Разговор:Вук Стефановић Караџић

Из пројекта Википедија

Nije da se namećem-no, ovo je, realno-malo. Evo što sam stavio na hr wiki, pa ako se komu da, neka stavi na ćirilicu i prevede na srpski, te korigira ono što misli da nije adekvatno.

U prvoj polovici 19. stoljeća, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grimm, austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar -- Vuk Stefanović Karadžić je reformirao srpsku grafiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna djela, među kojima se ističu prvo izdanje «Srpskog rječnika» (1818.), drugo, znatno prošireno (1852.), te prijevod Novoga Zavjeta (1847.), postavili su temelje za suvremeni srpski standardni jezik, a znatno su utjecala i na oblik hrvatskoga standardnoga jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri točke:

• izjednačavanje narodnog i književnoga jezika, tj. inzistiranje na folklornim jezičnim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabilježen u narodnim pjesmama i poslovicama;

• prijekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnoga jezika bez oslona na tradiciju;

• i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identificirani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskoga jezika.

Na tehničkoj razini, Karadžićeva reforma se manifestirala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasovi, apsorbirani grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj, te uveden grafem j iz latinice. Novi fonološki pravopis, primjeren prozirnomu idiomu kakav je srpski, zamijenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezični supstrat je bila novoštokavska ijekavština («istočnohercegovačko-krajiško narječje»), koju je Vuk Karadžić stilizirao dijelom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati mjesto ćerati, hoću mjesto 'oću). No, zbog utjecaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmijenjenom obliku: ijekavski refleks jata je zamijenjen ekavskim (dete mjesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskoga refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, te među Srbima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Mir Harven 23:52, 1 Нов 2004 (CET)

Управо сређујем чланак са твојим подацима. Него, приметих нешто: да ли се по хрватској норми "Нови завет" пише великим почетним словом друге речи, или је то била твоја омашка? --Милош 06:33, 2 Нов 2004 (CET)

[уреди] Јован Деретић о Вуку

Наредне редове би требало компиловати са постојећим чланком. У питању је текст преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. (Милош)

Делатност Вука Караџића, огромна и многострана, имала је јединствено исходиште. Цео Вуков рад био је одређен појмовима народ и народно. Вук је сакупљао и објављивао народне песме и друге усмене умотворине. Он је, у ствари, ову значајну област наше културе открио, учинио је доступном образованом свету. Полазећи од народне књижевности као основе и узора, Вук је ушао у велику битку за народни језик, за књижевност на народном језику. Као књижевник описивао је народни живот, народне обичаје, историју народа. Појмови народ и народно присутни су код њега свуда, од наслова његових главних књига до њихове садржине, облика и израза. У Вуково време и у Вуковој интерпретацији ти појмови се односе искључиво на сељачки, прости, неписмени народ, онај народ који је, откако су Срби примили словенску књигу, кроз цео средњи век, турска времена, 18. столеће (с делимичним изузетком Венцловића и Доситеја), у ствари, све до Вукове појаве, остао изван књижевности. Сабравши народне умотворине, Вук је показао да права велика српска поезија није она коју су стварали учени људи за узан круг посвећених него она која је настала и живела у народу и да на њеним темељима треба да се убудуће развија читава књижевност.

