Ливно
Из пројекта Википедија
Координате: 43° 50' СГ Ш, 17° 00' ИГД
|
|
 |
|
| Земља | Босна и Херцеговина |
| Кантон | Западнобосански |
| Основан | 892 |
| Станвништво | 10,000 |
| Густина насељености | 32,7 /km² |
| Локација | 43°83' S, 17°02' I |
Ливно je град y jyгoзaпаднoм дeлy Боснe и Херцеговинe. Има око 10.000 становника у граду, односно 40.000 у општини. Најзначајније је место kaнтoнa 10, чије је културно и привредно средиште. Град лежи на 730 м изнад мора, и смештен је већим делом на обронцима и у подножју брда Башајковац, из ког извире и крашка река Бистрица. Ливно има стабилну климу, са равномерним струјањем ваздуха и највећим бројем сунчаних дана. Клима је углавном планинска. Лета су углавном дуга и сунчана, зиме снежне. *Ливањско поље једно је од већих крашких поља.
Садржај |
[уреди] Историја
[уреди] Праисторијско доба
Најранији до сада пронађени трагови насељавања људи у ливањском крају потичу из праисторијског доба 2000 година п.н.е. Од тада па све до доласка Римљана ливањски крај насељавало је илирско племе Делмати.
На горским обронцима око Ливањског поља смештено је око четрдесетак, визуално повезаних и добро брањених градина из бронзаног и гвозденог доба. На подручју града Ливна налазе се три праисторијске градине (Велика градина, Мала градина и Касалов градац), од којих две имају подградинска насеља, и једна некропола с тумулима. Наведене три градине су градински комплекс једне веће и значајније организоване родовске заједнице. Кроз два и по века, све до последњег великог панонско-далматског устанка који је беснио илирским крајевима од 6. до 9. г.н.е , градине су одолевале Римљанима.
[уреди] Римско доба
Од првог римског похода на Делмате 156. пр.н.е. до поменутог илирско-панонског устанка на овим просторима беснили су бројни ратови у којима су староседеоци Делмати невиђеном ратоборношћу пружали отпор и наносили огромне губитке римским легијама. У великом устанку 6.-9. г., који је потресао римску државу, илирски народи Бреуци, Деситијати и Делмати, под вођством Батона Бреука и Батона Деситијата побунили су се због новачења Илира за рат у Германији. У устанку је учествовало 800.000 људи, од тога 200.000 пешака и 9000 коњаника. Светоније, биограф римског царства, вели: "То је био најтежи рат што су га Римљани водили након оних против Картаге". У крви и огњу угушен је отпор поносних Илира. Градина на Теберу и Касалов градац дочекали су ова римска освајања као саставни део јединственог далматског обрамбеног градинског система Ливањског поља.
Након потпуног покоравања Делмата, по којима је добила назив римска провинција Далмација јер су последњи покорени, започиње дуготрајни процесроманизације. Типичан пример римског култног синкретизма је заветни рељеф бога Либера - Диониса нађен на простору илирско-римског насеља у данашњим Вашаровинама.
[уреди] Долазак Словена
Око 621 г. Авари у својим походима руше све базилике на подручју Ливањског поља. После победе над Аварима код Цариграда 626. јужни Славени се насељавају на простору римске провинције Илирије, односно њеног јужног дела Далмације и севернијег Паноније. На јужном делу тог простора се од 7. до 12. века развија првотна хрватска држава, у склопу које се налази и ливањски крај. Бизантијски цар Константин Порфирогенит спомиње Ливно 949. године у свом дјелу "Де Администрандо Империо": "Приморска Хрватска је јасно омеђена, од реке Цетине до града Лабина у Истри, а према Цетини и Ливну граничи се са Србијом". Најстарији писани документ у којем се спомиње Ливно је Повеља кнеза Мутимира од 28.ИX 892. којом се црква св. Јураја дарује сплитском надбискупу Петру II, у којој се међу потписницима у листи сведока на другом месту налази и ливањски жупан Желимир. Овај датум се данас обележава као Дан Ливна.
[уреди] Ливно у средњем веку
Године 1326. први пут улази Ливно у састав Босанске бановине. Ливањски је крај босанској држави симболично и принудно припојио бан Стјепан ИИ. Котроманић. Ливањском жупанијом тада је управљао Владислав Галешић. Кроз читав средњи век Ливно је имало статус жупе. Средњовјековне жупаније, односно њихови жупани уживали су висок ступањ аутаркичности, тј. били су независни према хрватско-угарским, а посебно босанским краљевима.
