Римска република

Из пројекта Википедија

Теме везане за римску власт
Римско краљевство
Римска република
Римско царство
Принципат	Доминат
Западно царство	Источно царство
Редовни магистрати:
Конзул Претор Квестор Промагистрат	Едил Трибун Цензор управник - намесник провинције
Ванредни магистрати:
Magister Equitum Конзуларни трибун	Диктатор Тријумвири Децемвири
Службе, титуле и почасти:
Pontifex Maximus Legatus Dux Officium Praefectus Vicarius Vigintisexviri Ликтор	magister militum Imperator Princeps senatus Цар Август Цезар тетрарх
Политика и право:
Сенат Cursus honorum Римске скупштине	Колегијалност Римско право Римско држављанство Imperium
уреди

Rim

Римска република означава раздобље државног уређења римске државе у времену између римског краљевства (510. пне.) и успостављања царства 13. јануара 27. пне.

[уреди] Државно уређење

Римска република је имала много магистрата подељених овлашћења који се и данас могу наћи у многим државним уређењима широм света.

Од посебног значаја државног уређења римске републике били су:

ануитет – све дужности су биле само на једну годину
колегијалност – увек су две особе истовремено обављале једну државну службу – изузетак је диктатор
право промене уредбе (право вета) – сваки чиновник је имао право да коригује, измени или врати уредбу коју је његов колега донео

Највећу извршну неограничену власт у римској републици је имао конзул (imperium maius). Конзули су били одговорни за врховно војно заповедништво, право пресуде, сазивање Сената и скупштина. За време криза, постојала је могућност именовања диктатора на 6 месеци који је имао summus imperium, тј. сви су му били подчињени осим народних трибуна.

Магистрати су били бирани кроз три различите скупштине:

Центуријска скупштина – бирала је цензоре, конзуле, преторе
Трибутска скупштина – бирала је магистрате нижег ранга: едиле, квесторе, vigintisex viri
Плебејска скупштина – бирала је народне трибуне и плебејске едиле

Римски сенат и народне скупштине (Comitia), који су били надлежни за законе, и надгледање рада свих чиновника. Ислужени магистрати су постајали сенатри, уколико се томе не би успротивили цензори. Првобитно у сенат су улазили само патриције, а касније и плебејци.

[уреди] Историја републике

[уреди] Настанак и доба ране републике (510. пне. – 351. пне.)

Тачан датум настанка Римске Републике је тешко одредити. Ливије извештава да је последњи римски краљ Луције Тарквиније Охоли 510 п.н.е. протеран из Рима, Луције Јуније Брут и Луције Тарквиније Колатин изабрани за римске конзуле, док је 508. пне. изабран и први високи свештеник (Pontifex Maksimum).

Раздобље настанка и раног доба римске републике означава време оснивања и осигурања римске државе. 496. пне. Римљани побеђују Латине у бици кодРегилског језера а 493. пне. стварају и улазе у савез са федерацијом латинских градова. У овом раздобљу се јављају и први сукоби између плебејаца и патриција (прва secessio plebis), где плебејци, због свог тешког положаја у граду који је под влашћу патриција, одлучују да напусте град Рим и основе друго насеље. Половином 5 века п.н.е. Децемвир објављује таблицу 12 закона, чиме се одређују права римских грађана.

У том раздобљу Рим је играо веома важну улогу у Лацију, па је одмах након успостављања републике, Рим почео да спроводи политику ширења својих територија. Ипак, и тим територијалним претенѕијама, Рим је на самом почетку ширења, доживео и поразе. Најтежи од њих је био 387. пне. када су град заузели и опустошили Келти. Град се убрзо опоравио и наставио своје ширење, како на југ тако и на север, при чему је дошло до оштрих сукоба против Самнита између 343. пне. и 290. пне.

