Дервента
Из пројекта Википедија
|
|||||||||||||||||||||||||||||
Дервента је град у сјеверном дијелу Босне и Херцеговине, односно Републике Српске.
Садржај |
[уреди] Географски положај
Општина Дервента се граничи са општинама Брод, Модрича, Добој, Прњавор и Србац, а на сјеверу је ријека Сава која представља десет километара дугу границу са Републиком Хрватском. На простору површине 517 квадратних километара у педесет шест села и граду Дервенти, прије рата живело је 56.489 становника.
[уреди] Становништво
Координате: 44° 58′ 36" СГ Ш, 17° 54′ 21" ИГД По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Дервента имала је 56.489 становника, распоређених у 57 насеља.
Национални састав:
- Срби - 22.938 (40,60)
- Хрвати - 21.952 (38,86)
- Муслимани - 7.086 (12,54)
- Југословени - 3.348 (5,92)
- остали - 1.165 (2,08)
Национални састав становништва 1971. године, био је сљедећи:
укупно: 56.141
- Хрвати - 25.228 (44,93)
- Срби - 23.124 (41,18)
- Муслимани - 6.548 (11,66)
- Југословени - 575 (1,02)
- остали - 666 (1,21)
[уреди] Насеља
Агићи, Беглуци, Бијело Брдо, Босански Дубочац, Брезици, Буковац, Буковица Мала, Буковица Велика, Бунар, Церани, Црнча, Дажница, Дервента, Доња Бишња, Доња Лупљаница, Доњи Детлак, Доњи Вишњик, Дријен, Горња Бишња, Горња Лупљаница, Горњи Божинци, Горњи Детлак, Горњи Вишњик, Градац, Градина, Календеровци Доњи, Календеровци Горњи, Костреш, Ковачевци, Кулина, Куљеновци, Луг, Лужани, Лужани Босански, Лужани Нови, Мала Сочаница, Мишинци, Мишковци, Модран, Осиња, Осојци, Пјеваловац, Појезна, Пољари, Поље, Рапћани, Станићи, Шушњари, Тетима, Трстенци, Туњестала, Велика, Велика Сочаница, Врхови, Зеленике, Жеравац и Живинице.
Послије потписивања Дејтонског споразума, општина Дервента у цјелини, ушла је у састав Републике Српске.
[уреди] Историја
Када је ријеч о историји Дервенте мора се написати да је остало мало забиљежених података. Из турских извора сазнајемо да се на мјесту данашњег града налазило село Горња Укрина, које је хиљаду шестоте године имало двије стотине петнаест кућа. Крајем деветнаестог вијека био је то већ град са три хиљаде двјеста домаћинстава. Прва основна (српска) школа почела је да ради 1864. а градска болница двадесетак година касније. До краја деветнаестог вијека већ су развијени и први индустријски погони. Изградјен је парни млин, ткачница, штапара, водовод, а кроз Дервенту је прошла и пруга уског колосјека која је повезивала Српски Брод и Сарајево. Почетком овога вијека Дервента је већ постала и богато трговачко мјесто, а њена околина важила је као један од најплоднијих крајева тадашње Босне. Пред Први свјетски рат у Дервенти су отворене гимназија, учитељска и пољопривредна школа. Након Другог свјетског рата у коме је живот изгубило око хиљаду људи са овог подручја и знатних разарања, Дервента осамдесетих година достиже врхунац у свом развоју и сврстава се у горњи дио љествице средње развијених општина Босне и Херцеговине. Пред последњи рат од 57 хиљада становника општине у индустрији текстила, коже и обуће, црне металургије и металопрераде, пољопривредне производње, грађевинарству, графичкој индустрији и другим пратећим дјелатностима било је тринаест и по хиљада запослених. Дервента је имала 17 хиљада становника, а са свим центрима мјесних заједница била је повезана категорисаним путевима. До важнијих центара у ширем окружењу и центара сусједних општина водили су магистрални путеви. То је са њеним географским положајем чинило посебну погодност за проток роба, људи и брзу комуникацију са већим регионалним центрима бивше Југославије.