Вук Стефановић-Караџић (1787-1864) рођен је у селу Тршићу код Лознице у породици која се у првој половини 18. века доселила из старе Херцеговине, из племена Дробњаци. Кад је после слома првог српског устанка, у коме је и сам учествовао, кренуо у свет, налазио се као и многе друге избеглице из Србије у великој неизвесности. Долазак у Беч и сусрет са словеначким научником Јернејем Копитаром био је пресудан за његово опредељење. Копитар, који је познавао српске књижевне прилике и писао о неким српским писцима, одмах је видео у њему човека који може "да учини крај дотадашњем хаосу" у српској литератури. Пошто је од Копитара стекао основна филолошка знања, Вук је брзо схватио шта треба чинити. Годину дана након угушења устанка, 1814, појавио се на књижевном попришту с две књижице: првом збирком народних песма, Пјеснарицом, и првом граматиком српског језика, Писменицом, а већ следеће године критиком језика романа Милована Видаковића започео је борбу за своје идеје. Отада до смрти његов је живот испуњен неуморним радом на науци и књижевности, и борбом с многобројним противницима. Међу овима су се налазили не само писци старе школе него и два најмоћнија човека у српском народу, кнез Милош и митрополит Стратимировић. Али док је у свом народу био стално оспораван, Вук је у страном свету брзо изишао на глас и стекао признање и подршку најистакнутијих духова свог доба, међу њима су, поред осталих, били велики песник Гете, филолог Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, научници и писци словенских земаља. Највећи део живота провео је у Бечу, у првим деценијама у непрекидној оскудици, а касније релативно мирније, сигурније и материјално обезбеђеније. Доста је путовао: по разним нашим крајевима ради прикупљања народних умотворина, лексичког блага и етнографске грађе, и по страним земљама ради успостављања веза с писцима и учењацима. Умро је у Бечу 1864, а 1897. његов прах пренесен је у Београд и сахрањен с великим почастима у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.

Потекао из краја где је интензивно живела народна песма као и други облици усмереног стваралаштва, Вук ипак, све до сусрета с Копитаром и до упознавања романтичарских, хердеровских идеја о народном стваралаштву, није, по властитом признању, "познавао" праве вредности наших народних песама, "коју су Грим и Гете и Копитар у њима нашли и свијету је приказали". Пошто је Мала простонародна словеносербска пјеснарица (1814), у којој је објавио стотину лирских, углавном љубавних песама, и осам епских, "мушких" песама, наишла на одличан пријем како код нас тако и на страни, Вук је почео систематско, теренско бележење народних песама, најпре сам а затим уз помоћ својих многобројних сарадника из свих наших крајева. Бавећи се тим радом до краја живота (једном приликом је рекао да му је то "најмилији посао"), он је прикупио огроман број лирских и епских песама од којих је објавио само мањи део. Вукова збирка народних песама, коју је објавио под насловом Српске народне пјесме, обухвата четири књиге и у дефинитивном, тзв. "бечком" издању (1841, 1845, 1846, 1862) садржи 793 лирске и 252 епске песме. Поред народних песама, Вук је прикупљао и друге народне умотворине и објавио књигу народних пословица (1836) и народних приповедака (1821, 1853), а уз прво здање приповедака дао је и краћу збирку народних загонетки. У сабирању и објављивању народних умотворина Вук је полазио од научно-филолошког критеријума верног бележења ("онако како народ говори и пјева"), али како му је искуство показало да једну исту песму различити певачи певају на разне начине и да песма "идући од уста до уста расте и кити се, а кашто се умањује и квари", он је први критеријум допунио другим, књижевно-естетским критеријумом, који је подразумевао две ствари: прво, за сваку песму тражити правог певача, оног који је ту песму "знао као што треба", друго, приликом штампања песама не објављивати све с реда, него правити избор. Тим путем Вук је на терену долазио до најбољих песама, а својој збирци дао је карактер антологије. Што се тиче народних приповедака, он је од својих казивача добијао само аморфну грађу коју је после сам стилизовао, "али не по свом укусу него по својству српског језика". Вук је заслужан и као проучавалац усмене књижевности. У предговорима својих збирки и у другим написима он је засновао историју и теорију народних умотворина и дао методологију њиховог скупљања и издавања.

Другу велику област Вукове делатности чини његов рад на језику. Вук је оснивач српске филологије. Он је извршио неколико капиталних филолошких послова без којих се не може замислити ниједан културни језик. Написао је прву граматику српског језика (1814; друго, побољшано издање 1818), у којој је изложио језичка правила "оних Србаља који живе по селима далеко од градова". Вук је први српски лексикограф. У сарадњи с Копитаром саставио је Српски рјечник (1818), који је садржао око 26.000 речи, углавном из Вукова завичаја. Друго издање, припремљено уз помоћ младог филолога Ђуре Даничића (1852), садржи око 47.000 речи сакупљених са ширег језичког подручја. Вуков Рјечник није обично лексикографско дело, него нешто много више од тога, енциклопедија српског народног живота, у којој су описана народна веровања, обичаји, ношња, унесени исцрпни подаци о нашим крајевима, о друштвеним односима и национално-политичким приликама, о флори и фауни, о просвети и школама, о оружју и оруђу: дело је богато илустровано народним умотворинама: пословицама, приповеткама, загонеткама, предањима те стиховима из лирских и епских песама. Рјечник је синтеза целога Вуковога рада. У њему су заступљене све гране његове делатности: и филологија и етнологија, и историја и народне умотворине.

