Пад Римског царства
Из пројекта Википедија
Пад Римског царства или Пад Западног римског царства јесте термин којим се означава низ догађаја који су довели до слома римске власти у Западној Европи и напосе у самој Италији и граду Риму, те често и сам чин свргавања с власти последњег римског цара.
Садржај |
[уреди] Варварске инвазије почетком 5. века
После Теодосијеве смрти (395. год.) Западним римским царством владао је млади Хонорије. Стилихон, искусни државник и војсковођа, био је задужен да му у томе помаже и да одржава јединство са Источним царством, које је било поверено Аркадију. Вође на Истоку су убрзо одбациле Стилихоново старатељство. У Константинопољу је дошло до антиварварске реакције, што је ометало циљеве полу-варварина Стилихона. Он је у неколико наврата хтео да се умеша у унутрашње прилике у Константинопољу, али га је у томе спречила претња визиготског вође Алариха, кога је поразио код Валенсије 402. године, затим напад Острогота Радагаза 406. године и, коначно, велика инвазија Гала 407. године. Следеће је године Стилихон хтео да обнови јединство царства тако што ће у Константинопољу поставити новог цара, Теодосија ИИ, сина Аркадија, који је прерано умро. Међутим, Стилихон је пао као жртва политичке и војне завере у августу 408. године. Подела царства на два дела постала је сада стална.
Хонорије, са престоницом у Равени, коју је било лакше бранити него Милано, био је окружен само неспособним дворјанима, који су и сами били прожети насилном мржњом према варварима. Аларих се поново појавио, на челу својих Визигота, и захтевао земљиште и новац. Уморан од двоструке игре Римљана, спустио се до самог Рима. Први пут након инвазије Гала 390. године старе ере, град је августа 410. године био заузет и пустошен током три дана, што је представљало крај једне ере у историји Западне Европе. Пошто је изгледа и сам био преобраћеник у хришћанство, Аларих је поштедео цркве. Убрзо потом умро је на југу Италије, а његов наследник, Атаулф, напустио је полуострво и кренуо у борбу против Гала.
Бежећи од застрашујуће навале Хуна, 31. децембра 406. године Вандали, Свеби и Алани, које су одмах следили Бургунди, прешли су замрзнуту Рајну и промарширали преко Галије, без муке одбацујући с граница Франке и Алемане, који су били римски савезници. Између 409. и 415. године многи од ових варвара стигли су у Хиспанију и населили се у Лузитанији (Свеби) и у Бетици (Вандали, одакле име Андалузија). Чим се Галија мало смирила, стигли су Атаулфови Визиготи и учврстили се у Нарбонској Галији и Аквитанији. Пошто их је признао за "савезнике", Хонорије је од њих затражио да крену у борбу против Вандала у Хиспанији. У међувремену, римски је војсковођа Констанције елиминисао неколико узурпатора у Галији, ограничио Визиготе на Аквитанију и реорганизовао управу. Ипак, није му пошло за руком да потисне Франке, Алемане и Бургунде, који су заузели северни део земље, нити да сузбије насиље багауда. Он је почео да учествује у управљању царством и 421. године је проглашен за августа, али је убрзо потом умро. Његов син, Валентинијан III, наследио је Хонорија 423. и владао до 455. године.
[уреди] Почетак германске хегемоније на Западу
Током прве половине 5. века варвари су се постепено учврстили, упркос напорима римског војсковође Аеција, који је заповедао малом војском најамника и Хуна. Аеције је 436. године ослободио Арл и Нарбон од Визигота, Франке је делом одбацио преко Рајне, а делом инкорпорисао као савезнике, поражене Бургунде је населио у Сапаудију (данас Савој), а Алане сместио у Орлеанс. Остале су провинције биле изгубљене: Британија, коју су Римљани напустили још 407. године, када су је заузели Пикти и Скоти, потпала је сада под власт Англа, Саса и Јита. Велико краљевство Свеба, формално у савезу с Римом, а заправо независно, основано је после одласка Вандала, те се повезало с Визиготима, којима је владао Теодорих I и који су се населили на земљи око Гароне.
Вандалин Гензерих повео је 428. године свој народ (80.000 људи, укључујући 15.000 ратника) у Африку. Св. Августин је умро 430. године у опседнутом Хипону, Картагина је пала 435, а 442. године Гензерих је по једном споразуму добио богате провинције Бизациј и Нумидију. Одатле је могао да изгладњује Рим, прети Сицилији и западни део Средоземног мора затвори за Византинце.
