Римско царство
Из пројекта Википедија
| Теме везане за римску власт | |
|---|---|
| Римско краљевство | |
| Римска република | |
| Римско царство | |
| Принципат | Доминат |
| Западно царство | Источно царство |
| Редовни магистрати: | |
| Ванредни магистрати: | |
|
|
| Службе, титуле и почасти: | |
|
|
| Политика и право: | |
|
|
| уреди | |
Римско царство је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века пре Христа. Предавгустовска држава се обично назива Римска Република. Римско Царство је управљало свим хеленизираним државама на Средоземљу, као и келтским подручјима сееверне Европе. Последњи западно-римски цар збачен је 476. године, али тада је источним подручјима Царства већ владао други цар са седиштем у Константинопољу. Источно Римско Царство (Византија) и даље је постојало, иако се постепено смањивало, све до 1453. године, кад су Турци освојили Константинопољ. Касније државе на западу (Франачко Краљевство и Свето Римско Царство) и на истоку (руски цареви) користиле су римско државничко назив све до модерног доба.
Огромно наслеђе Римског Царства види се и данас у западњачким институцијама, праву, архитектури и многим другим подручјима живота. Види и: Римска култура
Садржај |
[уреди] Успон Октавијана Августа, првог цара
Кад је пропала Римска Република (509. године пре Христа - 31. године пре Христа), Октавијан Август, нећак Гаја Јулија Цезара учврстио је свој положај победом над јединим преосталим противником, Марком Антонијем, у битки код Акција 31. године пре Христа године пре не.
Дотадашњи су догађаји радили у његову корист: Рим је због грађанског рата био у хаосу. Осим тога, Рим није био спреман прихватити власт деспота.
Октавијан је био лукав човек. Прво је распустио војску и организовао изборе. Изабран је на највиши положај у дружани, на положај конзула. Године 27. год. пре Христа пре Христа званично је вратио власт римском сенату, па се понудио да се одрекне своје војне премоћи и власти над Египтом. Не само да је Сенат одбио његову понуду, него му је препустио и Хиспанију, Галију и Сирију. Мало након тога, Сенат му је доделио назив Августа.
Ипак, Аугуст је знао да му положај конзула неће донети апсолутну моћ. Године пре Христа одступио је с тог положаја како би стекао друга два. Као прво, постао је народни трибун, што му је омогућило да сазива сенат кад год хоће и одређује предмете за расправу. Такође, тај положај му је обезбедио и култну недодирљивост. С обзиром да је положај трибуна традиционално био везан уз народ, Аугустова је моћ додатно нарасла. Као друго, стекао је нове овласти у облику "империјалне" моћи, што је значило да има врховну власт у свим питањима територијалне управе. Година 23. године пре Христа обично се рачуна као година кад је Аугуст постао римски цар. Ипак, више је волио грађанске наслове Принцепс и "Први грађанин".
Као цар, Аугуст је хладнокрвно и ефикасно уредио своје царство; његове су изузетне способности великим делом заслужне што се Римско Царство одржало тако дуго. Увео је стандардизирани новац и порезе; изградио је бирократску структуру од витезова и слободњака (бивших робова). Војницима је уредио мировине.
Био је вешт пропагандист. Добио је подршку римских књижевника кад је постао покровитељ песника Хорација, историчара Тита Ливија и нарочито Вергилија. Да се свиди народу, користио је игре и посебне догађаје који су славили њега и његову породицу.
Као апсолутни владар Царства, именовао је свог насљедника. Тако је вратио обичај који је одбачен још приликом оснивања Римске Републике као срамотан. У почетку је то требао бити Марцел, син његове сестре, који се оженио Аугустовом кћери Јулијом. Међутим, Марцел је умро 23. године пре Христа
Након Марцелове смрти Аугуст је дао своју кћер Марку Агрипи, који му је главни помоћник, нарочито у војним питањима. Из тог је брака потекло петоро деце, три сина и двије кћери: Гај Цезар, Луције Цезар, Јулија Млађа, Агрипина Старија и Постум Агрипа (име "Постум" значи да је дете рођено након очеве смрти). Август је усвојио двоје најстарије деце, чиме је постало очигледно да их он сматра својим налседницима. Показао се широкогрудним и као очух, према Ливијиној деци из првог брака, Германику и Тиберију Клаудију, након што су освојили великие делове Средње Европе.
