Херман Нојбахер
Из пројекта Википедија
Херман Нојбахер (Hermann Neubacher, 24. јуна 1893. у Велсу, Аустрија; † 1. јула 1960. у Бечу).
Привредник по занимању, шеф грађевинске фирме и стручњак за привредне проблеме Источне и Југоисточне Европе, градоначелник Беча, политичар и члан Националсоцијалистичке партије.
Нојбахер је као „летећи дипломата" провео од 1940. до 1945 на Балкану - Букурешт, Софија, Тирана, Подгорица, Београд, а потом у београдском комунистичком затвору до 1952. године.
Као високи чиновник Министарства иностраних послова Трећег рајха био је у непосредним контактима са министром Рибентропом, па и самим Хитлером. Нојбахер је у Румунији успешно решио снабдевање Трећег рајха нафтом („оружје за нафту"), у Бугарској опскрбљивање намирницама немачких трупа у Грчкој, у Грчкој је средио привредне невоље и одржао немачки ратни фронт, у Албанији формирао немачки фронт после капитулације Италије. У центру његове пажње био је Балкан као целина у светској политици Трећег рајха и Србија, односно Срби, као први народ на Балкану, самим тим и најважнији партнер Немцима.
Нојбахер је спасао многе српске животе у Недићевој Србији и покушао да од Србије и Црне Горе (и делова БиХ) створи нову српску државу. Хитлер је његов предлог одбио.
Садржај |
[уреди] Мемоари Хермана Нојбахера
Читаоцима оставља само оно што је чврсто решио да им каже, за повест Срба у Другом светском рату то представља изузетно драгоцено сећање. Преузевши на себе терет одговорности „за велико зло", нагласио је у предговору: „Никога не мрзим. Живот увек почиње ујутро."
Ниједан народ на Балкану није фаворизовао, никога није штедео и о свакоме је рекао оно што мисли, или, ако није хтео, уздржавао се од коментара: „Настојим да пружим читаоцима слику, утисак о балканском свету, који има много лица, који може да буде и срдачан и ужасно окрутан." Три су општа балканска проблема којима се позабавио: крвна освета, гостопримство и корупција. Средиште Нојбахеровог казивања чини први проблем. Нојбахер каже за Загреб да му је мајка Беч, тетка Будимпешта, а сестре Грац и Љубљана. Хабсбурзи су створили „организационо мајсторско дело" Војну крајину и тако западни део Југославије претворили у свој латински, док је Србија, односно источни део Југославије остао у византијском кругу . Супериорну државотворну снагу испољио је понајвише српски народ, који је упоређивао са осветољубивим Хрватима, неуништивим Албанцима, меканим Румунима и превртљивим Бугарима.
У његовим мемоарима постоји поглавље „Репресалије" само у одељку о Србима, код других балканских народа нема ничег сличног. нека његова запажања:
1) „Срби су постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија".
2) „Након што се Југославија распала, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Овај догађај спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје"
3) „Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаорузаних, закланих Срба износи око 750 000.
Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: 'И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа"!
4) „У правцу Србије кретала се непрегледна колона српских избеглица, који су бежали из НДХ".
6) „Најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану је српски, а он је најгоре прошао".
7) „Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца која полако изумире, а која од године 1914. има анти-српски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата".
Веровао је да титула „Пруси Балкана" не припада Бугарима већ Србима, додавши: „За ову титулу, међутим, тренутно се нико не такмичи" (1953). Срби нису спремни на компромисе без којих је живот немогућ, па је из тога Нојбахер извукао закључак да нису у „довољној мери политички обдарен народ", будући да је правда морална а интерес државна категорија.
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
[уреди] Литература
- Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан - Службени лист СЦГ 2004.
- Радош Љушић, Летећи дипломата о највећем злочину на Балкану (НИН, 15.9.05; званична интернет страна)
