Аутокефална црква

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Аутокефална црква (гр. Αυτο–κεφαλυ), аутокефалија, самосталност, самоуправљање). Идеја аутокефалности конституитивна је помесној Цркви, јер она представља народ Божији (λαος) сабран у једноме месту ради приношења Тајне Евхаристије као сведочанства њенога живота у Христу, под вођством епископа, у континуитету са Апостолима, окруженог свештеницима и помогнутог ђаконима, уз учешће верника.

[уреди] Аутокефални карактер помесне Цркве

Аутокефални карактер помесне Цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању, јер оно поседује ону еклисијалну форму без које не постоји Црква: "Сви нека поштују ђаконе, као Исуса Христа, епископа, који је слика Оца, и свештенике, као сабор апостола; без њих се не може говорити о Цркви" (Игњатије Богоносац, Посланица Тралијанцима, III, 1, стр. 97). У апостолском и постапостолском периоду, помесне заједнице сачувале су потпуно тај јерархијски поредак, под управом епископа. Међутим, од часа када хришћанство почиње да се шири ван великих градова и метропола, а саме свештенике епископ шаље да се брину за помесне заједнице, нарочито у сеоским крајевима, црквене организације се преиначују. Сада те Цркве зависе од епископа покрајине (регије), а епископи зависе од "првог" епископа односно архиепископа или митрополита. Свакако, чим су покрајине биле раздељене између епископа, независност древних помесних Цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се васељенски сабори изјашњавају о подели древних Цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате), потврђујући да пет патријархата имају апостолско порекло (пентархија: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим), којима су, али у зависности од њих, били природати други епископи (кан. 3. Другог Васељенског Сабора; кан. 28. Четвртог Васељенског Сабора).

[уреди] Услови за стицање аутокефалности

Црква се признаје за аутокефалну и зрелу кад испуни следеће услове: да има сабор помесних епископа (они су њена једина канонска власт); да изабира свога првојерарха - архиепископа или патријарха - (кан. 34. Св. апостола); да има одређену територију као јурисдикцију (кан. 2. Другог Васељенског Сабора); да освећује Свето Миро нужно за Свету Тајну Миропомазања.

Наравно, процес признавања права да се самостално управља и да се бира свој првојерарх био је веома тежак ван пентархије. Године 1872, кад је покушала да васпостави своје достојанство аутокефалне патријаршије по националном принципу,Бугарска Црква била је од Васељенске Патријаршије оптужена за филетизам. Зато неки теолози сматрају да се аутокефалија базира на модерном схватању нације и критикују независност нових патријархата, будући да су се они организовали на етничком, а не на територијалном принципу. Тако помесна Црква постаје једнака са аутокефалном Црквом или се аутокефална Црква поистовећује са националном.

Разуме се, територијални принцип јесте основни за само постојање и оснивање помесне Цркве (канон 2. Другог Васељенског Сабора) и њега треба сматрати као канонску основу аутокефалије и аутономије те Цркве. Међутим, помесна Црква није само просто територијално јединство. Уосталом, Православна Црква никад није била подељена по чисто географском критеријуму. Канонска традиција и црквена пракса у том погледу много су флексибилније и установиле су следеће ставове:

[уреди] Обележја аутокефалне помесне Цркве

а) Аутокефалија, као и аутономија, није се сматрала искључивом у погледу географске универзалности Цркве, него у смислу њене католичности (саборности. Сврха аутокефалије јесте баш та да канонски призна еклисиолошку пуноћу једне помесне Цркве.

б) Аутокефалијом се признаје посебна идентичност помесне Цркве, њена засебна култура, укључивши и њен етнички карактер. Црква је силом Светога Духа Богом дата стварност, која се стално обнавља у Евхаристији, али је она и људска заједница, која се успоставља у историји, у специфичној културној ситуацији. Културна и етничка различитост условила је, дакле, јуридичку црквену разноликост. На крају, Црква не зна за помесну трансетничку или многонационалну аутокефалну Цркву.

в) Аутокефалија, као и примат, није позиција или привилегија дата само једној Цркви или извесним Црквама, стога што се свака помесна Црква налази у апостолском прејемству преко своје јерархије и њеног учења о вери (34. Апост. канон).

г) Систем помесних аутокефалних Цркава и националних јурисдикција јесте једна од одлика првога реда православне еклисиологије, по којем се она разликује како од система монокефалне универзалне Цркве, тако и од конгрегационог система. Овај систем обједињује територијално и организационо начело са мисионарским пасторалним нужностима Цркве. Они који нападају православне јурисдикције за филетизам, не узимајући у обзир пасторалну делатност и мисионарски позив Цркве, требало би да се упитају на који начин Црква постаје једно јединство са народом коме је послата, не тражећи да се одвоји од њега, у име праксе из времена византијске империје. Иначе, са историјске тачке гледишта, систем аутокефалних Цркава постоји пре шизме између Истока и Запада (1054), као и пре пада Цариграда под Турке (1453).

д) Помесна Црква која, узурпиравши свој статут аутокефалије или аутономије, остаје некоординирана, то јест неукључена у поредак православне саборности, није Црква него шизматичка скупина. Православна еклисиологија веома је јасна у том погледу. Са еклисиолошке тачке гледишта Православна заједница не може бити самоуправна, независна, самодовољна, јер јој недостаје суштински механизам прејемства Цркве: један свештеник не може рукоположити другог свештеника, један епископ не може рукоположити другог епископа.

[уреди] Аутокефалне и аутономне Цркве

У канонској православној терминологији прави се разлика између аутономије и аутокефалије Аутономна Црква има сопствену територију и администрацију, али још остаје укључена као Црква-ћерка у јурисдикцију мајке-Цркве Аутокефална Црква има сопствено управљање у форми помесног сабора, самоуправна је као организација и једнака је са другим сестринским Црквама. Канонска зависност Цркве-ћерке од мајке-Цркве не значи потчињавање, као што ни аутокефалија не значи независност. Православна канонска дисциплина налаже да помесне Цркве, независно од облика аутономије коју су стекле, остану у апостолском прејемству у саборној заједници свих сестринских Православних Цркава.