Гравитационо поље
Из пројекта Википедија
Гравитационо поље је материјални посредник преко којег се преноси гравитационо деловање (гравитациона сила) са једног на друго тело. У складу са класичном (Њутновом) механиком интензитет, правац и смер гравитационог поља описани су векторском физичком величином G која носи назив јачина гравитационог поља и бројно је једнака јачини гравитационе силе која делује на тело јединичне масе које се налази у датој тачки гравитационог поља ( G=F/m ).
О самом механизму деловања гравитационе силе и гравитационог поља, откривач закона гравитације, Исак Њутн одбијао је да се изјасни, правдајући то својом познатом изреком да он "хипотезе не измишља него из из појава изводи".
Овај проблем, међутим, са успехом ће, много касније, решити Алберт Ајнштајн, ослањајући се на тековине нове нееуклидске геометрије која је настала током 19. века, захваљујући напорима пре свега математичара Николаја Лобачевског, Бернхарда Римана ,Феликса Клајна као и Жил Анрија Поенкареа.
Ајнштајн је, механизам деловања гравитационе силе и гравитационог поља објаснио тако што је ову силу, како се обично каже, "геометризовао", односно довео је у везу са закључцима који следе из постулата и теорема нееуклидске геометрије. Укратко, масивна небеска тела својом масом мењају својства околног простора, који тада више није "раван" или еуклидски него "закривљен" или нееуклидски простор. У таквом, закривљеном, простору друга тела (као и светлост) морају да одступају од праволинијске путање простирања или да се праволинијски убрзавају у правцу извора гравитационог поља, што ми са наше стране опажамо као деловање гравитационе силе. Ајнштајн је, дакле, кретање тела у пољу гравитационих сила објаснио као врсту слободног или инерцијалног кретања тела без утицаја било каквих сила, али у простору који је закривљен, а не раван,(простор гравитационог поља), па према томе дозвољава могућност да у њему ни инерцијално кретање не мора више да буде равномерно праволинијско као што је то био случај у класичној, Њутновој, механици. У прилог томе да је кретање у гравитационом пољу инерцијално или слободно, између осталог, може се навести и чињеница да када на нас делује само гравитациона сила ми то деловање у ствари и не осећамо (бестежинско стање), што је потпуно исто као када на нас не би деловала никаква сила, односно када би се налазили у стању инерцијалног кретања у простору без икаквог гравитационог поља.
Поређења ради, нешто слично би се десило када би, на пример, на неку затегнуту гумену површину поставили једну гвоздену куглу. Наиме, јасно је да би кугла тада удубила, односно закривила простор на гуменој површини, тако да би неко друго тело, на пример један кликер, у његовој близини закривљивало путању свога кретања на сличан начин и из сличних разлога као што неко мање тело закривљује своју путању у гравитационом пољу другог масивнијег тела. Једино што се у случају гравитационог поља не ради о закривљености дводимензионалне равни, каква је гумена површина, у тродимензионалном простору, него о закривљености тродимензионалног простора у четвородимензионалном континуму простор-времена.
Ово Ајнштајново објашњење гравитације настало је, иначе, као плод његових напора да прошири принцип релативности са инерцијалних система референције и на неинерцијалне или убрзане системе, односно да уопшти резултате до којих је дошао стварајући своју Специјалну теорију релативности и тако створи једну Општу теорију релативности.
Његова Општа теорија релативности не може се, међутим, сматрати завршеном теоријом, због неуспеха који је Ајнштајн доживео у покушају да свој нови метод "геометризације", са гравитационе, прошири и на електромагнетну интеракцију. Због тога се ова Ајнштајнова теорија у научној јавности још увек сматра искључиво теоријом гравитације, успркос Ајнштајнове жеље и намере да од ње створи једну тоталну теорију поља, која би у себе осим гравитационог обухватила и објашњење осталих фундаменталних физичких поља и то пре свега електромагнетног.
