Гај Јулије Цезар

Из пројекта Википедија

Гај Јулије Цезар, латински Gaius Iulius Caesar ( Рим, 13. јула 100. пре н.е.- Рим, 15. март 44. пре н.е. ), римски војсковођа, политичар и писац.

КЊИЖЕВНОСТ

римска књижевност

латински језик

изговори латинског језика

Најславнији римски војсковођа, Цезар је бројним војним победама знатно проширио утицај и власт Рима. Победивши Помпеја у грађанском рату од 46. пре н.е. завладао је као диктатор. Његова диктатура означава крај врховне владавине сената у Риму и почетак Царства. Римска Република је више од петнаест година после Цезарове смрти, 27. пре н. е. и формално постала Римско царство.

[уреди] Животопис

Гај Јулије Цезар
Скулптура Гаја Јулија Цезара
рођен:	13. јул, 100. пре н.е. Римско Царство
преминуo:	15. март, 44. пре н.е. Римско Царство

Цезар је потицао из угледне патрицијске породице Јулијеваца. У доба цара Октавијана, који је наследио Цезара и постао први римски цар, у епу Енеида Публије Вергилије Марон велича Јулијевце повезујући их са легендарним тројанским јунаком Енејом.

Цезар је добио за оно време врхунско образовање с неизбежним путовањем у Грчку где је учио говорништво. Био је нећак политичара Гаја Марија. Гај Марије је 88. пре н.е. започео грађански рат са Луцијем Корнелијем Сулом. Марије је умро 86. пре н.е. Године 84. пре н.е. Цезар се оженио Корнелијом, такође племкињом. Када је Сула 82. пре н.е. постао апсолутни диктатор наредио је Цезару да се разведе. Овај је то одбио и отишао из Рима. Цезарови пријатељи су га саветовали да се не враћа због ризика проскрипције. Једино чињеница да је имао везе на високим положајима спасила га је од сигурне смрти. Цезар се пријавио у римску војску и отишао у Малу Азију. Иако му је Сула формално опростио и помиловао га, Цезар се није враћао у Рим до Сулине смрти, 78. пре .н.е.

По повратку у Рим Цезар почиње радити као адвокат. На тој функцији истакао се као жесток критичар и противник корупције код политичара. Цезар је путовао на острво Родос како би усавршио реторику код славног говорника Аполонија Мола. На путу су га заробили гусари. Када су намеравали затражити откупнину од 20 талената, Цезар им се насмејао и рекао да очигледно не знају кога су отели. На његов наговор гусари су затражили и добили 50 талената за Цезарово пуштање. Чим је пуштен Цезар је организовао потеру на мору, заробио гусаре који су га отели и осудио их на смрт разапињањем на крсту.

69. пре н.е. за време порођаја умире Цезарова прва жена Корнелија. Исте године умрла је и Јулија, Цезарова тетка. Цезарови противници су га критиковали да је Јулијина сахрана био злоупотребљен у политичке сврхе јер Цезар напада проскрипцијске законе из Сулиног времена те на тај начин повећава своју политичку популарност. Цезар је исте године изабран за квестора и одлази у Шпанију. По повратку у Рим наставља се бавити правом све док 65. пре н.е. не постаје курулски едил. Та функција је укључивала регулисање саобраћаја, трговине и осталих свакодневних послова у Риму. Посебно је занимљиво да је то укључивало и организацију игара у римском циркусу. Буџет за забављање најширих слојева људи био је ограничен. Цезар није штедио на новцу и организовао је дотад најспектакуларнију забаву за народ. Година је завршила тако да је Цезар био познат иславан у народу , али са личним дугом од, за оно време огромних, неколико стотина златних талената.

Године 63. пре н.е. Цезар постаје pontifex maximus. Та функција је укључивала добијање нове куће Domus Publica, бављење питањима који се дотичу римске религије и, најважније за Цезара, опрост свих дугова.

Исте године Цезар је заједно са Марком Лицинијем Красом оптужен пред сенатом за учешће у завери коју је организовао римски политичар Луције Сергије Катилина. Петорица Катилининих блиских сарадника и пријатеља убијена су без суђења. Иако је конзул Марко Тулије Цицерон затражио смртну казну за обојицу, Цезар и Крас су ослобођени.