[уреди] Османско доба
Отоманска војска улази у Ливно 1463. године да би се на јесен исте године морала повући пред контраофанзивом удружене коалиције Вукчића-Косача и краља Матијаша Корвина. Отоманска власт ће се учврстити у Ливну и Балкану ипак тек неколико година касније и трајаће све до доласка Аустријанаца 1878. године. Отоманским освајањем град на извору Бистрице губи своју првотну физиономију и постепено значај као центар трговине робљем који су развили Босанци. На рушевинама насеља на Думану, као и на обронцима Башајковца развија се ново насеље, првотно можда и војног карактера, са карактеристичним оријенталним обележијима. Уз остало у Ливну су подигнуте четири поткуполне џамије, јединствене у својој архитектонској лепоти у овом делу Отоманског царства (Џамије Балагуша и Главица; видети још: Ливањска сахат-кула), градски мост на Бистрици, градске куће, чаршија са дућанима, мектеби и медресе (верске муслиманске школе), чесме, џебхана (оружарница), а градске су капије и куле саставни део фортификацијског зида, који је Ливно штитио од сталних упада хајдука. Ливно је уз Клис сједиште Клишког санџака, о чијој шароликости и лепоти за својих путовања Балканским полуотоком сведочи и гласовити путописац Евлија Целебија. Током 400 година отоманског присуства у Ливну настаје неколико чувених уметничких остварења у овом диелу Отоманског царства. Најпроминентнији Ливњак тог времена, Хаџи- Јусуф Ливњак, имам Беглучке џамије (са сунчевим сатом и положајем на једном од меридијана), астроном и књижевник, аутор је првог путописа на Балкану. Његов је путопис један од најзначајнијих дела Алхамијадо-књижевности, посебне врсте литераног стваралаштва накнадно националистички проглашених Ливњака у Бошњаци забиљеженог оријенталним писмима.
Долазак Османлија у Ливно у XV. в. значио је и долазак православног живља на ове просторе, махом у доње Ливањско поље. Католички део становништва, углавном насељен у селцима Ливањског поља исељава се све до 18. века, а овај процес био је узрокован не само исламизацијом, него и лошим економским приликама на веома сиромашном, неплодном, тврдом и прилично вјетровитом Ливањском пољу, које је све до градње Бушког језера највећи део године било под водом. Крајем Османског доба, 1859. године, православни становници Ливна подижу у граду цркву Успења пресвете Богородице. Значајну улогу у очувању католичког идентитета у Ливањском пољу имају фрањевци, који се пред крај османског периода заузимају за градњу самостана Горица са црквом.Овде су данас смештене веома вредне етнолошке збирке са подацима о живљењу све четири конфесије у ливањском крају. Уз фрањевце у Ливну мисионирају дијелом и глагољаши, но због неприкосновене омиљености фрањеваца код католика и других становника Ливна, њихова делатност остаје незапажена.
[уреди] Ливно у Аустро-Угарској монархији
Одлуком Берлинског Конгреса 1878. Аустро-Угарска преузима власт у Ливну, и исте године поступно почиње уводити свој начин управљања. То се у првом реду односи на организацију судства и управе градом, а с њим у вези и грунтовницу и катастар, школство, здравство и друге јавне потребе. Део мештана Ливна и околице муслиманске и православне вјероисповијести буни се против аустроугарске окупације, која је за њих значила угрожавање најосновнијих животних права и опстојност на властитој земљи. Побегло католичко становништво Ливањског поља враћа се поступно из Далмације на стара огњишта, видевши у Аустро-Угарској свог великог патрона и заштитника. За њих живот у Ливну постаје лакши, одлазак у цркву слободнији, а од свега профитира и сељак, који је ослобођен плаћања високих пореза. Покретачи културних збивања у Ливну су били домаћи људи, али су зборовође, диригенти и режисери најчешће били странци. Данас се у Бечу налази садржајна архивска грађа о Ливну. У овај период спада и оснивање Српске трговачке школе на Беглуку, претече данашње гимназије.
