Торино

Из пројекта Википедија

Торино је град у северној Италији, четврти по величини са својих 865.700 становника (2004.). Торино је главни град истоимене покрајине и регије Пијемонт. Град се налази у подножју Алпа.

Грб Торина

[уреди] Историја

Историја Торина почиње у III веку пре н.е. када су се у долини реке По настанила прва племена Таурина, потомака келтско-лигурске лозе заједно са Галима, који су прешли Алпе у потрази за обрадивим тлом. Гај Јулије Цезар је 29.–28. године пре н.е. претворио Торино у војну базу и доделио је Аугустулусу. После пада Западног римског царства (476.) Торино су освојили Готи, затим Лонгобарди и на крају Франци који су ту основали грофовију у VII веку н.е. После дуготрајних превирања, цар Фридрих II доделио је Торино као феудални посед моћној породици Савоја. После политичког и административног уједињења свих покрајина породице Савоја, Торино је постао главни град целе области.

Карло Емануеле I је 1620. по први пут дао дозволу за проширење града, под условом да не буде нарушена римска структура, тј. све улице у њему морале су бити паралелне и под правим углом, што је и дан данас једна од главних карактеристика.

Врхунац у свом развоју град је достигао у XVII и XVIII веку, дајући значај уметности и култури и поставши и сам центар барокне уметности и архитектуре. Торино ће бити накнадно проширен 1673. и 1674. године. Тек 1861. долази до уједињења Италије у јединствену државу, релативно касно у односу на већ постојеће монархије које су је окруживале: Француску, Шпанију, Енглеску итд.

Торино ноћу

Торино је био први главни град прве Италијанске Републике од 1861. - 1864. када је седиште новонастале Италије премештено у Рим због његовог историјског значаја и централног географског положаја. После премештања главног града, Торино почиње морално да посустаје, а први знаци те слабости виде се у новој архитектури која не настоји да очува некадашњи праволинијски распоред улица и архитектонски стил, већ нарушава његову хармонију и склад. Све више постаје индустријски центар, рађа се Фиат и друге фабрике које доносе у град талас нових становника са југа, за које је било неопходно саградити станове што пре. Торино постаје велеград без много реда, а његови становници улазе у непрестану борбу за опстанак. Године 70-е и 80-е су године индустријализације и развоја. Тек пред крај XX века поново је повратио некадашњу равнотежу.

Данас, једна од главних одлика Торина је управо његова достојанствена барокна архитектура, тргови препуни топлине на којима се свакодневно сусрећу становници, студенти, пензионери, на којима размењују своја мишљења и искуства, док је једини сведок њихових окупљања понекад мирна а понекад дивља река По, која наставља да плоди равнице овог града и да гарантује његов опстанак. Ту су и многобројни историјски кафићи и продавнице чоколаде најбољег квалитета, велелепне цркве, музеји међу којима Музео Егицио (Египатски музеј) други по величини после музеја у Каиру, Музео дел чинема (Музеј биоскопа) и многи други.