Галилео Галилеј

Из пројекта Википедија

Галилео Галилеј
Портрет који је насликао Отавио Леони
рођен:	15. фебруар, 1564. Пиза, Италија
преминуо:	8. јануар, 1642. Фиренца, Италија

Галилео Галилеј (Galileo Galilei, 1564 - 1642), италијански астроном, физичар, математичар и филозоф природе, чија су истраживања поставила темеље модерној механици и физици.. Рођен је у Пизи. Углавном је образован у манастиру Валомброза поред Фиренце, а на универзитету у Пизи студирао је од 1581. до 1585. године. Убрзо после тога, неко време је предавао на фирентинској Академији. На универзитету у Пизи је предавао математику од 1592. до 1610. Био је филозоф и математичар код великог тосканског војводе од 1610. па до краја свог живота.

Године 1616, теолошки саветници инквизиције осудили су га због тога што је заступао нову астрономију (залагао се за Коперников хелиоцентрични систем), и тада му је забрањено да заступа, предаје и брани осуђено учење. Он се са тим сложио. Папа никад није потврдио ту осуду, али је 1632. године, након објављивања његовог дијалога о алтернативним светским системима, Галилеју је Инквизиција наредила да дође у Рим. Тамо је стигао у фебруару 1633, и био испитан 21. јуна на основу оптужбе да је споменута публикација из 1632. у супротности са одлуком од 1616. године. Двадесет другог јуна 1633. године Галилеј је прочитао своје порицање и, на задовољство суда, био осуђен на утамничење. Допуштено му је да се врати у своју вилу у Фиренци и тамо остане под условом да живи у строгој изолацији, што је он и учинио и последњих осам година свог живота провео у сталном научном раду и експериментисању.

Главни списи:

Истраживач, 1623;
Дијалог о два главна светска система, 1632;
Дијалози о две нове науке, 1636.

(1) Од Галилејевих научних открића ваљало би споменути следећа: изохронизам клатна, 1581; хидростатичку вагу, 1586; принципе динамике, 1581-91; пропорционални компас и термометар, 1597. Иако није био проналазач телескопа, много је допринео његовом усавршавању, и зато је био у стању да опише планине на Месецу, Млечни пут као огромну констелацију звезда, Јупитерове сателите, Венерине мене и такозване Сунчеве пеге. Ова открића су се десила између 1609. и 1613. године, при чему су Јупитерови прстенови оставили најјачи утисак на јавност, и доживљени су као драматични доказ нове астрономије. Године 1637, само неколико месеци пре него што је ослепео, Галилеј је описао дневну либрацију Месеца. Када је ослепео, развио је теорију о употреби клатна у сату.

(2) Међузависност кретања и силе, и непроменљивост узрочно-последичних односа која из тога следи, увела је потпуно нову менталну перспективу гледања на свет — перспективу нове филозофије која је почела да се развија. Да су сва тела тешка, да је тежина континуирана сила привлачења према центру Земље, да би у вакууму сва тела падала једнаком брзином, да инерција повлачи истрајавање и у кретању и у мировању, да звезде и планете нису мање пропадљиве од Земље, те да треба користити појмове који су одлучиви - то је био пут ка будућности. Методолошки гледано, Галилеј је повезао емпиријска и формална разматрања, и математику учинио применљивом на проблеме са којима се сусретао. Комбинација експеримента и прорачуна давала је резултате који су могли да потврђују или обарају теорије.

(3) У општој филозофији, Галилеј је сматрао да је атомизам у складу са споменутим процедурама. Наглашавајући квантитативне аспекте природе, Галилеј је повукао разлику између примарних и секундарних својстава коју ми данас приписујемо Локу. Објективност мерљивог и субјективност немерљивог, које је Галилеј моћно оживео, остали су стандардни и практично необориви појмови.