Граматиком и речником народног језика, с једне, и збиркама народних умотворина, с друге стране, Вук је дао чврсту основу за решавање двају питања која су поставили Доситеј и његови следбеници, али их у пракси нису могли решити, питања увођења народног језика у књижевности и прилагођавања словенске азбуке фонетским законима српског језика. У азбучкој реформи он је довршио оно што су започели Сава Мркаљ и Лука Милованов и створио савремену српску азбуку засновану на фонолошком принципу ("Пиши као што говориш!"). У реформи књижевног језика имао је претходника у Доситеју, али док је Доситеј само истакао да треба и зашто треба писати народним језиком, Вук је показао како треба писати тим језиком. Супротстављајући се пракси славеносербских писаца, који су произвољно мешали елементе народног и црквенословенског језика, он је поставио начело да се у књижевном језику сме налазити само оно што постоји у народном говору. Та идеја доживела је извесну корекцију у његовим каснијим радовима, нарочито у преводу Новог завјета (1847), у који је унео велики број црквенословенизама, али тек пошто их је претходно саобразио законима морфологије и творбе речи у српском језику. У погледу дијалекатске основе књижевног језика, Вук се определио за јужно, херцеговачко наречје (данас бисмо рекли – за ијекавски изговор), али је допуштао могућност да сваки писац пише својим наречјем, тј. својим изговором.

У критици књижевног језика тадашњих писаца и у полемикама с многобројним противницима Вук је изграђивао своју књижевно-језичку мисао. Од критика, најважније су му две "рецензије" на романе Усамљени јуноша и Љубомир у Јелисијуму М. Видаковића (1815. односно 1817), којима је ударио темеље српској књижевној критици, а од многобројних полемика најпознатија је десетогодишња полемика, прави књижевни рат, с Јованом Хаџићем (1837-1847). Основни предмет Вукове критике тадашње књижевности јесте граматичка неусклађеност језика њених писаца. Савремене писце он критикује највише због тога што мешају два језика, српски и црквенословенски, и што сваки пише по свом "вкусу", без правила и против правила, или, како се тада говорило, "по правилима бабе Смиљане". "У граматици нема вкуса, као ни у аритметици, него то треба научити и знати", поручивао је Вук славеносербским писцима. Полазећи од језичког хаоса у књижевности, он је критику граматике тадашњих писаца проширио критиком њихове логике, развијајући даље Доситејеву методу слободног, критичког мишљења. Разуман човек треба да ради све своје послове "по правилима, по уму и по промишљењу", он у свему мора имати "правила макар каква" а у књижевном послу највише. Вук је стално истицао да правилно писати значи правилно мислити, да хаос у језику одговара хаосу у мислима. Узрок таквог стања у књижевности он је налазио у отуђености писаца од народа. Зато је за њега враћање књижевности народном језику значило не само прихватање граматичких правила тог језика него, исто тако, њено враћање народу, стварности народног живота и начину народног мишљења и изражавања.

