Масакр у Сребреници

Из пројекта Википедија

Поточари 11. Јули 2006

Мапа догађаја у подручју Сребренице и Жепе јула 1995. године

Масакр у Сребреници је био ратни злочин и злочин против човечности учињен од стране Војске Републике Српске, полиције и паравојних формација, над муслиманским мушким војноспособним становништвом источнобосанског места Сребреница, за време грађанског рата у Босни и Херцеговини, који се десио 11. јула 1995. године. Тај ратни злочин садржавао је великим делом елементе освете због убијања Срба тога подручја у претходна два светска рата и убијања 3.200 Срба у рату 92-95. у околним селима Сребренице.

[уреди] Увод

Срби из Сребренице су били жртве масовних убистава у Првом^[1] и Другом светском рату^[2].

Савет Безбедности Уједињених Нација је 6. маја 1993. године, резолуцијом 824, места Сарајево, Тузла, Жепа, Горажде, Бихаћ и Сребреница, прогласио демилитаризованим зонама под заштитом УН. У резолуцији 836 је подвучена одлучност снабдевања хуманитарном помоћи и заштите тих зона чак и војном силом (између осталог и помоћу војника УНПРОФОР-а).

Међутим, заштићене зоне никада нису биле демилитаризоване. Конкретно, у Сребреничкој заштићеној зони остао је контигент армије Босне и Херцеговине под командом ратног злочинца Насера Орића, као и паравојне формације које су биле под контролом само својих вођа. Генерални секретар УН-а Бутрос Гали, је у свом извештају, објављеном 30. маја 1995., оптужио муслиманску владу због кршења уговора о демилитаризацији и учесталих војних активности унутар заштићене зоне, пар месеци прије масакра. Из Сребренице су се вршили стални упади на територију која је била под контролом Срба: тако је 7. јануара 1993. измасакрирано српско цивилно становништво села Кравице.

Постоје подаци да је око 3.200 Срба убијено у подручју Сребренице током рата 1992. до 1995. ^[3] године.

[уреди] Масакр

11. јула 1995. године, су јединице Војске Републике Српске, под командом генерала Ратка Младића, заузеле Сребреницу и по наводима Хашког Трибунала за бившу Југославију, убиле око 8.000 и протерале око 30.000 муслимана, становника и припадника јединица армије Босне и Херцеговине. По наводима Миливоја Иванишевића то је обично претеривање. Љубиша Беара, који је ухапшен 2004. године, важи за главног логистичара тог масакра.

Српске снаге у Сребреници

У то време у Сребреници стационирани припадници холандског батаљона УНПРОФОР-а, под командом француског генерала Бернара Жанивијера и главнокомандујућег холандског батаљона Ханса Козија, нису успеле заштити Сребреницу од јединица Војске Републике Српске. По исказима једних сведока, процеса против Слободана Милошевића у Хашком Трибуналу из јесени 2003. године, масакр није био унапред планиран . Тужба је тврдила супротно, али није успела дати везу Милошевића и масакра.

Холандски министар одбране Јорис Ворхове је 1996. године доказивао да су Муслимани често кршили демилитаризовану зону, али био је политички нападан, не могавши објаснити, како су српски војници холандским припадницима плавих шлемова, без њиховог отпора, одузели оружје и опрему.

До сада су наводно пронађени посмртни остаци од преко 5.000 жртава. 1.620 од њих су могли бити и идентификовани. Истог дана након 9 година, је у комеморативној церемонији, 338 жртава поново сахрањено у Поточарима. Пошто је Запад већ увећавао број мртвих у БиХ на 250.000, тако су и бројке око сребренице биле надуване.

Почетком октобра 2005. године, је Хашком Трибуналу уступљена листа са именима 19500 особа, које су на неки начин умешане у те злочине. Листу је начинила једна радна група Владе Републике Српске, основана под притиском тадашњег високог представника Педи Ешдауна и неких међународних фактора.

[уреди] Последице

22. јануара 1996. године, амерички државни секретар за људска права, Џон Шатук (енглески: John Shattuck), потврђује постојање масовних гробница у којима је наводно сахрањено преко 2.000 несталих Муслимана.

Натерана резултатима холандске комисије о истраживању догађаја везаних за масакр у Сребреници, 16. априла 2002. године, холандска влада премијера Вим Кока (Wim Kok), даје оставку.

[уреди] Хашки трибунал

Сребреница

Сребреница на мапи РС

Хашки трибунал је велики део свога рада посветио овом догађају и подигао бројне оптужбе и изрекао пресуде против људи који су у њега били умешани. Бројне суштинске критике рада Хашког трибунала доводе у питање кредибилитет ових оптужби и пресуда: њима се углавном не верује у Србији, Републици Српској и православним земљама (Русија, Грчка...) док им се углавном верује у Хрватској, Федерацији, и у западним и исламским земљама. Хашки трибунал овај догађај назива геноцидом што није опште прихваћено.