[уреди] Успон и развитак Римске републике

После 340. пне., Римљани успостављају контролу над већином градова у подручју Лација. После 280. пне. после сукоба са Пиром и победом над њиме у Пировом рату (280. пне. -275. пне. ), Римљани освајају и јужну Италију, где су већ вековима били присутни стари Грци и на тај начин долазе у додир са њиховом културом. У циљу успостављања и одржања контроле на освојеној територији, Римљани почињу оснивање својих колонија и провинција, што је опет водило ка стварању савеза са градовима и племенима са различитим правима и привилегијама.

пуноправни грађани Рима(грађани Рима, колонија и већ сврстана племена)
заједнице са римским грађанским правима, али без права одлучивања
савезници, који су могли задржати своје аутономије

У раздобљу између 264. пне. и 146. пне., Римљани воде Пунске ратове након чега град-држава Рим постаје врло моћна. Први Пунски Рат (264. пне. - 241. пне.) почиње због сукоба интереса Рима и трговачке државе Картагине због острва Сицилије. Римљани су принуђени да направе поморску флоту и 241. пне. успевају да поразе Картагина, која капитулира, плаћа ратну одштету Риму и одустаје од Сицилије, али за узврат задржава свој утицај у Шпанији, где оснивају своје ново колонијално царство.

У међувремену, велики картагински војсковођа Ханибал прелази Алпе и 218. пне. започиње Други Пунски Рат (218. пне.- 202. пне.) против Рима. После неколико пораза, као код Кане (216. пне.) и када је изгледало да ће Ханибал освојити Рим, Римљани ипак успевају да сачувају свој утицај и победе Ханибаловог брата у бици код Метаура (207. пне.) након чега слаби и моћ самог Ханибала и упркос савезу са македонским краљем Филипом V који такође 215. пне. започиње рат против Римљана. Римљани успевају да се искрцају у севернoj Африци и коначно побеђују Картагињане у бици код Заме (202. пне.). Картагина је изгубила све своје територије. У Трећем Пунском Рату (149. пне. – 146. пне.) Римљани су победили остатак Картагињана и основали провинцију Африку.

Римљани су се већ 200. пне. политички умешали у Грчку и стали наа страну малих и средње јаких земаља, и на тај начин се супротставили Македонији, па су чак 196. пне. прогласили Грчку слободном али под римским протекторатом, што је проузроковало немире, па су 192 – 188. пне. морали да воде рат против ширења сиријског краља Антиоха III. Након победе и повлачења сиријске војске, Рим се у Трећем римско-македонском рату (171 – 168. пне.) коначно обрачунава са Македонијом код Пидне и проглашава Македонију својом провинцијом.

Победом против кКартагине и Македоније, и стављањем њихових територија под своје окриље, али и протеривањем Сиријанаца, Рим у том раздобљу господару целим западним светом, док на источном делу, Рим штити нејаки Птоломејски Египат од Селеуцида и 133. пнe. на тлу Пергама оснива провинцију Азију.

У том раздобљу се појављују и први отпори унутар Рима. 136. пне. почиње побуна робова на Сицилији, а од 111. пне. - 105. пне. Рим води рат против Југурте у Нумидији. Са севера на Рим насрћу германска племена, Теутонци и Цимбри, а 104. пне. започиње и други робовски рат. Од 91 до 88. пне. италски савези воде рат против Рима, што Митридат VI Еупатор искоришћава и заузима провинцију Азију при чему убија неколико хиљада римских насељеника. Корнелије Сула се именује за управника Азије и заповедника у понтонским ратовима против Митридата VI Еупатора чиме се заоштравају и почињу сукоби унутар Рима.

[уреди] Доба класних и грађанских ратова у Римској Републици

Успон и развитак Рима као врло моћне државе донео је поред многих предности и проблеме. Као кључни проблем се показао аграрни, тесно повезан за војно устројство, што је у крајњем случају довело до сукоба и грађанских ратова у самом Риму и водило ка пропасти римске Републике.