Агрипа је умро 12. год. пре Христа, а Ливијин син Тиберије се развео и оженио за Агрипину удовицу и то по Августовом налогу. Тиберије је учествовао у Августовој трибунској власти, али убрзо се повукао, вероватно зато што је осећао да Август даје предност Гају и Луцију. Када су и Гај и Луције умрли као младићи (4. односно 2. године после Христа, и како му је брат Друз умро још раније (9. год. пре Христа), Тиберије је позван назад у Рим. Тада га је Октавијан Август коначно усвојио и тако одредио за наследника.
Аугуст је умро 19. августа 14. године после Христа. Убрзо га је сенат прогласио богом и уврстио у пантеон римских богова. Постум Агрипа и Тиберије су проглашени наследницима. Постум, који је тада живео повучено, одмах је убијен. Вероватно је Тиберије умешан у његову смрт.
[уреди] Августови наследници: Јулијевци-Клаудијевци
[уреди] Тиберије
Прве године Тиберијева царевања биле су мирне. Тиберије је учврстио моћ Рима и обогатио државну ризницу. Али убрзо се запетљао у мрежу параноје и клевета. Године 19. окривили су га за смрт његова нећака, славног Германика. Године 23. умро је његов властити син Друз. Тиберије се све више повлачио у себе и окренуо се против сената. Судио је људима због издаје и погубљивао их. Власт је препустио Елију Сејану, заповеднику преторијанске гарде, док се сам повукао у вилу на отоку Каприју 26. године. Сејан је наставио са смакнућима. Није занемаривао ни властити положај: 31. године је проглашен конзулом заједно с Тиберијем, те се оженио с Ливилом, царевом нећакињом. Тада је и сам настрадо - царева параноја, коју је тако спретно користио у свом интересу, окренула се против њега. Сејан је исте године осуђен на смрт заједно са својим главним присталицама. Прогони су се наставили једнаком жестином до Тиберијеве смрти 37. године.
[уреди] Калигула
У време Тиберијеве смрти, већина људи који су га могли наслиједити била је убијена. Логични насљедник (и Тиберијев избор) био је његов пранећак, Германиков син Гај (познатији као Калигула). Калигула је почео добро, јер је прекинуо прогоне и спалио ујакове записе. Али убрзо је оболио. Калигула каквог знамо након 37. године можда је имао падавицу, али свакако је изгубио разум. Његова је власт остала запамћена по лудостима и бесмисленим масакрима. Убио га је 41. године заповједник страже, Касије Хереја. Једини преостали члан царске породице био је Тиберијев нећак, Тиберије Клаудије Друз Нерон Германик, познатији као цар Клаудије.
[уреди] Клаудије
Клаудије је остао поштеђен можда зато што га је остатак обитељи сматрао слабићем и лудом. С друге стране, Клаудије није био ни параноичан као ујак Тиберије ни луд као нећак Калигула, па се чак и показао као способан цар. Унапредио је бирократију и поједноставнио правила о добивању грађанства и сенаторске части. Освојио је Британију 43. године и додао царству неке источне провинције, као што је Тракија, например.
У Италији је изградио зимску луку у Остији, па се жито из других делова царства (нарочито Египта, који је претворен у провинцију у доба Октавијана Августа) могло довозити и по лошем времену.
Био је мање успешан као отац породице. Жена Месалина га је варала; кад је то сазнао, дао ју је смакнути и оженио се нећакињом, Агрипином Млађом. Агрипина је имала велику моћ над њим и веројатно га је убила 54. године. Клаудије је следеће године проглашен богом. На сцену ступа Агрипинин син из првог брака Луције Домиције Ахенобарб, боље познат као Нерон.
