Кинески језик
Из пројекта Википедија
| Кинески језик (汉语；中文) |
|
|---|---|
| Говори се у: | Кини, Тајвану, Сингапуру, Индонезији, Малезији и у осталим кинеским заједницама широм света |
| Регија: | |
| Укупно људи који говоре Кинески језик: | 1,3 милиjарде |
| Рангиран по броју говорника у свету: | 1. |
| Језичка група: Класификација: |
сино-тибетански Кинески |
| Статус језика | |
| Званични језик у: | НР Кини, Тајвану, Сингапуру |
| Регулисан од: | Комитет за рад на књижевном и говорном језику (НР Кина), Савет за промовисање мандаринског кинеског (Тајван и Сингапур) |
| Кодови кинеског језика | |
| ISO 639-1 | zh |
| ISO 639-2 | chi (B) / zho (T) |
| ISO 639-3 | дијалекти: cdo - Западни Мин |
| Мапа језика кинеске групе језика | |
 |
|
Кинески језик (кинески: 汉语, Hànyǔ; 华语, Huáyǔ; 中文, Zhōngwén) је језик или језичка група из породице сино-тибетанских језика, који говоре припадници кинеске Хан националности. Процена је да петина светске популације говори бар неку од форми кинеског језика као матерњи језик. Према основним карактеристикама, све варијанте кинеског језика су изолативне и тонске.
Међу регионалним варијантама кинеског језика постоји велики диверзитет, који се може са много аспеката упоредити са разликама унутар романске језичке породице. Многи дијалекти говорног кинеског разликују се у тој мери да се говорници узајамно не могу разумети. Кинески се може поделити на шест до дванаест језичких области, у зависности од критеријума поделе. Питање дефинисања регионалних варијанти као дијалеката или као засебних језика и даље није разрешено.
Стандардни говорни кинески језик, стандардни мандарински кинески заснива се на пекиншком дијалекту. Званични је језик Народне Републике Кине и Тајвана и један од четири званична језика Сингапура. Такође, један је од шест званичних језика Уједињених Нација (уз енглески, руски, арапски, француски и шпански).
Вернакуларни, „обични“, кинески језик, такође базиран систему блиском мандаринском, представља основу за стандардни писани језик који користе говорници свих варијанти кинеског језика. Неки дијалекти кинеског језика, као што су то кантонски или мин, развили су у оквиру писаног језика елементе који боље осликавају њихове говорне карактерстике.
Садржај |
[уреди] Развој кинеског језика
Кинески језик се сврстава у групу сино-тибетанских језика, за које се сматра да потичу из једног језика, прото-сино-тибетанског.
Један од првих система поделе развојних фаза кинеског језика дао је шведски лингвиста Бернхард Карлгрен почетком ХХ века. Систем је касније ревидиран, али је и даље заснован на Карлгреновим идејама.
Старокинески (上古汉语, Shànggǔ Hànyǔ), или „архаични кинески“, био је у употреби у династији Џоу (око 1046. до 256. г. п. н. е.) и забележен је на бронзаним артефактима и у класичним делима: Књизи поезије, Ш’-ђинг (诗经, Shíjīng), Књизи историје, Шу-ђинг (书经, Shūjīng) и најстаријим деловима Књиге промене, Ји-ђинг (易经, Yìjīng). Рад на реконструкцији овог језика започет је још у династији Ћинг. Фонетски елементи у кинеским карактерима, и изговор кинеских карактера у Јапану, Кореји и Вијетнаму пружају могућност да се фонетски склоп овог језика делимично реконструише. Према истраживањима, старокинески језик није био у потпуности изолативан, имао је богат гласовни систем, у коме су гласови диференцирани аспирацијом, али највероватније није имао тонове.
Средњи кинески (中古汉语, Zhōnggǔ Hànyǔ) се говорио у периоду династија Суи, Танг и Сунг, од VII до Х века нове ере. Рани период, од 601. године, репрезентативно је приказан у књизи рима Ћије-јин (切韵, Qièyùn), а касни период је приказан у књизи рима Гуанг-јин (广韵, Guǎngyùn). Извор за фонетику средњекинеског језика осим књига римâ представљају и савремени дијалекти говорног кинеског. Лингвисти сматрају да су успели да квалитетно реконструишу гласовни систем средњекинеског.
Што се говорног језика тиче, развој је био знатно комплекснији. На северу Кине, и на подручју С’-чуана и Јин-нана користе се варијанте мандаринског кинеског. Мандарински кинески је превладао на северу пре свега због равничарског терена, док је на планинском југу Кине јако изражен диверзитет дијалеката. Присуство мандаринског у С’-чуану објашњава се кугом у XII веку и депопулацијом, што је омогућило касније насељавање са севера.