На сакупљачки и филолошки рад Вука Караџића надовезују се његови етнографски и историографски списи. Пошто нас је упознао с духовним стваралаштвом народа и с његовим језиком, било је потребно да нас упозна и са самим народом, с његовим животом, веровањима, обичајима, историјом, са земљама које настањује. У току целог свог рада он је прикупљао етнографску грађу с намером да опише "обичаје, сујеверје, митологију и домаћи живот српског народа". Део те грађе уносио је у разна своја дела, нарочито у Српски рјечник, док је велико синтетичко дело из ове области Живот и обичаји народа српског остало незавршено. Као историчар описао је све важне личности свог бурног времена. О првом устанку дао је више засебних списа: Прва година српског војевања на дахије, Друга година српског војевања на дахије, Правитељствујушчи совјет сербски, а други устанак је приказао у монографији Милош Обреновић. О истакнутим личностима предустаничког и устаничког доба писао је посебно. Међу његовим биографијама најобимнија је и најбоља о Хајдук-Вељку. На немачком је објавио књигу о Црној Гори (Монтенегро унд дие Монтенегринер, 1837). Своју замисао да напише целовиту српску историју новијег доба није остварио, већ је грађу уступио немачком историку Леополду Ранкеу, који је на основу ње и у сарадњи с Вуком написао чувено дело Дие сербисцхе Револутион (1829), преко кога се Западна Европа упознала са српским народом и његовом историјом.

Изванредан прозни писац, "творац чисте српске прозе и стила", како га је назвао Љ. Стојановић, Вук је дао најбоље осведочење свога списатељског талента управо у историјским списима, посебно у онима у којима говори о устаничким догађајима и личностима. У њима се његово снажно осећање за конкретно, за "ствар", здружио са изразитим приповедачким даром којим се одликовао. У начину приповедању Вук се надовезује на уметност усмених казивача. Он сам каже да је настојао писати "онако просто, без сваке мајсторије и философије, као што би Србин Србину приповиједао". Његов стил супротан је духу тадашње наше сентиментално-дидактичке прозе, у њему нема ничег сувишног и китњастог, нема примеса патетике нити сентименталности. Вук о свему приповеда мирним, епски незаинтересованим тоном, настојећи стално да одржи став објективна хроничара чији је главни циљ да истинито сведочи, да за будућа поколења сачува што вернију слику свога времена. Па ипак, Вукови списи далеко су од тога да буду само обична грађа за будуће историчаре, непристрасно и безлично сведочење учесника, у њима има доста и мајсторије и философије, али оне нису наметнуте споља, него природно произилазе из онога о чему се прича. Вук није само историчар соје епохе, него и вешт писац и историјски мислилац. У његовом казивању рељефно се оцртавају догађаји и личности. Вук мајсторски бира појединости тако да чињенице саме собом говоре. Причање оживљава анегдотом и дијалогом, у којима се најјасније испољавају карактери судионика у збивањима, њихови односи и сукоби.

Из истих, усменим извора настали су и неки други производи наше прозе Вуковог доба. Њихови аутори нису били професионални списатељи, писали су без стварних књижевних претензија, па ипак су давали странице које лепотом свог израза далеко надилазе све оно што је наша тадашња уметничка проза могла пружити. Међу њима је најзначајнији Прота Матеја Ненадовић (1777-1854). Устанички војвода и први дипломата нове Србије, оснивач Правитељствујушћег совјета, Прота не само што није био професионални књижевник већ је би једва нешто више него писмен. Кад се пожалио Вуку да о догађајима из свог живота уме само причати, а не уме о њима писати за "труковање" (штампање), овај му је препоручио: "Напишите ви тако као што причате." Протини Мемоари, које је после ауторове смрти објавио његов син Љубомир, говоре као и Вукови списи о устаничким збивањима. Два писца ипак се међусобно веома разликују, не толико по свом схватању устанка колико по начину приступа историјским догађајима и личностима. Вук прича као непристрасан сведок, а Прота као непосредан учесник устаничке епопеје. Вук је увек миран, објективан, кадшто ироничан посматрач, који види више појединости него целину и све о чему говори своди на обичну људску меру, у свему открива конкретне, колективне или личне мотиве и непосредне интересе учесника; Прота Матеја дубоко је прожет свешћу о величини догађаја чији је био учесник и један од главних покретача; он не само што се добро сећа појединости, које његовом причању дају боју и рељефност већ исто тако снажно доживљава смисао целине; он пише надахнутим поетским стилом у којем има једноставности и наивности али исто тако много животне збиље, историје, размишљања, хумора. Почетак Мемоара спада у најлепше странице које су написане српским језиком. Прота пореди себе с многогодишњим храстом који полако губи грану за граном и приклања се неумитној смрти, прошлост му излази пред очи као какав сан, живот као стално смењивање добра и зла, успона и пада, рата и мира. Његово је казивање као причање крај породичног огњишта, као кад старац приповеда млађима о ономе што се некада, у његовој младости, догодило. Слично Вуку, произишао из усмене културе, Прота је још више од Вука и као писац остао њен припадник. Он доиста пише као да прича (Вуков савет дословно је применио), као да стално има пред собом упитна лица пажљивих слушалаца, као да је окружен својом децом којој је и наменио књигу. Свет који призива сећањем пун је динамизма и емоције, то је свет аудитивне имагинације својствен доживљају стварности човека усмене културе. Док Вук даје описе и карактеристике, Прота оживљава ситуације и речи: личности су упамћене по ономе што су рекле као и по тону изговорених речи и значењу које су речи имале у описаној ситуацији, а сасвим се губе обриси њихових ликова као што се губе и све друге везе међу доживљајима у прошлости изузев оних које су сачуване у сећању. Сличне празнине налазимо и у композицији. Прота се врло мало држи хронологије догађаја, прича без реда, напрескок, како се чега сети, често истрчава напред или узмиче натраг, па и зато мора стално одржавати контакт са слушаоцима како се ови не би помели и изгубили у лавиринту догађаја. Изворна, чаробна снага Протина причања надраста његове техничке невештине, настале услед непознавања списатељског заната, и чини његово дело најлепшом и најтоплијом књигом мемоарске прозе у целој нашој књижевности.

