Бог
Из пројекта Википедија
Бог је један од термина којим се описује савршено, надљудско биће, за које многи људи верују да је творац универзума. Концепт веровања у једног Бога је принцип монотеизма.
Неке религије, могу укључивати и антропоморфне особине Бога, док друге сматрају да је немогуће и увредљиво замишљати Бога у физичкој форми. Неки сматрају да је Бог оличење апсолутног добра, док други смарају да је Бог изнад људског схватања моралности.
„Божја воља се врши у сваком тренутку, свуда и у свему.“
Садржај |
[уреди] Богови код античких Грка
Грци су били уметници да заодену истину и стварност у рухо легенде, а богатством маште и лепотом речи, боја и облика они су бесмртне богове спустили међу смртнике, док су људима у исто време, кроз апотеозу, отворили пут до врхова Олимпа и божанског живота. Грци су једини антички народ који се није плашио да са фином и дискретном иронијом покаже да су људи створили богове, а не богови људе и да богови постоје људи ради, а не људи ради богова. У тој слободи да кроз космогоније, теогоније и гигантомахије руше, кад им устреба или кад им се прохте, стварају и доводе нова божанства, лежи снага грчког духа, храброст целог једног етноса, слободног и подједнако независног и према небу и према земљи.
[уреди] Бог у православном учењу
БОГ - БОЖАНСТВО (гр. Θεος – Θεοτης, лат. Deus, Dominus deus - највиша суштина (Биће), лична божанска егзистенција). Творац неба и земље, свега видљивог и невидљивог - Творац свеколике Васељене (Универзума). Православна теологија, дајући апофатичко тумачење божанске суштине, више воли категорију тајне и славословних појмова кад говори о Богу, јер је то име које је изнад сваког имена (Филип. 2,9). У ареопагитском спису "О божанским именима" показује се да се Бог не може чак ни дефинисати, нити ограничити створеним представама, те да је сам појам Бога релативан зато што се он односи на Његов однос са творевином, а не на тајну Његове трансцендентне суштине, односно на "надсуштаствену суштину" (уп. Небеска јерархија, XV, 2).
[уреди] Стари завет
Представу о Богу дао је сами Бог у својим делима пројављивања у творевини и у Своме доласку Оваплоћењем Сина у историји. Са свим теофанијама (богојављањима) којих је Стари Завет пун, ипак се у њима подвлачи свеопшта трансендентност Бога. "Ја сам онај који јесам" (Изл. 3,14). Бог има егзистенцију у себи; нема друго начело или циљ. Ову идеју преузео је Нови Завет, постапостолски списи и први симболи хришћанске вере, у којима се Бог назива Θεοτης, начело егзистенције. Он је Творац својом вољом, али творевина није од његове суштине.
[уреди] Нови завет
Као и Стари Завет (Ис. 40; Пс. 104; Дан. 6,20), Нови Завет такође употребљава само ипостасну категорију онда кад се односи на Бога (Дела 14,15). Теофаније (богојављења) Старога Завета концентришу се у великој епифанији или божанском "снисхођењу" (συγκαταωασις), или Оваплоћењу Сина Божијег, преко којег је омогућена не само религија него и обожење, јер Оваплоћени Логос узима људску природу у своју ипостас. Оваплоћење разоткрива ипостасни и епифанијски карактер Бога пуног сажаљења и љубави према човеку, Бога који "силази" да целива и загрли свој лик метнут у творевину (Лука 7,11,15,10; 19,1; Јован 5,2).
За разлику од Старог Завета, Нови Завет говори јасно о Богу-Светој Тројици: Оцу, Сину и Светоме Духу. Хришћански тринитарни монотеизам јесте структура највише љубави. Тројичност је однос који превазилази дуализам (двојност) на којем је конструисана старозаветна теологија.
[уреди] Бог у православним списима
Црквени Оци праве разлику између:
- Божанства, суштине или заједничке природе Бога
- Онога што постоји око суштине или својстава Божијих.