До средине ХХ века, већина Кинеза говорила је само локални варијетет кинеског језика. Од XVI века, династија Ћинг је успоставила Ортоепске академије (正音书院, Zhèngyīn shūyuàn), са намером да међу чиновницима олакша комуникацију тако што ће успоставити јединствен стандардни изговор у складу са локалним дијалектом престонице, Пекинга. Пекиншки изговор је прихваћен и устаљен на царском двору, док су у осталим провинцијама чиновници и до тада већ говорили неку од варијанти мандаринског; стандардизација је, међутим, изостала.
Стање се знатно променило када је у школске програме у НР Кини, на Тајвану и Хонг Конгу уведено обавезно учење стандардног мандаринског кинеског, тако да је данас је мандарински кинески у употреби широм Кине. Хонг Конг је, међутим, био британска колонија, и у њему је на снази као званични језик остао кантонски кинески. Од поновног присаједињења Хонг Конга Кини, мандарински кинески постепено улази у употребу.
[уреди] Говорни кинески
Видети још: Говорни кинески и Кинески дијалекти
Говорни кинески се традиционално дели на седам дијалекатских групација. То су:
- Мандарински, са око 800 милиона говорника (北京话 или 官话)
- Мандарински кинески није исто што и Стандардни мандарински кинески, пу-тунг-хуа (普通话) који је званични стандард, и који се заснива на пекиншком дијалекту
- Ву (吴, Wú), са шангајским, око 90 милиона говорника
- Кантонски (粤, Yuè), око 80 милиона
- Мин (闽, Mǐn), са тајванским, око 50 милиона
- Сјанг (湘, Xiāng), око 35 милиона
- Хакка (客家, Kèjiā), око 35 милиона
- Ган (赣, Gàn), око 20 милиона
Кинески лингвисти су касније издвојили још 3 групе из традиционалних седам:
- Ђин (晋, Jìn) из мандаринског
- Хуи (徽, Huī) из дијалекта ву
- Пинг (平话, Pínghuà) из кантонског кинеског
Постоји такође још мањих дијалекатских групација које нису класификоване, као што је Дан-џоу дијалект из Дан-џоуа на Хаи-нану, Сјанг (乡话) из Ху-нана, и друге. Језик Дун-ган који се говори у Средњој Азији блиско је повезан са мандаринским, међутим, пише се ћирилицом и његови говорници се уопште не сматрају Кинезима.
Границе између дијалеката није могуће јасно повући, и стога постоји много различитих решења поделе дијалеката говорног кинеског. Тако се догађа да се говорници поддијалеката одређене групе међусобно не разумеју, а разумеју се са говорницима неке друге дијалекатске групе.
[уреди] Диглосија у савременом кинеском
Стандардни мандарински кинески језик званични је језик у НР Кини, на Тајвану и у Сингапуру. Његов изговор се базира на пекиншком поддијалекту мандаринског кинеског. Вокабулар је такође највећим делом преузет из мандаринског дијалекта, а граматика се заснива на вернакуларном кинеском који је почетком ХХ века ушао у званичну употребу.
Стандардни мандарински кинески је главни језик комуникације међу говорницима свих дијалекатских група, користи се у медијима и учи се у школама.
Због своје подељености на дијалекте који су међу собом толико различити, кинески језик пружа занимљив пример диглосије: данас је за говорнике кинеског језика уобичајено да знају стандардни кинески језик, свој локални дијалект и локални мета-дијалект, lingua franca, нпр. стандардни кантонски.
[уреди] Писани кинески
Однос између писаног и говорног кинеског је веома комплексан, пре свега услед чињенице да се говорни кинески развијао природним путем, још од династије Хан, док се писани језик скоро уопште није мењао.
До ХХ века, већина књига и званичних докумената писана је класичним кинеским језиком, вен-јеном (文言, wényán), који је имао функцију исту као латински језик у Западној Европи. Класични кинески заснован је на говорном и писаном стандарду династија Џоу и Ћин, и разликује се од говорног језика колико и латински од романских језика.
Говорни, вернакуларни кинески језик, баи хуа (白话, báihuà), постао је писани стандард тек од Покрета 4. маја 1919. године. Данас се под стандардним писаним језиком подразумева вернакуларни кинески, који се заснива на мандаринском.
[уреди] Кинеско писмо
Главни чланак: Кинеско писмо
Значај кинеског писма огледа се у томе што га разумеју и користе говорници свих дијалеката. Наиме, један карактер (скоро) увек задржава исто значење, а може се читати на више различитих начина. Тако се карактер „一“, који означава број један, у мандаринском чита „ји“ (yī), у кантонском „јат“ (yat) а у јужно-минском дијалекту „цит“ (tsit). Кинеско писмо својом метадијалекатском природом обједињује све дијалекте у јединствени кинески језик.
