Битка код Бара

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Барска битка. (Разговор)

Византијски цар Константин IX Мономах покреће у јесен 1042. године напад на Дукљу, да би натерао Стефана Војислава на признање врховне византијске власти. Он на Војислава шаље Драчког стратега са 60.000 војника. Истовремено Рашком жупану, Босанском бану и Захумском кнезу Љутовиду бива наређено, као византијски вазали, да ударе на Дукљу са северо-запада. Војиславу је било јасно да неће моћи да се одбрани од оба удара, зато се одлучује да искористи тактику коју ће скоро 9 векова касније искористити Живојин Мишић у Колубарској бици. Стефан Војислав се повлачио пред Византинцима који су без проблема заузели Скадар и наставили даље ка срцу Дукље мислећи да гоне непријатеља. У јаругама и гудурама у долини Зете у изненадном ноћном нападу Византинци бивају уништени.

Кекавмен описује ту битку и спомиње Стефана Војислава само по етничкој и географској припадности (рођен у Требињу):

„Тако уради у Дукљи, Травуњанин Србин капетану Драча Михаилу, сину логотета, и уништи његову војску, која је бројала 40.000. Поменути, наиме, капетан упавши у Дукљу опљачка је, а враћајући се затече клисуре кроз које је био ушао, запосједнуте и би заробљен. А можда је имао и други пут да се безопасно повуче, али из непромишљености, боље рећи неискуства, би заробљен.“

Дакле те ноћи је животе изгубило око 40.000 византијских војника међу којима је и седморица стратега,док су остали успели извући живу главу захваљујући мраку. Српске војске које су продирале са северо-запада су,када су добили вест о страховитом поразу Византинаца, наставиле свој пут да би се поклониле Стефану Војиславу који је око себе почео окупљати српске области.