Београд од 1941. до 1944. године
Из пројекта Википедија
[уреди] Бомбардовање Београда и Априлски рат
6. априла 1941. године Немачка авијација отпочела је ваздушне нападе на Београд. први напад, у три таласа, уз учешће 234 бомбардера и 120 ловаца трајао је од 6:30 до 8:00 часова. током дана су изведена још три напада. Гађани су објекти: железничка станица, електрична централа, болнице, стамбене четврти и склоништа у парковима. До 8. априла је од бомбардовања погинуло око 12.000 лица. Порушене су 672 зграде, јако је оштећена 1.601 зграда, а делимично је оштећено 6.829 зграда.
О резултатима шестоаприлског бомбардовања Београда, немачки пуковник Тусен, као очевидац, 16. априла 1941. године, послао је извештај Хитлеру: "Према лично добијеним утисцима, ваздушни напад на Београд био је мање у вези са војним операцијама... Битан моменат дејства ваздушног напада на Београд био је изненађење. Кратко пред напад дат је аларм за напад из ваздуха, али се становништво, које је мислило да се ради о некаквој вежби за заштиту из ваздуха, није освртало на то. Напад је био временски концентрисан и изненадио је становништво у кућама или на улицама. Људи су делом још спавали, а сељаци су се баш возили са периферије у центар града на пијаце. Отуда је почетак напада довео до великих губитака, а морални утисак је био веома снажан... Морална последица напада битно је појачана буком "штука" и бомби, што је стварало утисак сталне претње и онда када је дејство удаљено. Присуство жена и деце и осећај да они ни на који начин не могу ефикасно да се заштите, нити да им се може помоћи, оптерећивало је нерве мушкарцима. Људи који су унезверено тумарали улицама тамо-амо и гледали како им се куће руше, а они остају без крова над главом створили су и сами панику... Лешеви, који су се налазили свуд унаоколо, пружили су језовиту слику. Пошто су у Београду организација за заштиту из ваздуха и служба за спасавање потпуно затајиле, лешеви су данима остали да леже на улицама, посути само цвећем... Материјална последица напада постала је нарочито тешка услед уништења електричних и водоводних инсталација, до чега је готово одмах уследило. Њихово уништавање приликом дужег, сталног напада, довело је, после око две седмице, до катастрофе и људе је приморало да напусте град... "
Услед изненадног напада на Београд 6. априла 1941. године, један број Југословенских авијатичара, пилота ловаца, винуо се у небо без посебне наредбе и покушао, храбро и пожртвовано да брани слободу своје земље и да се супростави непријатељу.
За одбрану Београда био је одређен VI ловачки пук, смештен у Земуну и Прњавору. Овај пук је имао 43 авиона ловаца и храбре ваздухопловце, који су пружили снажан отпор. Непријатељ је био збуњен храброшћу Југословенских пилота. Јунаштвом се истакао пилот-ловац Душан Борчић, који се први винуо у сусрет непријатељу и храбро погинуо. У тој неравноправној борби изгинули су: Жунић Милош, Клавор Михо, Капесић Јово, Тодоровић Бранислав, Штребек карло, Петров Милутин, Бошковић Миливоје, Горуп Владимир и Новаковић Добрица. Ови храбри пилоти часно су бранили Београд. У знак сећања на њих и поштовање према њиховом јунаштву једна београдска улица, на Звездари носи име Улица Десет авијатичара.
У Београду је 12. априла 1941. године ушло извиђачко одељење немачког 41. моторизованог корпуса из правца Панчева. Током ноћи и јутра у град су ушли делови VII оклопне дивизије из правца Земуна и XI оклопне дивизије из правца Тополе.
У Београду је 17. априла 1941. године, у Штабу немачке II армије, потписана безусловна капитулација Југословенске краљевске војске. Овај акт су потписали представници југословенске оружане силе Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивој Јанковић, представник немачке војске армијски генерал фон Вајкс и италијански краљевски изасланик у Београду пуковник Бонофати.
[уреди] Београд под окупацијом
[уреди] Бањички логор
Формиран је 5. јула 1941. године.
Управник логора био је злогласни Светозар Вујковић, некадашњи агент у Управи града Београда.
Логор је функционисао до октобра 1944. године. За три и по године постојања логора у њему је страдало 80.000 родољуба.
[уреди] Београд центар устанка народа Југославије
Напад немаца на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, комунисти и други патриоти у Београду дочекали су спремни на акцију. Истог дана састао се Политбиро ЦК КПЈ. На овом састанку, после свестране анализе новонастале ситуације, одлучено је да се одмах позове у оружану борбу. Проглас с таквим позивом је одмах штампан, и већ 23. јуна почело је растурање по Београду и целој земљи. Била је то историјска одлука. Београд се претворио у центар у коме су се бројни руководећи органи НОП-а формирали, састајали и доносили планове за покретање оружане ослободилачке борбе.
Политбиро ЦК КПЈ одржао је у Београду, 4. јула 1941. године, још један историјски састанак, на којем су његови чланови одлучили да се одмах почну оружане акције. Израђен је и детаљан план о покретању партизанских акција и формирању партизанских одреда у целој земљи. После тог састанка, у Београду су се, 12. и 25. јула појавила још два значајна прогласа ЦК КПЈ. У њима је детаљно разрађена политичка линија КПЈ и њена платформа у борби за ослобођење земље.
