-1807)
• Митрополит ЕВГЕНИЈЕ (1807/8)
• Митрополит ГАВРИЛО „Хроми“ (1808-1837)
• Митрополит КИРИЛ (1837-1848)
• Митрополит АГАТАНГЕЛ (1848-1858)
• Митрополит ДИОНИСИЈЕ I (1861-1865)
• Митрополит ДИОНИСИЈЕ II (1865-1891)
• Архимандрит АЛЕКСАНДАР СИМИЋ (1891-1892)
• Митрополит НИКОЛАЈ МАНДИЋ (1892-1897)
• Митрополит ГРИГОРИЈЕ ЖИВКОВИЋ (1896-1909)
• Митрополит ИЛАРИОН РАДОНИЋ (1910-1921)
• Епископ НЕКТАРИЈЕ (КРУЉ) (1928-1955)
• Епископ ЛОНГИН (ТОМИЋ) (1955-1978)
• Епископ ВАСИЛИЈЕ КАЧАВЕНДА (1978-...)

[уреди] Манастири

• Манастир Тавна
• Манастир Озрен
• Манастир Папраћа
• Манастир Ловница

[уреди] Архијерејска намјесништва

• Архијерејско намјесништво Бијељинско у Бијељини
• Архијерејско намјесништво Брчанско у Брчком
• Архијерејско намјесништво Дервентско у Дервенти
• Архијерејско намјесништво Добојско у Добоју
• Архијерејско намјесништво Зворничко у Зворнику
• Архијерејско намјесништво Тузланско у Тузли

[уреди] Литература:

„Српска православна епархија зворничко-тузланска – Шематизам“, Група аутора, Тузла, 1977. године.