Књижевни и формални вокабулар највећим је делом исти у свим дијалектима, док се колоквијална лексика знатно разликује. Нестандардизовани, дијалекатски карактери за записивање локалних колоквијалних речи нису разумљиви на целом подручју Кине. Изузетак представља кантонски кинески, у којем је стандардизован говорни језик, и где постоји велики број дијалекатских каратера створених да означавају специфично-кантонске речи.
Основне јединице кинеског писма су карактери који репрезентују семеме или морфеме (најмање значењске јединице у језику), имају гласовну вредност једног слога, и имају један тон. Стога се кинеско писмо назива и морфемо-силабичким писмом.
Кинески карактери се деле на пиктограме, који су настали директним преношењем слика из природе и чулних утисака, идеограме, који су настали комбиновањем пиктограма и најчешће означавају неку апстрактну идеју или радњу, и фоноидеограме (или пиктофонетске карактере) који се састоје од две компоненте: семантичке, која указује на значење карактера, и фонетске, која указује на његово читање.
Сви карактери заснивају се на штампаном калиграфском стилу, каи-шу (楷书, kǎishū), који је настао у династији Хан. Данас постоје два стандарда писања: упрошћени и неупрошћени карактери. Неупрошћени или традиционални данас се користи у Хонг Конгу и на Тајвану, док је упрошћени систем прихваћен у НР Кини. Упрошћени систем подразумева поједностављење броја потеза у одређеним карактерима, и мање синонимних карактера. Упрошћавање кинеског писма спроведено је у складу са старим калиграфским традицијама и неформалним варијантама поједностављеног писма. Сингапур је такође прихватио употребу упрошћених кинеских карактера. Кинески карактери који се користе у Кореји, неупрошћени су, док у Јапану постоји посебан систем упрошћавања кинеских карактера који се делимично разликује од кинеског (шинђитаи).
[уреди] Порекло кинеског писма
Не постоје конкретни историјски подаци који говоре о настанку кинеског писма. Кинеска легенда каже да је писмо створио Цанг Ђије, писар код митског Жутог цара, око 2600. године пре нове ере.
Најстарији трагови кинеског писма пронађени су на корњачиним костима, које су се користиле за прорицање судбине. На основу забележених имена, утврђено је да потичу из династије Шанг, између XIV и XI века пре нове ере. Писмо из овог периода већ је било развијено, што указује да је кинеско писмо постојало и у ранијим раздобљима. Пронађено је неколико симбола на неолитској грнчарији, али се не може утврдити да ли су ти симболи представљали почетке кинеског писма.
[уреди] Кинеска калиграфија
Главни чланак: Кинеска калиграфија
У кинеској калиграфији постоји више различитих стилова писања. Главни стилови су:
- Печатно писмо, џуан-шу (篆书, zhuànshū), из времена династија Ћин, настало из записа на бронзи
- Чиновнички стил, ли-шу (隶书, lìshū), из времена династија Хан, настао из печатног писма
- Штампани стил, каи-шу, (楷书, kǎishū), династија Хан
- Рукописни стил, сјинг-шу (行书, xíngshū), династија Хан
- Травнати или брзописни стил, цао-шу (草书, cǎoshū), династија Хан.
- Дивљи или луди травнати стил, куанг-цао (狂草, kuángcǎo)
Нестандардни уобичајени облици записа појединих карактера у рукописном и брзописном стилу, постали су стандардни облици упрошћених кинеских карактера. У савременој калиграфији постоји тенденција да се употребљавају традиционални, неупрошћени карактери.
[уреди] Фонологија
За детаљније информације о фонетским системима појединачних дијалеката кинеских језика погледати засебне чланке о варијететима говорног кинеског.
Фонолошку структуру сваког слога чине иницијал, финал и тон. Иницијал се налази на првом месту у слогу, и састоји се од једног сугласника. Иницијал може бити и нулти (слог без сугласника на почетку). Финал је главни елемент слога, и његов је централни елемент самогласник (монофтонг, дифтонг и у неким дијалектима трифтонг). Финал може бити и затворен, односно после самогласника може следити сугласник. У мандаринском кинеском, после самогласника могу ићи само сугласници /n/ и /ŋ/, док у другим дијалектима слог може бити затворен и са /m/, /p/, /t/, /k/ и /ʔ/ (безвучни глотални плозив, glottal stop). Осим тога, у кантонском и још неким дијалектима централни део слога може бити и сугласник, односно сугласници /m/ и /ŋ/ који стоје и као самостални слогови.
Дијалекти се разликују и по броју гласова које користе. Основна тенденција од периода средњег кинеског језика је редукција броја гласова. Оа редукција је најзапаженија у мандаринском кинеском, који стога има и најмање могућих варијанти формирања слогова. Због тога у мандаринском има више двосложних речи.