Ускоро потом, 450. године, Атилини Хуни су напали Запад: прво Галију, где су, пошто су били одбачени од Париза, претрпели пораз од Аеција на Каталаунским пољима, затим Галију, из које су се повукли када су примили контрибуцију од папе Лава I. Атила је убрзо умро; ова инвазија, која је заправо произвела више легендарних сећања него правих рушевина, показала је да је створена солидарност између Гало-Римљана и њихових варварских непријатеља, јер су Франци, Алемани, па чак и Теодорихови Визиготи дошли у помоћ Аецију.
Године 454. умро је Аеције, назван "последњим Римљанином", а Валентинијана III 455. године. Након тога Запад је постао предмет интрига германских поглавица Рицимера, Ореста и Одоакра, који су преко марионетских царева држали фактичку моћ. Енергични је Мајоријан у периоду од 457. до 461. године обновио царску власт у јужној Галији, али га је убрзо потом Гензерих поразио и погубио.
У јуну 475. године царем Запаног римског царства постао је Јулије Непот. Међутим, побунио се заповедник војске Орест, који је на престо поставио свога младог сина Ромула Августула. Ромула Августула, међутим, није признао цар Источног римског царства, па је он формално био узурпатор престола. Јулије Непот побегао је у Далмацију, где је и умро 480. године, све време тврдећи да је он законити римски цар.
Коначно, 476. године Одоакар је збацио с престола Ромула Августула, прогласио се на варварски начин за краља и затим умерено владао Италијом, формално потчињен цару Истока. Крај Римског царства на Западу прошао је готово непримећено. Ипак, данас је углавном широко прихваћено да 476. година представља годину у којој је дошло до коначног пада Западног римског царства.
[уреди] Варварска краљевства
Неколико варварских краљевстава је затим било основано: Гензерихово краљество Вандала у Африци; Визиготско краљевство у Хиспанији и Галији све до Лоаре, а даље на северу, краљевства Франака и Алемана. Варвари су свуда представљали мањинско становништво. Учврстили су се на великим имањима и поделили земљу у корист савезника, а да притом нису много штетили нижим слојевима и ометали економију. Стари су становници живели по римским законима и обичајима, док су варвари задржали сопствене законе, од којих је најпознатија судска збирка Wergild. Римљани и варвари су коегзистирали, али та коегзистенција није била лагодна, пре свега због разлика у обичајима, социјалним и политичким институцијама (личне монархије, верност једног човека другом), језика (мада се латински још увек користио у администрацији), а пре свега због разлика у религији: наиме, варвари си већином прихватили аријанство варвара, што је дозволило римским католичким бискупима да задрже контролу над својим верницима. До јединог прогона је, међутим, дошло под Вандалима, чија је власт била најсуровија.
Два велика краљевства обележила су крај 5. века. У Галији је Кловис, краљ салијских Франака (владао од 481/482. до 511), истерао из Суасона Сиагрија, још једног "последњег Римљанина", одузео Алзас и Палатинат од Алемана (496) и код Вуилеа убио Алариха II, визиготског краља. Његово преобраћење у католичанство осигурало му је подршку римских бискупа, те се у Галији тако учврстила власт Франака. Истовремено, у Италији је владао Теодорих, краљ Острогота. Њему је источноримски цар Зенон поверио у задатак да поврати Италију од Одоакра 488. године, а 494. године он сам се у Равени прогласио за краља. Његови Готи, којих је било мало, учврстили су се на северу; на другим местима он је сачувао стару царску администрацију, са сенаторима као префектима. Што се тиче спољне политике, он је спречио Кловиса да стигне до Средоземља, те је проширио своју државу до долине Роне. Теодорих је умро 526. године. Десет година касније Јустинијан је свом војсковођи Велизару дао у задатак освајање Италије, што је била скупа, разорна и привремена операција која је трајала од 535. до 540. године.
[уреди] Анализа опадања и пропасти
Историчари су узроке пада Римског царства тражили у многим правцима и с много интереса, чак и с дозом хитности да се дође до неког уверљивог објашњења. Они су, наиме, сматрали природним да виде и траже паралеле између судбине Рима и судбине сопственог времена. Које год објашњење да се изабере, у њему ће се вероватно крити неки приоритети који утврђују дефиницију "цивилизације", посебно цивилизације "Рима" или "античког доба". На пример, уколико се античка цивилизација идентификује с античком књижевношћу на оној тачки развоја коју неко сматра најбољом, тада ће "крај" те цивилизације морати да се постави у неком тренутку опадања, а разлози наступања краја мораће се тражити у претходним приликама. Ако се, пак, нагласак стави на политичку доминацију, тада се неки други тренутак мора изабрати и објаснити у терминима онога што је довело до тог тренутка. Постоје бескрајне варијације у тој потрази, и свакако ће их бити још, пошто се сматра да квалитет књижевности заиста јесте опао, као што су опали и правна наука (мада у другом временском периоду), реторика и енергична политичка дебата у престоници, моћна иновативна филозофија, ликовне уметности, грађански патриотизам и спремност да се умре за своју земљу. "Цивилизација" се показује не као један једини ентитет, већ као мрежа многих нити, од којих свака има своју дужину.
