Александар Солжењицин
Из пројекта Википедија
Александар Солжењицин (руски: Александр Исаевич Солженицын, Кисловодск, 11. децембар 1918.), руски прозаистa.
Студирао на Физичко-математичком факултету у Ростову на Дону, вандредно и у Институту за историју, филозофију и књижевност у Москви. Након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез добровољно се пријавио у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Прусији, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану.
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970., чија је литература обележена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година. На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица. Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974., вративши се у отадџбину после две деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду, Орден светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао председник Борис Јељцин, рекавши: "Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања". Приповетком "Један дан Ивана Денисовича" у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД, испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дела: приповетка "Матрјонини дани", романи "У кругу првом", "Онколошка клиника", "Август Четрнаесте", "Црвени точак", "Русија у провалији", критичка аутобиографија "Борио се шут с рогатим", драме "Гозба победника", "Заробљеници", "Република Рада", "Светлост која је у теби", публицистичка дела "Лењин у Цириху", "Два век заједно I-II", сценарији "Тенкови знају истину", "Паразит".
[уреди] Дело
Солжењицин је најистакнутије име књижевног отпора совјетском тоталитаризму. Познатим га је учинила приповетка "Један дан Ивана Денисовича", 1962, која се темељи на опису "обичног" дана "обичног" Руса у логорском заточеништву. Тема је до тада била табуизирана, али је прича показала и стилско умеће писца који се ослонио на традицију руске класичне прозе (Лав Толстој, Фјодор Достојевски). Умеће фабулирања очитовало се затим у "Догађају на станици Кречетовка " (1963.), а оријентација на "сеоску прозу" у стилу и идеологији у новели "Матрјонини дани" (1963), цртици о напаћеној сеоској жени која и у позамашној беди зна очувати високе моралне квалитете.
Врхунац првога раздобља су романи "Одељење за рак" (1968.), и "Први круг" (1968.), који су кружили у преписима, а објављени су први пут у иностранству. "Одељење за рак" је полуаутобиографски (бивши затвореник, искуство у одељењу за туморе у ташкентској болници) роман који уз средишњи лик Костогутова даје низ портрета совјетских бирократа, лекара и медицинског особља и разних пацијената. Истовремено дирљив љубавни роман (или – роман о нереализованој љубави), сатира на постстаљинистичку епоху и студија о људском понашању у екстремној ситуацији смртоносне болести, тај велики роман је у најбољим традицијама руске класике која људскошћу и животношћу превазилази савремена јој остварења западноевропске и америчке приповедне уметности. "Први круг" (асоцијација на први, "привилеговани" круг Дантеовога пакла) рекреира пишчево искуство првих година затвора, када је радио у Шарашки, научно-техничкој установи за логораше научнике. Главни лик, Гљеб Нержин, опет је утелотворење самог аутора, а приказане су и неке друге особе које су играле важну улогу у Солжењициновом животу (његова прва жена, пријатељ Лев Копељев, руско-жидовски комунистички "верник", по струци германиста, дан у лику Лева Рубина). Многобројне нити овога дјела имају тематску сродност с претходним делом: сатира је присутна на свим нивоима, а посебно у саркастичном портрету Стаљина, морална кушња у мешавини претњи и заводљивих понуда затворских власти. Реалистички је приказан живот изван логора за научнике и у њему. Но, као и претходни роман, и ово Солжењициново дело успева да понови чудо руске класичне прозе коју је Томас Ман не без разлога прозвао "светом": веру у победу храбрости и величину људскости, која је укорењена у хришћанском поимању битно спиритуалног достојанства људског бића.
Након романескних остварења, уследила је документарна, али и дубоко лична оптужба совјетског система концентрационих логора, "Архипелаг Гулаг", (1973-75.), велико тротомно дело темељено на преплитању личних искустава и мноштва писама, белешки и осталих докумената које је писац добијао од бивших сапатника, а која су скупљена и обрађена у околностима крајње конспиративности. Та је уништавајућа оптужба совјетскога система за пропаст и смрт милиона људи сломила и последње комунистичке апологете на Западу.
Брежњевљев СССР није могао поднети ни идеју да се о табуизованој теми пише, па је Солжењицин ухапшен и протеран из СССР-а. Најпре је живео у Швајцарској, затим у САД-у (Вермонт), да би се у 1990-им вратио у Русију, гдје је дочекан и као идеолог руске нације. У егзилу је настао низ романа који следе у руској књижевној свести опстали узор, Толстојев "Рат и мир", и ревидирају историјски модел какав су наметнули бољшевици, с гледишта руске нације, и то од "Августа четрнаесте", 1971., проширено 1983, преко "Октобра шеснаесте", 1984 и "Марта седамнаесте ", 1986 до "Априла седамнаесте", 1991. Заједнички им је наслов: "Црвени точак ". И док у концепцији "историјске епопеје" Солжењицин следи Толстоја, дотле њену структуру настоји модернизовати: сам своја дела назива "полифоничним" (Бахтинов појам за романе Достојевског), чему одговара различитост фрагмената од којих се у чвор (узел) целине везују фабуле о људским судбинама (претежно руских официра; ратни противници, Немци, остају углавном изван текста), документарни уметци, лирске дигресије. Језик је архаичан и кореспондира с намерама очигледним у његовом "Руском речнику језичног проширивања" (1995) – у смеру староруског лексика. Солжењицин је на тај начин истовремено модернизовао прозу (мешавина документарности, приказа историјских особа, исечака из штампе слична је поступцима у делу Јохна Дос Пассоса, док је употреба временских скокова и преплитање стилова и жанрова подсећа на Фокнера), а језичном архаизацијом је остварио посебну патину која не иде за моделом језичних игара карактеристичних за стерилност постмодернизма, него јој је сврха регенерација руског националнога бића у огледалу пишчевог дела.