[уреди] Нерон
Нерон је у почетку препустио власт мајци и учитељима, поготово Луцију Енеју Сенеки. С годинама је расла његова жеђ за влашћу, па је погубио и мајку и учитеље, као и јединог Клаудијевог потомка, сина Британика. Током Неронове власти избили су устанци и побуне по читавом царству, у Британији, Јерменији, Партији и Јудеји. Убрзо се показала Неронова неспособност, па му је царска стража окренула леђа 68. године, а он је починио самоубиство. Колико год да је Нерон био неспособан, Царство је у том периоду успешно ратовало против Парћана, захваљујући одличном комаданту Луцију Домицију Корбулону. Године 69. (која је позната као Година четири цара) избио је грађански рат, а на пријестољу су се на брзину измијенили Галба, Отон, Вителије и Веспазијан. Овај посљедњи је на крају године учврстио свој царски положај.
[уреди] Флавијевци
[уреди] Веспазијан
Веспазијан је био изузетно успешан римски војни заповедник који је добио власт на великом источном подручју Римског Царства. Подупирао је Галбине царске претензије, али након Галбине смрти и сам је постао претендент на престо. Веспазијан тада није био у Риму, већ је као намесник у источним провинцијама, практично читав Исток сврстао на своју страну. Након Отонова самоубиства, Веспазијан је успио преотети зимске залихе жита и тако заузео добар положај у односу на супарника Вителија. Веспазијанове су присталице 20. децембра 69. године успели заузети Рим. Вителија су убили његови властити војници, а Сенат је следећег дана прогласио Веспазијана царем.
За разлику од неких Јулијеваца-Клаудијеваца, Веспазијан је слабо марио за Сенат. На пример, као датум ступања на власт славио је 1. јула, дан кад су га војници прогласили царем, умјесто 21. децембра, кад је Сенат учинио исто. У каснијим годинама је чак избацивао непослушнике из Сената.
Веспазијан је успио ослободити Рим финансијских проблема у које је заглибио због Неронове расипничке раскоши и грађанских ратова. Великим повећањем (понекад и удвостручењем) пореза створио је вишак у ризници и кренуо на велике јавне пројекте. Између осталога, наручио је градњу Колосеума и изградио форум с храмом Мира у средишту.
Успешно је управљао провинцијама, а његови су војни заповедници угушили побуне у Сирији и Германији. Штавише, проширио је границе царства у Германији и Британији. Становнике Хиспаније прогласио је римским грађанима.
Иако се царска власт више није сматрала наследном, Веспазијан је тражио да га наследе његови синови Тит и Домицијан. Тит, који је постигао ратне успехе угушивањем устанка у Јудеји, почетком очеве владавине, био је главни кандидат, док је Домицијан био хировитији и неодговорнији. Тит се придружио оцу као цензор и конзул, и помогао му је да реформише положај Сената. Веспазијан је умро 79. године, а Тит је одмах проглашен царем.
[уреди] Тит
Титову кратку владавину обележиле су несреће: 79. године је Везув затрпао Помпеје, а 80. године је пожар уништио Рим. Ипак, Тит је био врло дарежљив у обнови, па је постао омиљен у народу. Поносио се радом на големом амфитеатру који је започео његов отац. Колосеум још није био ни довршен кад га је Тит отворио 80. године раскошном представом са стотину гладијатора, која је трајала стотину дана. Зграда је довршена тек под Домицијаном. Тит је умро 81. у 41. години; говоркало се да га је убио брат.
[уреди] Домицијан
Домицијан није одржао братов и очев углед. Иако су његове злочине можда преувеличале касније генерације, нарочито историчар Тацит, сигурно је да није хтио делити власт. Већ и пре Домицијана се уобичајило да цар истовремено држи много положаја установљених у време републике (на пример, положаје цензора и народног трибуна), али те положаје су могли имати и други сенатори. Домицијан је хтео све положаје само за себе, чиме је побудио непријатељство Сената и народа.