[уреди] Теорије о "опадању и паду" царства
Уопштено говорећи, теорије о "опадању" сматрају да је Римско царство могло опстати да није било неких околности које су довеле до његове преурањене пропасти. Неки од присталица ових теорија сматрају да су сами Римљани "криви" за пропаст царства јер су водили лошу политику или су допустили да дође до "декаденције" предачких врлина.
Према гледишту историчара Вегетија, које и данас има неколико присталица, Римско царство пропало је због све учесталијег контакта с варварима, што је довело до "варваризације" и опште "декаденције". Пропаст царства било је пре свега војно питање, јер је међу војницима завладала апатија и недисциплина.
Едvард Гибон за опадање и пад Римског царства кривио је нестајање грађанских врлина код Римљана, који су временом задатак одбране царства пренели на најамничке варварске војске, које су се пак на крају окренуле против самога царства. Гибон је сматрао да је овоме допринело и хришћанство, јер је пажњу људи одвлачило од земаљске реалности на награде које су их чекале након смрти. Ипак, премда је губитак грађанских врлина и успон хришћанства сматрао примарним узроцима пропасти, Гибон је истраживао и друге факторе који су допринели паду, па тако помиње и промену климатских услова у Западној Европи.
Други историчари сматрају да је до пропасти Римског царства дошло без утицаја самих Римљана. Према њиховом гледишту, један од пресудних утицаја извршиле су технолошке иновације, као што је нпр. употреба потковице међу германским плементима током 3. века или преузимање компаса из Кине, где је у 4. веку настала његова прва, примитивна верзија. Међутим, ова теорија не узима у обзир једну од највећих снага Римљана – њихову способност да се прилагоде технологији и тактици њихових непријатеља. Та је способност очигледна још из времена Римске републике, када су Римљани изградили прву флоту да би се у пунским ратовима супротставили Картагини, која је већ била велика поморска сила. Ова теорија не узима у обзир ни чињеницу да се огроман број германских коњаника борио на страни Римљана, као ни чињеницу да се већина варвара с којима су се Римљани сукобљавали у периоду од 3. до 6. века борила као пешадија.
Џон Бегнел Буру у својој Историји позног Римског царства (History of the Later Roman Empire) даје теорију о више фактора који су довели до пропасти царства на Западу. Он негира Гибонову тврдњу о хришћанству као једном од пресудних фактора пропасти, истичући да је Источно царство опстало иако је тамо значај и утицај хришћанске вере био много већи. Гибонову теорију о декаденцији грађанског морала сматра превише симплистичком, премда је не одбацује у потпуности. Бурy сматра да је истовремено деловало неколико важних фактора: опадање економије, експанзија германских племена, депопулација Италије, фактичка независност германских савезника у односу на римску војску, катастрофална Хоноријева издаја Стилихона, губитак војничке снаге, убиство Аеција и непостојање било којег војсковође који би га заменио. Према његовој теорији, дакле, до пропасти царства дошло је због низа неповољних фактора, од којих се сваки, узет појединачно, могао савладати, али који су се, делујући заједно, показали непремостивима.
Петер Хедер, у свом делу Пад Римског царства (The Fall of the Roman Empire), нуди другачију теорију. Према његовом мишљењу, Римско царство је, и поред свих недостатака, током првог, другог и почетка трећег века, веома добро функционисало. Први знак озбиљне кризе био је настанак новог Персијског царства Сасанида (226-651). Римском царству требало је 50 година да би отклонило сасанидску претњу, а и то је постигнуто тек одузимањем регионалних пореских прихода од западноевропских градова. Иако је то резултирало оснаживањем војних снага Рима на Истоку и утврђивањем римских граница према сасанидском царству, то је с друге стране на Западу произвело две последице које су се дугорочно показале изразито неповољним. Прво, локална елита изгубила је мотивацију да троши своје време и новац на развој локалне инфраструктуре. Јавне грађевине почев од 4. века биле су скромније него раније и финансирала их је централна римска влада, јер су се локални порески приходи све више смањивали. Друго, "образовани земљопоседници", каже Хедер", "своју су пажњу скренули на оне активности које су доносиле зараду ... и нису се обазирали на провинцијску и локалну политику царске бирократије". Према овој теорији, у 4. веку су Хуни, атентат на Стилихона и убиство Аеција сви допринели коначном паду. Ни Хедер, као ни Бурy, не сматра да је пад царства био неизбежан, него га посматра у терминима низа догађаја који су сви, делујући готово истовремено, из темеља потресли царство.