Традиционални милицијски састав, код којег су сви грађани укључени у одбрану и вођење рата, показује се непрактичним због увеликог ширења римске државе. После пораза у Југуртином рату и у ратовима против Теутонаца и Цимбра, Гај Марије успева да спроведе војну реформу, где се уводи од добро обучених војника професионална војска, а која је довела до уске повезаности војника са својим заповедницима. За већину војника који нису поседовали земљу, војна служба није више била обвеза већ извор зараде. Они су, осим поделе плена из освајања, од својих заповедника очекивали да им по престанку војне службе буде додељено и земљиште. Скрб ветерана на тај начин све више постаје политичком расправом у Риму.

Уска повезаност постројби за поједине заповеднике из другог кута се показала као отежавајућа околност политичког устројства Рима. Наиме, заповедници су добили могућност да се помоћу својих постројби а из својих сопствених интереса супроставе вољи Сената или народних скупштина, па је време грађанских ратова обележено амбициозним идејама политичара и њихових приватних војски.

Политички сукоби унутар Рима се почињу заоштравати од 133. пне. У сталном су политичком сукобу оптимати и популаристи, при чему се популаристи залажу за промену социјалних разлика у Риму кроз увођење аграрне реформе. Покушају народних трибуна Тиберија Граха 133. пне. и његовог брата Гаја Граха десет година касније нису уродили плодом. Гај Марије 107. пне. уводи војну реформу и постаје вођа популара.

Брут

На другој страни на чело се ставља Корнелије Сула. Послије побједе над Митридатом ВИ. Сула се 88 п.н.е. враћа у Рим и протјерује Маријеве присталице из Рима и заводи диктатуру. 82 п.н.е. се поновно обрачунава са Маријевцима у крвавој бици код Порта Колина након чега поновно улази са својим легијама у Рим, обрачунава се са својим противницима и заводи диктатуру и мијења устав.

Након првог грађанског рата у Риму, успијешни заповједници преузимају врло важну улогу. Помпеј Велики, који је као млад заповједик био у Сулиним постројбама, стече велику славу након побједе над Селеукидима и оснивања нових поровинција и склапа савез са Красом и Цезаром (први тријумвират), што је уједно и врло јасан показатељ структурне слабости касне Републике, чије институције нису биле дорасле насталој кризи. Послије погибије Краса 53 п.н.е., а и велике моћи Помпеја али и Цезара, 49 п.н.е. долази до њиховог сукоба чиме уједно почиње и други римски грађански рат, након чега Цезар побјеђује Помпеја 48 п.н.е. код Фарсале и протјерава га у Египат. Послије побједа над Помејевим присталицама у Хиспанији и Египту, Цезар постаје и једини владар Римског Царства, што узрокује 15. ожујка 44 п.н.е. атентат са смртним исходом на њега у Сенату и почетак трећег римског грађанског рата. Цезаров блиски сурадник Марко Антоније и нећак Октавијан се удружују и побјеђују републиканце (Брута и Касија) 42 п.н.е. код Филипа у Грчкој.

[уреди] Распад Римске Републике и успостава Римског Царства

Изгледало је да се ситуација из 49 п.н.е понавља: Марко Антоније и Октавијан дијеле римске територије уговором из Бриндизија на интересне сфере, Антоније влада источним а Октавија западним дијелом. Међутим Антоније и његова, бивша Цезарова, љубавница, Клеопатра почињу сањати о великом царству, чији би средиште требало бити на истоку, што 32 п.н.е. узрокује и прекид пријатељства између њих двојице. Под утјецајем Октавијана, сенат објављује рат Египту и у одлучујућој битки код Акција 31 п.н.е. Октавијан протјерује Антонија и Клеопатру у Египат, гдје они недуго затим умиру. Египат постаје провинција под изравном власти будућег цара Октавијана. Октавијан постаје самостални владар Рима и преузима све овласти од републиканских институција и 27 п.н.е. оснива Римско Царство. Он бива проглашен почасним именом Аугустус. Од свих републиканских институција оставио је само сенат, али је имао апсолутну моћ над њиме.