[уреди] Двадесети век
Пропашћу Двојне монархије и настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, (од 1929. Краљевина Југославија) оријентализацију и окцидентализацију замјењује појачана културна и политичка доминација Срба. Ипак то не спречава Хрвате града и околице да у самоме центру Ливна подигну обелиск Краљу Томиславу, а у исто време, на другом крају улице Срби величају и свога Краља Петра, у споменику, ког ће бруталном варварском акцијом нешто касније уклонити њихови вјечити ривали- Хрвати. Страначка активност у граду је веома интензивна, и у Ливну постоје огранци махом свих важнијих политичких странака, које су тада деловале у Краљевини Југославији. Културни живот у граду је разнолик и интензиван, и одвија се у склопу националних друштава Хрвата, Муслимана и Срба. Хроничари бележе да се у муслиманским културним друштвима "Слога" (1918) и "Мерхамет" (1929) с посебном бригом неговала драма, фолклор и севдалинка, српско друштво "Сундечић" (1907) имало је мешовити збор и тамбурашки оркестар, а Јово Бокић држао је и први биоскоп у граду, у ком је по први пут 1939. приказан совјетски филм "Мињин и Пожарски". 1896. формирано је и Хрватско глазбено и пјевачко друштво "Динара", у склопу којег породица Џаја утире пут значајној и вривредној музичкој традицији у Ливну.
Након слома парламентарне демократије и завођења краљевске диктатуре 1929. дошло је до нових административно-политичких промена. Југославија је подељена у девет бановина, а Ливно је припало Приморској бановини са седиштем у Сплиту. Уговором Цветковић - Мачек долази до оснивања Бановине Хрватске 1939., у којој се налази и Ливно.
Долазак II светског рата Ливно дочекује у саставу марионетске фашистичке творевине НДХ. На ширем простору Ливна не воде се неке значајније борбе, нити офанзиве, изузимајући бомбардовање Савезника на Духове 1944. На обронцима Цинцара и Шатора налазе се партизанске бригаде, којима се током рата прикључује и велики број избеглог српског становниства из града и околице, а партизанске учитељице раде и на првом Буквару на слободној територији Југославије. У околици Ливна млади је партизански поета Иван Горан Ковачић довршио своју поему "Јама", својеврсан крик против свирепости рата. 10. октобра 1944. град је коначно део велике слободне територије, која се простире већим делом тадашње Европе. Овај се датум у Ливну дуги низ година обележавао као Дан ослобођења, а његово је име носила и друга основна школа у граду. По завршетку рата долази до оснивања Културног уметничког друштва "Радник" 1947. године, који замењује дотадашња национална културно-уметничка друштва у граду. Осамдесетих се година у Ливну редовно сваког маја организовао и "Ливањски културни мозаик", својеврсни културни фестивал, на ком су представљане годишње културне активности КУД-а "Радник" и секција ливањских основних школа. У склопу исте манифестације промовисано је и неколико бројева угледног часописа из културе "Трагови", које је Ливну осигуравало важно место на мапи културних збивања у земљи.
Ливно се убрзано урбанизује, мада у поређењу са осталим сличним градовима у Југославији јако заостаје. У послератном раздобљу Ливно је срез, а од 1974. и опшина. Из Ливна је каснији председник Владе СРБиХ Хасан Бркић, а ливањске корене има и Бранко Микулић, предсједник Савезне владе СФРЈ. Поред њих, истиче се и Бранко Докић који је тренутни министар у Влади БиХ. Током шездесетих година долази до градње акумулације Бушко блато, чиме се Ливањско поље исушује и спашава од целогодишњих поплава, а вода са наплавина усмерује у правцу Бушког језера. Успркос побољшавању економских услова у односу на време између два светска рата, становништво се махом сеоских подручја и даље исељава трбухом за крухом, а своју нову домовину проналази у земљама западне Европе, пре свега у Немачкој и Аустрији.
Сукоб у бившој Југославији не заобилази ни Ливно, где службено почиње почетком пролећа 1992. Град је под контролом Хрватске војске и ХВО, и неколико је пута перманентно гранатиран, са брежуљка Барјак и из правца Гламоча од стране Војске Републике Српске. 29. новембра 1994. хрватска војска улази у српска села на западу Ливањског поља и пали већину кућа.
После Дејтонског споразума, Ливно је средиште Западнобосанског кантона у Федерацији БиХ. Разне невладине организације финансирају обнову порушених кућа и подстичу повратак становника.
[уреди] Становништво
Национални састав становништва 1971. године, био је сљедећи:
укупно: 42.118
- Хрвати - 31.657 (75,16)
- Муслимани - 5.087 (12,07)
- Срби - 4.791 (11,37)
- Југословени - 434 (1,03)
- остали - 149 (0,37)
По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Ливно имала је 40.600 становника, распоређених у 59 насеља.