Брајан Ворд-Перкинс, у свом делу Пад Рима и крај цивилизације (The Fall of Rome and the End of Civilization), враћа се више традиционалном гледишту о томе да је до пада дошло због политичке нестабилности, спољне војне инвазије и недовољних пореских прихода. Према овој теорији, варварске инвазије проузроковале су дугорочну штету пореским приходима, што је смањило војну снагу царства. Истовремено, непрекидни напади на границе царства охрабрили су устанке по провинцијама, што је додатно умањивало државне ресурсе. За разлику од већине истраживача, посебно оних који заступају теорије о томе да "пада" уопште није било, Вард-Перкинс сматра да археолошки налази у многим деловима некадашњег Римског царства указују на то да је пад царства заиста био права катастрофа. Ова теорија, слично Бурyјевој и Хедеровој, указује на низ цикличних догађаја који су, делујући заједно у исто време, произвели коначан пад. Главна разлика у односу на Бурyјеву теорију је у томе то што Вард-Перкинс, као и Хедер, користи археолошке податке да би потврдио свој став да је пад Римског царства заиста представљао праву катастрофу за милионе грађана царства.
Историчар Мајкл Ростовцев и економиста Лудвиг вон Мисес сматрају да је лоша економска политика имала пресудну улогу у осиромашењу и пропадању Римског царства. Према њима, царство је у 2. веку развило сложену тржишну привреду, која се, чак и по данашњим стандардима, може сматрати слободним тржиштем. Међутим, почев од 3. века девалвација валуте довела је до инфлације. Закони који су заводили контролу цена затим су резултирали ценама које су биле значајно ниже од тржишних. Према овој теорији, вештачки створене ниске цене довеле су до несташице хране, посебно у градовима, чије је снабдевање намирницама зависило од трговине. И поред свих закона донетих у циљу спречавања миграција из градова у села, постепено је наступала депопулација градова, а многи Римљани су напуштали своја градска занимања да би се прихватили пољопривредних радова. Ово је, заједно са опорезивањем, које је постајало све више репресивно и самовољно, довело до свеопште декаденције у економији, технолошким иновацијама и општем богатству царства.
Према још једној теорији, до пада Римског царства дошло је управо због напора уложених у очување његовог јединства. Наиме, корени феудализма постављени су онога тренутка када је колонима законом забрањено да мењају своје место становања, јер се сматрало да ће то олакшати прикупљање пореза. Ова теорија такође наводи да је један од узрока пропасти била и недовољна количина злата, која је наступила због исцрпљености постојећих рудника. До инфлације је дошло јер новац више није кован од правог злата. Због тога је новац изгубио вредност, па војници више нису желели да буду плаћени у новцу него у натури. Тако је царска влада била присиљена да прибегава ангажовању јефтинијих најамника.
[уреди] Теорије о паду због "судбинске предодређености"
Неки историчари, нпр. Арнолд Тојнби и Џејмс Бурк, сматрају да је Римско царство од самог почетка било "осуђено на пропаст", те да је цело царско доба римске историје представљало заправо постепену декаденцију. Према овој теорији, царство није ни имало шансе да опстане. Римљани нису имали буџетски систем; римска економија заснивала се у основи на пљачки и пустошењу доступних ресурса, а не на производњи било којег новог производа. Царство се темељило на плену из освојених територија или на прикупљању пореза који су ситне земљопоседнике терали у банкрот или у зависност од земљопоседничке елите која је била ослобођена пореза. У систему економије заснованом на ропству није могла постојати средња класа која би имала куповну моћ, што је резултирало тиме да у Римском царству није постојала никаква производна индустрија. У међувремену, цена војне одбране царства и царскога двора остала је висока. Финансијске потребе биле су све веће, али је било све мање начина да се оне задовоље.
[уреди] Теорије које негирају да је дошло до пропасти
Неки историчари сматрају да до "пада" никада није ни дошло, те да можда није било ни "опадања". Они сматрају да је за становништво царства пренос власти с централне царске владе на локалне управне јединице био постепен и готово неприметан.