[уреди] вук стефановић као гробар србскога језика

Само бих да приметим да једино ми на целом свету имамо фонетски правопис, већина користи етимолошки, што су они толико глупи а ми паметни никада ми није било јасно све док нисам прочитао есеј Меше селимовића " за и против Вука " где човек јасно и гласно каже да је реформа јеѕика и превођенје Новог ѕавета било у функцији ширенја утицаја католичке цркве на истоку. Веома је дискутабилно питанје превода Новога завета, пошто је просто невероватно да је то могао да уради Вук, вероватније је да је то било дело Јернеја Копитара такође у цилју Римо-католичке пропаганде. А да не поминјемо лажи да је Нјегош писао народним јеѕиком, да било који писац и данас пише народним јеѕиком или да ће писати. Заправо о томе како је горе наречени Вук упропастио и сахранио србски јеѕик могу се написати томови.

Управо се сјетих свог кума, кад је прије двије-три године морао да учи енглески, и он се својевремено пожалио на Вука Караџића (али у мало друкчијем контексту): „Е, Вуче, Вуче! Кад дође до Беча, што не оде мало и до Лондона?“ :) Не сумњам да је Вук имао помоћ са стране приликом превођења Новог завјета, али нисам баш склон да повјерујем да је Римокатоличка црква била та која га је потпомагала, иако цијеним и Мешу Селимовића. То што ниједан књижевник данас не пише народним језиком није Вукова кривица, сам Вук се заиста и јесте залагао за народни језик и он сам јесте писао народним језиком. Као, уосталом, и Његош, који је исте те 1847. године кад је Вук издао пријевод Новог завјета, Бранко Радичевић своје „Песме“, а Ђуро Даничић „Рат за српски језик и правопис“, издао свој „Горски вијенац“, писан старим правописом, али ипак на народном говору. Да је Вук радио зарад Римокатоличке цркве, вјерујем да не би сакупљао српске народне умотворине и ширио српске народне обичаје... Уосталом, није ли он говорио да су сви штокавци Срби? А међу штокавцима има доста оних који се данас изјашњавају као Бошњаци и Хрвати. Ови потоњи су, иначе, римокатолици. :) Да нам није било Вука, ми бисмо и даље писали, како он каже, ругајући се тадашњим књижевницима и њиховом правопису, свак по својем „вкусу“ или по правилима наке баба-Ранђије (нисам сигуран да ли је Ранђија, али неку бабу Вук јесте прозивао :)). А то да смо ми Срби паметнији од остатка свијета, лако се да закључити чак и без Вука. Па ми имамо Теслу, Пупина, Андрића, Његоша, поменутог Селимовића... А такво чељаде као што је Вук био више се не рађа, ни код нас Срба ни било гдје у свијету, вјеруј ми. Једино Толкин је могао бити раван њему, јер је једино још он био у стању да реконструише читав језик из коријена (др Заменхоф, на примјер, творац језика есперанта, није на њиховом нивоу, јер је есперанто сав језик саздан од правила, ту нема изузетата, а ајде ти смисли као Толкин језик који има и изузетке и гласовне промјене и све то пробај да држиш у глави; стварно се види да је Толкин имао вијуге и мале сиве ћелије боље него Херкул Поаро). А имај у виду и то што је Толкин живио у двадесетом вијеку, а Вук почетком деветнаестог. Био је самоук, један од малобројних писмених међу Србима, разним књигама које је имао Толкин Вук није имао приступа; да је Толкин живио у Вуково вријеме, ко зна да ли би био раван њему! А и такав мозак као што је био Толкин је учио српски језик (овај Вуков, наравно, а не онај Ранђијин). И Толкин је видио у српском језику ту његову посебност и љепоту што је има. :) Међутим, ако и даље сматраш да је Вук „гробар србскога језика“, ти слободно пиши по свом „вкусу“... Демократија, је ли? ;) --Ђорђе Д. Божовић (разговор) 22:27, 28. март 2006. (CEST)