Све варијанте говорног кинеског језика имају тонове. Неки дијалекти на северу Кине имају само три тона, док на југу постоје дијалекти који имају шест до десет тонова (у зависности од начина бројања). Изузетак представља шангајски, који има акценат сличан индоевропским језицима.
За илустрацију тонова мандаринског кинеског, најчешће се користи следећи пример:
- 妈, mā, мајка
- 麻, má, конопља
- 马, mǎ, коњ
- 骂, mà, вређати
- 吗, ma, (упитна речца)
(Последњи, неутрални тон, не рачуна се у основне тонове, тако да се сматра да мандарински кинески има четири тона.)
[уреди] Транскрибовање кинеског језика
Главни чланак: Транскрипције кинеског језика
Видети још: Српска транскрипција кинеског језика
Постоји много система транскрибовања кинеског језика. Већина ових система заснована је на латиници. Прве варијанте латиничне транскрипције начинили су хришћански мисионари у XVI веку.
Данас је за стандардни мандарински кинески највише у употреби пин-јин (汉语拼音, Hànyǔ pīnyīn). Пин-јин је званични систем за транскрибовање кинеског језика у НР Кини и Сингапуру, а користи се и за лакше учење кинеског језика.
Други најпознатији систем је Вејд-Џајлс, који је пре увођења пин-јина био најраспрострањенији начин за транскрибовање кинеског језика. На Тајвану је донедавно био и званично у употреби, али је одскора у Тајпеју прихваћен пин-јин, док се на осталим крајевима острва користи тунг-јунг пин-јин.
У Русији се поред пин-јина користи и Паладијев систем, ћирилична транскрипција кинеског језика коју је начинио монах Паладије у XIX веку.
У Србији још увек не постоји правилан стандард за транскрибовање кинеског језика. Један од најкомплетнијих предлога за транскрипцију, који се користи и у овом чланку, направљен је на Филолошком факултету 2005. године. Ова транскрипција је намењена да на што бољи начин представи читање кинеских речи српским читаоцима који не говоре кинески језик; због објективних непрецизности не може се користити за учење кинеског језика.
| Карактери | Пин-јин | Вејд-Џајлс | Руски | Српски |
|---|---|---|---|---|
| 北京 | Běijīng | Pei-ching | Бэйцзин (Пекин) | Беи-ђинг (Пекинг) |
| 西安 | Xī’ān | Hsi-an | Сиань | Сји-ан |
| 重庆 | Chóngqìng | Ch’ung-ch’ing | Чунцин | Чунг-ћинг |
| 台北 | Táiběi | T’ai-pei | Тайбэй | Таи-беи (Тајпеј) |
| 新疆 | Xīnjiāng | Hsin-chiang | Синьцзян | Сјин-ђијанг |
| 浙江 | Zhèjiāng | Che-chiang | Чжэцзян | Џ’-ђијанг |
| 江西 | Jiāngxī | Chiang-hsi | Цзянси | Ђијанг-сји |
| 云南 | Yúnnán | Yün-nan | Юьннань | Јин-нан |
Постоји још разних система транскрипције мандаринског кинеског, нпр. џу-јин (познат и као бо-по-мо-фо), као и за друге дијалекте.
[уреди] Морфологија
[уреди] Утицај на друге језике
Снажне историјеке, политичке и културне везе Кине са Јапаном, Корејом и Вијетнамом оставиле су трага на језике ових земаља. У Кореји и Јапану, преко 50% вокабулара потиче из кинеског језика, док је у вијетнамском језику овај проценат знатно већи.
Кинеско писмо је ширило свој утицај заједно са језиком. Оно је јако утицало и на језике који нису сродни кинеском језику, као што су то јапански и корејски језик, који и данас користе своје варијанте кинеског писма – ханђа у Кореји односно канђи у Јапану. Јапански и корејски језик нису изолативни, и због те карактеристике користе додатне системе писања да обележе граматичке промене у речима. Јапанска слоговна писма хирагана и катакана такође су заснована на кинеском писму.
У Вијетнаму је до XIV века кинеско писмо (хан-ди, Hán tự) било једини начин писања. Од XIV до XIX века коришћено је џи-нум писмо (Chữ nôm), односно кинеско писмо допуњено са карактерима створеним да репрезентују речи вијетнамског језика. Данас се у Вијетнаму користи латинично писмо које су у XIX веку створили француски мисионари. Употреба овог писма можда се чини једноставнијим решењем, али је крајњи резултат постојање многобројних синонима и парасинонима што пре отежава учење вијетнамског језика.
У Јужној Кореји кинеско писмо се и даље употребљава, управо са разлогом да се избегне могућа двосмисленост, док се у Северној Кореји употребљава само хангул.