За геноцид у Сребреници 1995. године оптужени су вође босанских Срба Радован Караџић и генерал Ратко Младић. Обојица су у бекству. У бекству је и генерал Здравко Толимир, бивши помоћник Ратка Младића и ратни шеф обавештајне службе Главног штаба ВРС.

Сви остали оптужени за злочине у Сребреници, бивши официри ВРС, су у притвору Трибунала, пошто су се добровољно предали или су ухапшени од краја прошле године: Љубомир Боровчанин, Љубиша Беара, Драго Николић, Винко Пандуревић, Вујадин Поповић, Милан Гверо, Радивој Милетић и Милорад Трбић. За геноцид или учешће у завери да се почини геноцид оптужени су Беара, Поповић, Пандуревић, Николић и Боровчанин, док се оптужба за злочин против човечности над муслиманским становништвом ставља на терет генералима Толимиру, Гверу, Милетићу и капетану Трбићу.

За злочин у Сребреници први је осуђен Дражен Ердемовић, припадник 10. диверзантског одреда ВРС, који је био под командом Младићевог Главног штаба. Ердемовић је осуђен на пет година затвора, на основу признања да је учествовао у масовној егзекуцији Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице. Према његовој процени, која се не сматра објективном, тога дана на том месту убијено је око 1.200 мушкараца и дечака. Ердемовић је у међувремену одслужио казну.

Генерал ВРС Радислав Крстић осуђен је 2001. године на 46 година затвора за геноцид у Сребреници, а у априлу прошле године Жалбено веће Трибунала донело је нову пресуду којом је Крстић осуђен на 35 година затвора за помагање и подржавање геноцида, подсећа Бета. Била је то прва пресуда Хашког трибунала за геноцид.

Генерал Крстић је у време злочина био заменик, а потом и командант Дринског корпуса ВРС. Судије су оцениле доказаним да је генерал Крстић преузео команду корпуса 13. јула 1995. године и да су јединице Дринског корпуса и једнице Главног штаба ВРС, од 13. до 19. јула 1995. године убиле између 7.500 и 8.000 муслиманских мушкараца и дечака. Крстић је током суђења именовао Ратка Младића и још петорицу официра као одговорне за покољ Муслимана у Сребреници.

За злочине у Сребреници Трибунал у Хагу осудио је бивше официре ВРС Момира Николића на 27 година затвора, Видоја Благојевића на 18, Драгана Обреновића на 17 и Драгана Јокића на 9 година затвора. Пуковник Благојевић био је командант Братуначке бригаде Дринског корпуса ВРС у јулу 1995. године када су снаге Дринског корпуса и Главног штаба ВРС систематски и организовано убиле око 8.000 муслиманских мушкараца и дечака Сребренице. Његов претпостављени у то време био је генерал Радислав Крстић.

У јуну 2004. године, представници руководства Републике Српске, признају одговорност српских снага за масакр у Сребреници.

[уреди] Критика званичне верзије догађаја

Конзервативна асоцијација о стратешким студијама (International Strategic Studies Association - ISSA), којем између осталих припада и амерички министар одбране Доналд Рамсфелд, означава број жртава који је тренутно у оптицају (око 8.000), као "дезинформацију" и наводи у својим публикацијама, да је око 3.000 особа са листе жртава, учествовало на босанским изборима 1996. године. Са бројем муслиманских жртава се манипулише, са намером сакривања злочина над српским цивилима из села у околини Сребренице од пре 1995. године, наводи то удружење.

Посматрач УН-а у Босни и Херцеговини, Филип Корвин (Philip Corwin), у његовим анализама упућује на чињеницу, да то што се десило у Сребреници, није био један велики масакр, него серија крвавих напада и противнапада зараћених страна у периоду од преко три године, који кулминирају 1995. године. По њему, вероватно је да број убијених Муслимана није већи од броја убијених Срба из села око Сребренице, убијених од стране муслиманских јединица под командом Насера Орића, којих (према српским изворима) има око 2.800. Број од 8.000 муслиманских жртава, он оцењује као "претеривање".

Крајем маја 2005. године објављује се филм са специјалним јединицама српске полиције, чиме се поново привлачи пажња јавности на тај масакр. По министру унутрашњих послова Србије Драгану Јочићу, убиства шест становника Сребренице, снимљених на објављеном филму, су се одиграла 16. и 17. јула 1995. године недалеко од места Трново на планини Јахорина, око 150 километара југоисточнно од Сребренице.

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе

[уреди] Референце

Овај чланак је део
Портала о Распаду СФРЈ
више о Распаду СФРЈ

Добављено из "http://sr.wikipedia.org../../../%D0%BC/%D0%B0/%D1%81/%D0%9C%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BA%D1%80_%D1%83_%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8_69ef.html"

Категорије страница: Југословенски ратови · Масакри

We provide Linux to the World