[уреди] још мало о Вуковоме уништаванју језика

О томе колико смо ми паметни у односу на остатак света мислим да је беспредметно расправлјати, Пупин и Тесла су отишли у Америку и тамо направили то што су направили, да су остали у овој паметној ѕемлји могли би само да плачу. Но вратимо се Вуку и идеји о фонетском правопису, као веома добра и наоко лепа идеја она се пре свега јавила у развијеним землјама запада, али захвалјујући томе што су они имали у то време развијену науку па тако и филологију никоме није пало на памет да обогалји свој језик, и да направи хорде полуписмених лјуди у будућности. Мислим да ћемо се сложити да писмених лјуди у нас има веома мало а оних који познају језик још манје, већина је полуписмена илити писмена за нужду. Уништаванје корена речи у фонетском правопису ствара огромне проблеме као у правилном писанју тако и разумеванју појмова, а о претваранју граматике у гомилу иѕузетака да не говоримо. Ја лично нисам приметио да је нарочито тешко читати оригинално штампана Нјегошева дела, мислим на стару ортографију и стари правопис, који је очигледно постојао и пре Вука.

Али ти одлично разумијеш овај обогаљени језик са граматиком препуном изузетака који данас користимо? Штавише, ти заиста и користиш тај језик, зар не? Вјерујем да славјаносербски језик не би баш најбоље разумио/разумјела? Да ли си икада пробао да читаш дјела на славјаносербском језику против кога се Вук борио или да ли си пробао да пишеш на њему? Његошева дјела нису писана тим језиком; он јесте користио стару азбуку, али је писао народним говором за који се Вук залагао. Његошев језик није то за шта се ти залажеш. Оно што је било прије Вука, оно против чега се Вук изборио - уз помоћ Његоша, Даничића и других писаца - то је славјаносербски језик, једна хибридна мјешавина српскословенског језика, рускословенског језика, народног српског говора и чак дијелом и правог руског језика. Њиме је било веома лако писати - само пиши како ти падне на памет, пошто славјаносербски није имао тачно утврђена граматичка правила, ако не знаш српскословенски, стави рускословенски, ако не знаш ни њега, стави руски, а ако не знаш ни руски, стави народни језик. Али, поред тога што га је било веома лако писати, било је веома тешко разумјети га. Откуд знаш шта је писац хтио да каже, кад сваки писац пише како сам најбоље зна? Не знаш ни шта да очекујеш, да ли српски, да ли руски, да ли старословенски. Али кажем ти, ако баш мислиш да је славјаносербски бољи од овог Вуковог, ти слободно пиши славјаносербским, ја бих те, хвала Богу, разумио, али чисто сумњам да би те разумио још неко у овом, како кажеш, полуписменом народу. ;) --Ђорђе Д. Божовић (разговор) 19:40, 29. март 2006. (CEST)