[уреди] Додатак Историји
Подручје данашње Дервенте било је настањено православним становништвом прије доласка Турака. Из пописа босанског санџака 1570. год. Видљиво је да је у насељима Горња и Доња укрина живјело православно становништво, а спомиње се и брат попа Богдана у Горњој Укрини, а поп Богдан је према наведеном попису, био настањен у Доњој Укрини, што указује на чињеницу да је са обе стране живјело православно становништво.
Према предању на овом подручју прије доласка Турака постојао је православни манастир са каменом црквом подигнут као задужбина краља Стефана Драгутина (1282-1314), а кога су Турци око 1458. (када су дошли у ове крајеве) срушили. О обновљеном манастиру који је такође срушен свједочи и извјештај првог француског генералног конзула у Травнику, Пјера Давида који га заједно са Сомет де Форес, спомиње у њиховом путопису кроз Босну 1807. Познато је и јеванђеље писано у селу Детлаку на ријеци Дерави (Укрини) у вријеме подизања манастира.
Постојала је и дрвена црква (брвнара) са звоником и гробљем на брду Ћелар (изнад «Стрелишта») подигнута након 1458. Тада је Дервента припадала зворничкој митрополији (која је била насљедник епархије основане у вријеме краља Драгутина), а први епископ је био Василије. Сигурно је да се остаци те цркве и гробља могу и данас наћи. У овој цркви свештеник је био Јовица Илић, који је у марту 1834 дигао буну у цијелој Посавини против турске власти, која је чинила велике неправде, насиља и наметала неиздживе порезе над Србима православцима. Познате су и личности турске власти из Дервенте против којих је буна била усмјерена: Османбег Хаџихасановић и Ахметбег Градашчевић. Ова буна је у крви угушена, а поп Јовица је побјегао у бурету низ Саву у Србију. Црква је имала облик заокруженог правоугаоника, а олтар је заузимао централно мјесто у цркви. Била је украшена иконама из старог манастира кога су Турци срушили. У цркви је била и вриједна икона Св. Николе коју је сачувао Гавро Степановић када су Турци срушили и ову цркву као одмазду за побуну 1834. Гавро је убио Турчина који је дошао да запали ову цркву и прије доласка осталих турака успио да сакрије наведену икону и друге црквене ствари које су касније захваљујући Гавриној кћерки Јоки поново стављене у тада новоизграђену зидану цркву која је завршена 1857. У вријеме подизања цркве (око 1860) познати су и дервентски свештеници: Павле Џабић и Павле Твртковић. Писано свједочење о овом догађају постојало је у архиви црквене Општине Дервента, а изјаву је дала унука Гавре Степановића, госпођа Јока – Јокица Радетић супруга директора основне школе у Дервенти.
Црква Успења Пресвете Богородице је освјештана на Велику Госпојину 1857, од када се овај дан слави као црквена слава града Дервенте уз традиционални дервентски вашар. Ова црква је минирана и срушена до темеља 4. јуна 1992. год од стране босанско муџахединских снага.
Цркве и манастири у овом периоду су врло страдали, јер су пљачкани, паљени и рушени. Цркве су биле ријеђе него прије, а мало их је поправљано. Осим дервентске у то вријеме велике зидане цркве подигнуте су још само у Сарајеву, Мостару, Ливну и Чипујићу код Бугојна. Спаљени су и разрушени многи манастири, али се народ на развалинама и згариштима цркава молио Богу, а литургија је вршена под скинијама и ведрим небом.
Црквени одбор је 1934. године одлучио да реконструише кров и изгради звоник од чврстог материјала. Радови су повјерени подузетнику Јохану Хофману из Дервенте, а изводио их је мајстор Фабијан Бодружић.
Звоник је био саграђен од специјално печених цигала и био је постављен на истом мјесту гдје је некада стајао дрвени.
Парохијски Дом у Дервенти био је саграђен крајем 1937, као задужбина Васе и Марије Јакшић који су црквеној општини Дервента завјештали земљу и новац, а изграђен је на темељима пропале Српске Кредитне Банке.