Они говоре о апсолутној трансцендентности саме суштине, о њеном апофатичком карактеру. Оно што је суштина Божија јесте ван сваког афирмативног или негативног поређења са светом. Божанство (Θεοτης) не може бити поистовећено ни са једним својством или делањем Бога. Термини теологије посматрају, дакле, однос између нас и Бога, а не између нас и његове суштине. Такође, патристичка теолошка традиција разликује:
- Заједничку природу
- Ипостас Тројице
Ипостаси су нешто друго од њихове заједничке суштине или њихових заједничких делања. Отац није име природе или делања или заједничког својства, него ипостаси. Зато ипостасна, лична, својства не треба да се мешају са заједничким идентичним својствима божанства (поистовећујући природу Божију са нерађањем, које је својство Оца, Евномије погрешно закључује да Син нема божанску природу).
Један мистички источни покрет више је волео да нагласи апофатичка својства Бога, на пример:
- Трансцендентност (будући један по суштини, ван односа, Бог не зависи од неке друге егзистенције, није једнак са било чиме другим; Он се не може дефинисати кроз однос, јер има апсолутни, трансцендентни карактер)
- Бескрајност (одсуство границе или краја, места у времену или непросторност, одсуство почетка и свршетка времена)
- Непокретивост или сталност одсуства развоја: будући пуноћа у Њему самоме, (Бог се не креће ка вишем циљу од Њега)
- Вечност (Бог је изнад сваког временског ограничења или одређености)
То не значи да је Бог статичка, безлична, непокретна природа. Бог као биће узима облик "да би постојао", улази у поредак егзистенције, улази у процес постојања. Али, у том кретању постојања, природа Бога се не трансформише, Он не прима облик који пре није имао, јер Бог не потпада под категорију ограничене егзистенције, односно није подложан времену и простору. Суштина и егзистенција Бога јесу неусловљене, пошто се на Њега не могу применити питања како? кад? и где? Он не прима облик који није имао, јер је Он сам "биће" у апсолутном смислу. Он сам држи кретање бића (суштине) и ограничава егзистенцију у времену и простору. Зато осим Бога и творевине не постоји ништа друго, јер је Он бесконачан. Неегзистенција или ништавило, као сам од себе постојећи ентитет, нема постојање у Њему. Створена твар и човек не могу бити лишени егзистенције, сем од Бога.
Што се тиче структуре религиозног чина, Бог као ипостас не меша се са човеком, као што ни душа није истоветна са Богом, него су они два субјекта, сједињена у љубави и благодати.
[уреди] Исламско схватање бога
Основни концепт Ислама је јединственост Бога („таухид“). Овај монотеизам је апсолутан, не релативан или плуралистички у било којем смислу. Бог је описан у Сури ал-Иклас (поглавље 112), на следећи начин:
Реци „Он је Бог, Један, Самодовољан господар. Никада није настао, нити је био начињен. Нико се не може поредити са Њим.“
На арапском, Бог се назива Алах, што је спојено од „ал-илах“ или „једини бог“. Алах се према томе преводи као Бог. Иако користе друго име за Бога, муслимани потврђују да верују у исто божанство у које верују припадници јудео-хришћанских религија. Ипак, муслимани се не слажу са хришћанском теологијом по питању једнозначности Бога (учење о Светој Тројици и да је Христос вечни Син Божји).
Не постоје муслиманске слике или описи Бога, јер се сматра да такве уметничке творевине воде ка идолатрији, те су стога забрањене. Многи муслимани сматрају да је Бог бестелесан, што онемогућава било какву ликовну представу. Уместо тога, муслимани описују Бога многим божанским атрибутима који су поменути у Курану, и са 99 имена Алаха. Али, само једна од Сура (једно поглавље) у Курану почиње фразом „У име Алаха, Добротворног, Милостивог“. Ово су последично најважније божанске особине у смислу тога што их муслимани најчешће понављају током својих ритуалних молитви (званих салах на арапском, или намаз на персијском).
[уреди] Бог у будизму
Буда (Гаутама Сидарта) је одбијао одговоре на питања о постојању Бога, и предлагао је да се не праве мртве концепције, него да се развија духовна снага, којом се може доћи до одговора на сва питања.
[уреди] Бог у филозофији
- О Богу (Мишљења филозофа)
- Платон о вери у Бога
[уреди] Бог у Зороастризму
Бог у зороастризму, античкој религији коју је у 7. веку п.н.е. основао Заратустра, далеко је комплекснији појам неголи у осталим великим религијама. Наиме, Персијанци су у Богу увек видели принцип борбе Добра и Зла, час је надвладао један,а час други принцип. Због тога се и каже да је Зороастризам дуалистичка религија.