Важнија су му публицистичка дјела: "Како да преуредимо Русију" (1991.), "Руско питање крајем XX века", (1994.), "Два века заједно", (2003). Како у иностранству, тако по повратку у Русију након слома комунистичкога система, Солжењицин је често донекле површно етикетиран као руски православни националиста, антисемита, антикатолички бигот, мрзитељ Запада, апологет царизма и славјанофилски ксенофоб. Иако су те оптужбе бесмислене, сам ауктор сноси делимичну "кривицу" неким својим незграпним изјавама и површним генерализацијама. Но, снага је Солжењицинове критике у његовим јасним опажањима духовне празнине и кукавичлука који леже у срцу испразног секуларног хедонизма који доминира западњачким друштвима.
По свеукупном делу Солжењицин је један од најзначајнијих прозаиста 20. века, писац који је истовремено наставио традиције класичне руске приповедне прозе, најпре Толстоја, но иновиравши је низом поступака карактеристичких за европски модернизам. Иронија која прати његово дело је и последица различитог животнога искуства и погледа на свет у односу на већину савременика који су живели или живе у нормалнијим и лагоднијим животним условима: у доба када је стварао свој најопсежнији и најамбициознији прозни циклус, "Црвени точак", светском књижевношћу је доминирао (и још доминира) понешто тривијалнији приступ уметничком делу, уозбиљен у постмодернистичким фикцијама Умберта Ека, Томаса Панчона или Салмана Руждија. Писац као пророк је анахронизам, и већина неспоразума између Солжењицина и његових критичара проистиче из сукоба непомирљивих погледа на свет о човековом животу и судбини.
[уреди] Спољашње везе
| Нобелова награда |
| Нобелове награде |
| Физика | Хемија | Физиологија и медицина | Књижевност | Мир | Економија |
| Добитници Нобелове награде за књижевност |
| Сили Придом • Теодор Момзен • Бјернстене Бјернсон • Хозе Ечегарај и Фредерик Мистрал • Хенрик Сјенкјевич • Ђозуе Кардучи • Радјард Киплинг • Рудолф Кристоф Ојкен • Селма Лагерлеф • Паул Хајзе • Морис Метерлинк • Герхарт Хауптман • Рабиндранат Тагоре • Ромен Ролан • Вернер фон Хајденштам • Хенрик Понтопидан и Карл Гјелеруп • Карл Шпителер • Кнут Хамсун • Анатол Франс • Хасинто Бенавенте • Вилијам Батлер Јејтс • Владислав Рејмонт • Џорџ Бернард Шо • Грација Деледа • Анри Бергсон • Сигрид Унсет • Томас Ман • Синклер Луис • Ерик Карлфелд • Џон Голсворди • Иван Буњин • Луиђи Пирандело • Јуџин О'Нил • Роже Мартен ди Гар • Перл Бак • Емил Силанпе • Јоханес Јенсен • Габријела Мистрал • Херман Хесе • Андре Жид • Томас Стернс Елиот • Вилијам Фокнер • Бертранд Расел • Пер Лагерквист • Франсоа Моријак • Винстон Черчил • Ернест Хемингвеј • Халдор Лакснес • Хуан Рамон Хименез • Албер Ками • Борис Пастернак • Салваторе Квазимодо • Сен-Џон Перс • Иво Андрић • Џон Стајнбек • Јоргос Сефери • Жан Пол Сартр • Михаил Шолохов • Нели Сакс и Самуел Агнон • Мигел Анхел Астуријас • Јасунари Кавабата • Самјуел Бекет • Александар Солжењицин • Пабло Неруда • Хајнрих Бел • Патрик Вајт • Хари Мартинсон и Ејвинд Јонсон • Еуђенио Монтале • Сол Белоу • Висенте Алеисандре • Исак Башевис Сингер • Одисејас Елитис • Чеслав Милош • Елијас Канети • Габријел Гарсија Маркес • Вилијам Голдинг • Јарослав Сајферт • Клод Симон • Воле Сојинка • Јосиф Бродски • Нагиб Махфуз • Хозе Камило Села • Октавио Паз • Надин Гордимер • Дерек Волкот • Тони Морисон • Кензабуро Ое • Шејмас Хини • Вислава Шимборска • Дарио Фо • Жозе Сарамаго • Гинтер Грас • Гао Сингђијан • В. С. Најпол • Имре Кертес • Џон Максвел Куци • Елфриде Јелинек • Харолд Пинтер • Орхан Памук |