[уреди] Привреда
У последњем рату који се одвијао на већем дијелу подручја општине било је много жртава, а разорена су и уништена огромна материјална добра. У директним борбеним дејствима оштећен је или уништен већи дио стамбених зграда, индустријска опрема, посебно прерадјивачки капацитети Текстилне индустрије "Укрина", као и материјална добра пољопривреде. Према непотпуним подацима материјална ратна штета процењује се на преко пет стотина милиона долара. По престанку ратних дејстава са скромним властитим материјалним могућностима приступило се санацији објеката који су били неопходни за успостављање најважнијих животних функција. Уз помоћ донатора саниран је дио водовода, електро и ПТТ система, школских објеката, обданиште и дом здравља, као и већи дио локалних путева и саобраћајница магистралног значаја. Покренут је и дио привредних капацитета. Предратни привредни капацитети Дервенте и производња чијих је шездесет процената било намјењено страном тржишту, те значајна по-љопривредна производња, уз добре саобраћајне везе и кадровски потенцијал представљају основу привредне обнове и даљег развоја ове општине.
Када је ријеч о улагању у привреду Дервенте посебну пажњу свакако привлачи "Укрина" са деведесет година дугом традицијом у производњи тканина и плетенина са убаченом потком. Та производња достигла је 1991. године 10 милиона метара квадратних тканине, а производјени су и заштитна опрема, кухињска галантерија и постељина. У фабрици је радило хиљаду 800 радника. Но, "УКРИНА" је највише и погодјена ратним разарањима. Ткачница је потпуно уништена, а предионица, дорада и конфекција дјелимично оштећене. У фабрици тренутно четрдесет запослених производи заштитну одјећу и постељину. Фабрика шавних цијеви "УНИС" имала је годишњу производњу од 40 хиљада тона цијеви, цијевних елемената и производа финалне прераде. Тренутно се производни капацитети ове фабрике користе са 25 процената. То јасно указује које су могућности улагања у ту фабрику, посебно у финалну прераду, поготово што тржиште за производе "УНИС"-а постоји, а сачуван је и кадровски потенцијал. У Фабрици обуће "ДЕМОС" производјено је прије рата 15 хиљаде пари обуће дневно, од чега 90 процената за извоз. Фабрика данас ради са 23 процента капацитета, а већи дио производње намјењен је страним партнерима. Имајући у виду инфраструктурну опремљеност објеката и кадровски потенцијал додатна улагања омогућила би знатно проширење производње. Потребе за додатним капиталом постоје и у осталим предузећима у Дервенти. Значајне су могућности повећања производње и ширења производних програма у Фабрици аутодијелова "Механика", затим Грађевинском предузећу "Рад", штампарији "Искра", Предузећу за производњу, монтажу и пројектовање метелних конструкција и опреме "Технорад" и низу других приватних предузећа којих је све више у Дервенти. Она су комплементарна већим индустријским капацитетима и допуњују производне програме. Развоју тих предузећа доприносе и стимулативне олакшице у планској градњи, како стамбеног, тако и пословног простора.
Област пољопривреде у друштвеном и индивидуалном сектору такодје представља битну основу економског развоја општине. Додатним улагањем у ратарску производњу, производњу сточне хране, дораду сјемена, товне капацитете, откуп и прераду млијека, кланичке капацитете и прераду меса, може се значајно повећати обим производње, јер сировине постоје, а пласман производа је обезбјеђен. На подручју општине постоји близу три стотине мини фарми за пет стотина музних крава, тов десет хиљада јунади и четири стотине хиљада пилића. Ако се томе додају и прије рата изградјени капацитети фабрике сточне хране која је производила 57 тона хране у једној смјени са складишним простором за хиљаду тона, затим фабрика сјемена за десет тона крмног биља, двадесет хиљада картица поврћа и осам тона сјемена на линији дораде у једној смјени, те податак да је фабрика располагала са стотину педесет хектара уредјеног земљишта и капацитетом за тов шест стотина јунади у турнусу, јасно је да су расположиви капацитети у пољопривреди изузетно велики, али неискориштени. Географски положај и природне каратеристике подручја општине Дервента пружају значајне могућности за развој ловног и сеоског туризма. Цијела територија богата је дивљачи ниског лова а обронци Мотајице познати су по срнећој дивљачи. И чиста и незагадјена ријека Укрина која протиче кроз Дервенту богата је рибом, а у летњим мјесецима популарно излетиште Дервенчана.