Према теорији Хенрија Пиреннеа из двадесетих година 20. века, која и данас има доста присталица, Римско царство наставило је да постоји, у једном или другом облику, све до арабљанских освајања у 7. веку, која су омела трговинске путеве на Средоземљу, што је довело до опадања европске економије. Заступници ове теорије сматрају да је Франачко царство представљало наследника Римског царства, те да је самим тим крунисање Карла Великог за првог цара "Светог римског царства" било сасвим оправдано као наставак низа римских царева.
Историчари "позне антике" за предмет свог истраживања уопште не узимају могућност да је Римско царство у било којем тренутку "пало", већ сматрају да је током векова дошло до "трансформације", те да се корени средњовековне културе могу наћи већ дубоко уткани у позној римској култури. Због тога се највећа пажња њихових истраживања усредсређује на континуитет између античког и средњовековног доба. Према овим теоријама, никаквог оштрог реза никада није ни било, већ се ради о постепеном, прелазном процесу. Дошло је до логичног преноса власти са централне владе на локална, варварска али "романизована" краљевства, а тај је пренос био подстакнут двовековним блиским контактима (и сукобима) међу германским племенима, Хунима и Персијанцима. Према овој теорији, међутим, улога варвара била је кључна: без њихове интервенције Западно римско царство опстало би у неком облику.
[уреди] Ефикасност управе
Међутим, гледиште које данас има можда највише присталица усредсређује се на способност царства да одржава свој политички и војни интегритет ― што је очигледно средишња и најважнија нит ― и на тренутак у коме је та способност најдраматичније пољуљана и у коме она нестаје, а то је период "варварских инвазија", дакле од 407. године током наредне деценије. Уколико се, пак, испита овај тренутак и у унутрашњем развоју потраже разлози за слабост царства, они се могу наћи једино у управи. Није недостајало вере у цара и лојалности према њему, нити војне технологије барем једнаке технологији освајача, нити становништва довољно великог да опреми велику војну силу, нити саме силе (барем на папиру), нити економског потенцијала неопходног за наоружавање те војске. Одговорност за појединачне поразе које детаљно описују савременици могу се готово листом приписати искварености администрације, што је војнике чинило недисциплинованим, неувежбаним, често на сталном одсуству и без доброг мотива и неопходне опреме за борбу. Војници нису били плаћани, због разних злоупотреба у сакупљању и дистрибуцији робе и новца, добијених од пореских обвезника; од њихових дужности одвлачила их је навика да пљачкају своје домаћине у провинцијским градовима, било на сопствену иницијативу или на иницијативу својих вођа. Из истог тог разлога ― тј. због злоупотребе моћи задобијене службом у војсци или бирократији ― у градској управи више није учествовала урбана елита, чији су чланови још много пре 407. године из активне службе отишли на разне административне положаје који су их ослобађали обавеза према њиховим градовима. Коначно, из истог разлога способни људи у централној влади нису могли развити корективне мере које су биле потребне против ових системских слабости, јер се од њих крила истина, јер су били препуштени непособним или поткупљивим сарадницима, или јер су их сплеткароши, којима су били окружени, спречавали да се одрже на власти. Детаљи свих ових оптужби које се могу изнети против позноримске управе откривају се у великој збирци царских едикта објављеној 438. године, Теодосијевом кодексу, као и у делима савремених писаца с Истока и Запада, као што су Синезије, Августин, Либаније, Темистије, Хризостом, Симах, бискуп Максим из Турина, и, пре свих, Амијан Марцелин. Царство које у тренутку највеће хитности није могло ангажовати сву одбрамбену снагу, коју је још увек поседовало, није ни могло одолети спољном непријатељу.
[уреди] Литература
- Peter Heather, The Fall of the Roman Empire, 2005, ISBN 0-19-515954-3, offers a narrative of the final years, in the tradition of Gibson or Bury, plus incorporates latest archaeological evidence and other recent findings.
- Donald Kagan, The End of the Roman Empire: Decline or Transformation?, ISBN 0-669-21520-1 (3rd edition 1992) - a survey of theories.
- "The Fall of Rome - an author dialogue", Oxford professors Bryan Ward-Perkins and Heather discuss The Fall of Rome: And the End of Civilization and The Fall of the Roman Empire: A New History of Rome and the Barbarians.
- Fall of Rome - Decline of the Roman Empire - Lists many possible causes with references
- The Ancient Suicide of the West - A libertarian theory about the decline and fall of Rome.