Национални састав:
- Хрвати - 29.324 (72,22)
- Муслимани - 5.793 (14,26)
- Срби - 3.913 (9,63)
- Југословени - 1.125 (2,77)
- остали - 445 (1,12)
[уреди] Најновији подаци о становништву
Становништво у целој општини (2003) [тражи се извор]:
- Укупно: 32.454
- Хрвати: 27.244 (83,4%)
- Бошњаци (Муслимани): 4.189 (12,9%)
- Срби: 725 (2,2%)
- Остали: 296 (0,9%)
Становништво 1991: 40.600
За три године, од када су ови подаци, становништво општине је у одређеној повећано повратком прогнаних лица у своје домове, захваљујући програмима разних невладиних организација.
Становништво Ливна је специфично по свом менталитету захваљујући свом положају на тромеђи Херцеговине, Босне и Далмације.
[уреди] Насељена мјеста
Била, Било Поље, Богдаше, Бојмунте, Чаић, Чапразлије, Челебић, Чуклић, Ћосанлије, Добро, Доњи Рујани, Дринова Међа, Држанлије, Голињево, Горњи Рујани, Грборези, Гргурићи, Губин, Коморани, Ковачић, Липа, Лиштани, Ливно, Лопатице, Луснић, Љубунчић, Мали Губер, Мали Каблићи, Миши, Оџак, Оргуз, Подградина, Подгреда, Подхум, Поткрај, Поточани, Поток, Прилука, Присап, Пролог, Прово, Радановци, Раповине, Сајковић, Смричани, Срђевићи, Струпнић, Сухача, Трибић, Велики Губер, Велики Каблићи, Видоши, Врбица, Вржерала, Забришће, Загоричани, Застиње, Жабљак и Жировић.
Послије потписивања Дејтонског споразума, општина Ливно у цјелини, ушла је у састав Федерације БиХ.
[уреди] Политика
На подручју Ливна делује неколико политичких странака, од којих је најзначајнија ХДЗБиХ, следе: СДА, НСРЗБ, ХКДУ, ХСП и ХСС. Странке се баве политиканством и политиком за добробит својих босанскохерцеговачких централа и њихов економски просперитет.
[уреди] Привреда
Ливно и његова околина надалеко су познати по ливањском сиру, чију су рецептуру пре стотињак година усавршили Аустријанци. Осим тога познате су и ливањске ергеле коња, реке богате племенитом рибом и раковима, сточарска производња, а прије рата и индустрија тканина.
[уреди] Образовање
У Ливну делују три средње школе, две основне градске школе и 25 подручних одељења. Музичко образовање стиче се у нижој музичкој школи.
[уреди] Занимљивости
Знаменитости града: стара градска четврт, која нажалост не успева одолети налетима модерног времена, са џамијама Главица и Балагуша, Топовима, Вујадиновом (Старац Вујадин) кулом понад града, Житарницом са старом виећницом и градском чесмом Милошник, као и извор Думана, самостан Горица са галеријом великана ливањског сликарства Габријела Јуркића и Етнолошком збирком, стара ливањска гробља, Гимназија, купалиште Плоче и Стурба.
[уреди] Познати Ливњаци
- Бисера Аликадић
- Гордана Бобан
- Хасан Бркић
- Бранко Докић
- Иво Џаја
- Славко Готовац
- Хасан Ливњак
- Хаџи Јусуф Ливњак
- Габријел Јуркић
- Светозар Љубоја
- Стипо Манђерало
- Перо Миоч
- Рапко Орман
- Ивица Пропадало
- Момир Росић
- старац Вујадин
- Миховил фра Сучић
- Јован Сундечић
- Иво Шеремет
- Давор Шукер
- Иван Шукер
- Ивица Влашић
- Џевдет Вребац
[уреди] Други о Ливну
„Стижемо ли на овај простор с јужне, далматинске стране, осетићемо како је овде камена много мање а растиња много више него у Далмацији. Долазимо ли, пак, са севера, с босанске стране, приметићемо како за нама остају стогодишње шуме и бујнија вегетација, а пред нама пукну широки видици - открију нам се простори с много више камења и оскуднијом вегетацијом. Учини нам се како се ту, пред нашим очима, судара сивило камена с југа с тамним зеленилом шуме са севера. Цели овај крај доживимо као обострано амортизирајући простор...“