Одазивајући се позиву ЦК КПЈ, београдски комунисти и други родољуби су, већ у јулу, почели да у граду врше озбиљне акције против окупатора. Упоредо с акцијама, из Београда је велики број младих људи отишао у партизанске одреде који су дејствовали у ближој или даљој околини.
[уреди] Рад илегалне штампарије ЦК КПЈ у окупираном Београду
Графички радници, Слободан Јовић и Бранко Ђоновић, добровољно су прихватили да буду непрекидно у скривеној штампарији и да у њој организују штампање летака, новина, билтена и другог материјала који је потребан антифашистичком покрету. Ова штампарија имала је имала велики број својих сарадника, уметника, књижевника и других извештача који су доносили извештаје, текстове, илустрације и важне податке. Сви су они одано радили и чували велику тајну, чак и онда када су били ухапшени, па и када су одвођени у логор смрти, на Бањици. Агенти специјалне полиције чинили су зверства над ухапшенима, само да дођу до податка, до места и људи који раде у штампарији.
Три године су у скривеној штампарији на Дедињу радили Слободан и Бранко, оглашавајући се редовно у данима када су окупатори тврдили да је покрет уништен и да штампарије више нема.
Пред само особођење Београда домаћи издајници, агенти и Гестапо успели су да коначно уђу у траг штампарији, 29. јула 1944. године. Полиција је опколила Дедиње и кренулака циљу. О овој издаји и о свим догађајима на време су били обавештени Слободан и Бранко. Сав су материјал који се налазио у штампарији уништили и спалили. са упереним пиштољима дочекали су полицију. Нису се предали. последње метке својих револвера оставили су за себе, да неби пали живи у руке непријатељу. како су заједнички радили и у борби положили своје младе животе, тако су и сахрањени у заједничку раку на гробљу ослободилаца Београда. За свој велики удео у Народноослободилачкој борби и пожртвовану одбрану штампарије, 1946. године Бранко Ђоновић и Слободан Јовић су проглашени народним херојима Југославије.
[уреди] Савезничко бомбардовање Београда 1944
[уреди] Борбе за ослобођење Београда од 14. до 20. октобра 1944
Београд, главни град Србије и Југославије ослободиле су 20. октобра 1944. године јединице НОВЈ и јединце Црвене армије.
Јединицама НОВЈ командовао је генерал-лајтант Пеко Дапчевић, народни херој, а јединицама Црвене армије генерал Владимир Иванович Жданов.
[уреди] Београд град Херој
Поводом тридестогодишњице ослобођења Београда, 20. октобра 1974. године, председник СФРЈ Јосип Броз Тито, уручио је председнику Скупштине града Београда Живораду Ковачевићу Орден народног хероја Југославије, којим је одликовао град Београд, за изузетни допринос народноослободилачкој борби народа Југославије и борби против фашизма.
Маршал Тито тада је рекао: "Другарице и другови, припала ми је велика част да могу данас овдје, послије тридест година, предати један од највиших ордена, Орден народног хероја - граду Београду. граду хероју. Морам да кажем да ми је тешко наћи ријечи да објасним зашто ми данас, послије тридесет година, предајемо Орден народног хероја граду Београду. Печат херојаграду Београду дали су они којих данас међу нама више нема. То су били омладинци и омладинке, дјеца и одрасли људи, борци који су ишли у смрт да би, дајући своје животе, допринијели ослобођењу овога града и цијеле Југославије. На улицама Београда омладинци и омладинке, готово дјеца, гинули су у вријеме када су највише вољели да живе, не слијепо и авантуристички, већ дубоко увјерени да се боре за нешто што је много више него што су њихови животи - за слободу својих народа, за слободу свога града. Ти људи - и дјеца и одрасли који су током четири године на улицама Београда пркосили непријатељу, пркосили окупатору и домаћим издајницима, својим херојством су дали не само печат хероја овом граду него су и својом крвљу прали срамоту коју су нанјели издајници који су се нашли ту, у граду Београду. И данас, послије тридесет година, ми овдје морамо да изразимо вјечиту захвалност, коју дугују не само данашње него и будуће генерације, онима који су својим животима Београду дали слободу и допринијели његовом херојству. Ја сам дубоко почашћен што је баш мени пружена могућност да овдје предам овај орден. Јер, ја сам тад био у Београду и својим очима видио како је то изгледало. Ја немам других ријечи, не могу их наћи, него да још једном овдје кажем: хвала оним херојима, хвала тој омладини и свима онима који су тада дали своје животе, пружајући примјер и садашњим и будућим генерацијама. Таква треба да буде наша омладина - и данас и у будућности. Хвала."
[уреди] Народни хероји Београда
- Стеван Дукић
- Зага Маливук
- Вукица Митровић
- Давид Пајић
- Јелена Ћетковић
[уреди] Литература
Тито у Београду 1941-1944, др Убавка Вујошевић, Музеј града Београда, Југословенска књига, Београд 1977. година
Народни хероји Југославије, Партизанска књига Љубљана, Народна књига Београд, Побједа Титоград, 1982. година
Београд град за сва времена, Даринка Лекић, Наука Београд 1995. година