Цезар је 62. пре н.е. изабран за претора. Исте се године развео од своје друге жене, Помпеје. 61. пре н.е. Цезар одлази као пропретор у Шпанију где у војним освајањима стиче велико богатство. Године 60. пре н.е. враћа се у Рим и подмирује све своје дугове. Године 59. пре н.е. Цезар је заједно са Помпејом и Красом склопио први тријумвират. Циљ овог споразума је био преузимање власти у Римској републици из руку сената. Помпеј је био најчувенији римски генерал а Крас вероватно најбогатији Римљанин. Цезар је имао бројне политичке везе, па је ова подела власти била корисна за све. Да би учврстили савез Помпеј се жени Јулијом, Цезаровом једином ћерком. Иако је ово несумњиво био политички брак, љубав између Јулије и Помпеја била је обострана.

Тријумвири су поделили власт на начин да је Цезар добио Галију на управљање. Године 58. пре н.е. Цезар је започео галски рат који је трајао до 51. пре н.е. Резултат рата је била потпуна победа Римљана и покоравање средње Европе. Године 55. пре н.е. Помпеј и Крас су поново изабрани за конзуле а Цезар за проконзула на рок од још пет година. Године 54. пре н.е. Цезарова ћерка Јулија умире за време порођаја. Крас је погинуо у рату са Партима у бици код Караје, 53. пре н.е. Након Красове смрти Помпеј и Цезар почињу се међусобно удаљавати у стајалиштима, што коначно доводи и до грађанског рата између њих.

Док је Цезар још увек био у Галији, Помпеј је у Риму задобио већину у сенату. Када је Цезару истекао петогодишњи рок проконзула, 50. пре н.е., Сенат га позива у Рим. Сенат му наређује да се појави сам у Риму а да пре тога распусти војску. Цезар је знао да ће у Риму бити беспомоћан уколико нема имунитет као конзул, или уколико нема залеђе које му доноси заповедништво над легијама. Цезар је одбио наредбу Сената и 10. јануара 49. пре н.е. прешао са војском реку Рубикон. На Рубикону је била граница са Италијом и то је означило почетак грађанског рата. Легенда тврди да је након преласка Рубикона Цезар рекао Alea iacta est! ( Коцка је бачена ).

Многи сенатори су побегли из Рима јер нису знали да Цезар има свега једну легију са собом. Помпеј је имао много већу војску и Цезар му је нудио преговоре и могућност да обнове савезништво. Помпеј одбија. Прекретницу у грађанском рату доноси битка код Фарсала, 48. пре н.е. у којој Цезар побеђује двоструко бројнију Помпејеву војску. Помпеј бежи у Египат, а Цезар креће у потеру.

У Египту Цезар наноси пораз Птолемеју VIII у бици код Нила и препушта управу над Египтом Клеопатри VII. Затим је победио и понтског краља Фарнака II у бици код Зеле, 47. пре н.е. Након те битке послао је сенату чувену поруку Veni, vidi, vici! ( Дођох, видех, победих ). У међувремену, Помпеј је убијен у Египту. Цезар наноси поразе противницима и у бици код Тапсуса, 46. пре н.е. те Гнеју Помпеју, сину Помпеја Великог, у бици код Мунде, 45. пре н.е.

46. пре н.е. Цезар је по трећи пут постао конзул заједно са Марком Емилијем Лепидом, а 45. пре н.е. постаје једини конзул. На тај начин Цезар постаје апсолутни диктатор и сва власт у Римском Царству је у његовим рукама. 44. пре н.е. Цезар постаје конзул по пети пут, овај пут заједно са Марком Антонијем.

Цезара је при уласку у сенат убила групе сенатора у атентату на Мартовске иде 15. марта 44. пре н.е. Задобио је 23 убода ножевима. На челу завере били су Марко Јуније Брут, Гај Касије Лонгин и Гај Требоније. По предању, Цезарове последње речи упућене Бруту биле су ( неколико верзија ):

Καὶ συ τέκνον? ( грчки, И ти, сине? )
Tu quoque, Brute, filī mī! ( латински, Зар и ти, Бруте, сине мој! )
Et tu, Brute? ( латински, И ти, Бруте? )
Etiam tu, mi fili? (latinski, Зар и ти, мој сине?)

