Јапански језик

Из пројекта Википедија

Јапански језик (日本語, nihongo) је службени језик Јапана, а говори се и у деловима Кине и Кореје који су дуго били под јапанском влашћу, као и у подручјима где живи доста јапанских емиграната (САД, Бразил).

Постоји неколико теорија о постанку јапанског језика. Највероватнија теорија повезује јапански са изумрлим језицима који су се у прошлости употребљавали на простору Корејског полуострва и Манџурије.

Због развитка у дугогодишњој изолацији (на јапанским острвима), тешко је наћи било какве везе између јапанског и неког другог језика. Јапански заједно са рјукју језицима, који се говоре на подручју Окинаве, спада у јапанску језичку породицу.

[уреди] Писмо

Писмо су Јапанци преузели од Кинеза у V веку. За идеографске кинеске знакове зване канђи (漢字), Јапанци су развили властити систем читања и из њега развили два фонемска писмa, хирагану (ひらがな, hiragana) и катакану (カタカナ, katakana). Свако од три писма има своје место и начин коришћења. Док се неки канђији или скупови канђија користе за записивање именица и корена глагола, хирагана се користи у комбинацији са канђијима за записивање наставака (глаголска времена, поређења придева и сл.), граматичких речи (везници, чланови итд.) и речи за које не постоје канђији. Катаканом се пишу стране речи и ономатопејски изрази, а понекад се користи и за наглашавање појединих речи (слично као наша масна и курзивна слова). Осим ова три писма, повремено се користи и латиница (ローマ字, romađi), углавном за скраћенице, а понекад и за наглашавање речи. У јапанском систему писања могуће је писати водоравно (с лева на десно) и усправно (с десна на лево).

[уреди] Граматика

Основна карактеристика јапанске граматике је "субјекат – објекат – предикат" структура реченица, за разлику од већине индоевропских језика који имају структуру "субјекат – предикат – објекат". Осим тога, постоје само два основна глаголска времена, прошлост и садашњост (која се понекад назива и "не-прошлост", због чињенице што се употребљава и за изражавање будућности). Именице немају ни род ни број. Правила за коњугацију глагола и придева су релативно једноставна и скоро уопште немају изузетака, а деклинације именица не постоје.

Иако су основна правила јапанског прилично јасна, проблеми при учењу тог језика настају због различитих начина опхођења зависно о положају говорника и његових саговорника на социјалној лествици. Зависно од тога да ли говорите са надређенима, непознатим особама, пријатељима или члановима породице, користе се различите речи и различити глаголски облици. Основна подела "пристојности" језика је на обични облик (砕けた, кудакета), једноставни пристојни облик (丁寧語, теинеиго) и напредни пристојни облик (敬語, кеиго).