Након Цезаровог убиства створен је други тријумвират између Марка Антонија, Октавијана и Марка Емилија Лепида. Када су се тријумвири обрачунали са Цезаровим убицама (сви су или убијени или починили самоубиство) избио је нови грађански рат између Октавијана са једне и Марка Антонија и Клеопатре VII са друге стране. Победом у поморској бици код Акција, 31. пре н.е., Октавијан је постао самовладар а од 27. пре н.е. и службено први римски цар.

Цезар је послe смрти проглашен божанством, а његово име је постало део владарске титуле. Цезарево име се налази у корену речи Kaiser, ћесар и цар.

[уреди] „Највећи Римљанин"

Многи га с разлогом зову највећим Римљанином, а поуздано се зна да је више ценио своје политичко деловање од оног књижевног, премда је имао широка књижевна интересовања, а бавио се и научним радом. Цезаров живот важан је за општу историју Римског Царства у његовом најсудбоноснијем добу после смрти Сулине када је стара сенаторска Република била на издисају. Вођа популара Марије био је Цезаров тетак, па многи сматрају да је управо због тога Цезар и отишао у Маријев демократски табор у којем је Сенат с правом видео смртног непријатеља. Сула га је стога и осудио на смрт, али га је доцније помиловао. Цезар је брзо напредовао ка свом главном циљу — да наследи умирућу Републику и преузме сву власт. Задобио је неограничену диктаторску и доживотну трибунску власт (tribunicia potestas), а уместо царске круне ловоров венац. Војник који је двапут прелазио Рајну и двапут се искрцавао на магловитој Британији хтео је да, као потомак легендарног Дарданца Енеје, родоначелника у римској историји не нарочито истакнутог јулијског рода (gens Iulia), пресели Рим, „главу света" (caput orbis), на место где је била Пријамова и Енејина Троја, дакле не на Босфор као Константин Велики, него пред Дарданеле. Римској господи није била по вољи та комбинација и принудна сеоба, а још мање Цезарова готово божанска сила и слава, па га је на Мартовске иде 44. године старе ере група завереника избола ножевима. Тек је Цезаров млади посинак и наследник Октавијан, прозван Август, довршио његово дело и постао, као „првак" (princeps), стварни владар Римског Царства. Деификовани Цезар (divus Iulius) трудио се да у ту највећу организацију античког света унесе не само политичко-економске него и друштвено-етичке садржаје. То су „човечност" (humanitas) и „благост" (clementia), али у римској редакцији, каква је била непозната грчком човеку. (Др Милан Будимир & др Мирон Флашар)

[уреди] Књижевни рад

Изванредна оштрина и покретљивост Цезарова ума омогућила му је да се истовремено бави многим и различним пословима. Припадник старе угледне породице, овај је аристократа завршио најбоље школе. Као писац и научник (реформа календара и јулијанска хронологија) бавио се и лингвистичким проблемима. Његов изгубљени спис О аналогији (De analogia, год. —52. ст. е. ?) устаје против неологизама и бори се за пуризам и елеганцију, за избирљивост у књижевном латинском језику. Изгубљене су и Цезарове беседе издаване у различним збиркама у које су у познијим вековима уношени и неаутентични говори. Али многа античка сведочанства казују да је био одличан говорник, и то атикиста који негује јасан и једноставан стил. Од песничких текстова Цезарових сачуван је само епиграм упућен Теренцију, комедиографу докласичног доба који је имао сличне пуристичке принципе као стилиста. Цезар га стога и означава као љубитеља чистог језика (puri sermonis amator), a тај се суд доиста може применити и на самог Цезара чија је главна књижевничка снага у однегованој једноставности израза, често моћнијој и од Цицеронове блиставе фразе и богате периоде. Познато је да се у песништву огледао у разним радовима. Изгубљени су епиграми, трагедија Едип (Oedipus) и два спева: Похвала Херкула (Laudes Herculis) и Пут (Iter), песма о једном Цезарову путовању. Помиње се и једна збирка изрека (dicta collectanea) као његово дело. Сви су ови списи нестали, чини се, зато што је Цезаров наследник Август забранио њихово објављивање после Цезарове погибије. Изгубљен је и политички спис Анти-Катон (Anticato или Anticatones) што га је Цезар саставио у војном логору код Мунде године 45. пре н. е., дакле оне године када је водио најтежу борбу против присталица Помпејевих.

Термин цезар

цезар - термин који је увео Диоклецијан и који означава заменика и наследника август у. Сваки август је имао свог цезара, који га је наслеђивао после смрти. На тај начин је Диоклецијан увео тетрархију у Царству