Демографска историја Косова и Метохије
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Отоманска власт
[уреди] 14. век
Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и северо-западној Албанији:
- 3 од 89 насеља су била албанска, остала су била не-албанска.
- од 2.166 пољопривредних газдинстава и 2.666 кућа на подручјима сточарства, 44 су била албанска, (1,8%). Остала су регистрована као Словенска тј. српска.
Несрпска популација Косова и Метохије није прелазила 2% до краја 14. века.
[уреди] 15. век
1455.: турски катастарски попис (дефтер) (Оригинална верзија на турском језику се чува у архиви у Истанбулу, 1972 Институт за Блискоистичне студије (Оријентални Институт) у Сарајеву је урадио превод тог пописа под називом Област Бранковића- опширни катастарски попис из 1455. године).
Област Бранковића је покривала око 80% данашње територије Косова и Метохије, бележећи на њој 480 села, 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, 14.087 носиоца домаћинстава (480 удовица и 13.607 одраслих мушкараца). Уколико се број “глава породица” помножи са 4,4 или 4,6 чланова домаћинства добија се и број становника области. Број становника по националности није у потпуности тачан јер је за већину носиоца домаћинстава писао социјални статус, а не националност, тако уколико је неко био хром, слеп, поп, трговац уписивана је та одлика у место о социјалном статусу, па стога је вероватно и број националних мањина био незнатно већи, зна се да је само бројкатоличких Словена у Јањеву био већи од 1 породице колико је пописано Хрвата). По националности носиоци домаћинстава су били:
- 12.985 Срба присутних у свих 480 села и свим градовима
- 75 влашких кућа у 34 села
- 46 албанских кућа у 23 села
- 17 бугарских кућа у 10 села
- 5 грчких кућа у селу Лауша, код Вучитрна
- 1 јеврејска кућа у Вучитрну
- 1 хрватска кућа
1487: Турски попис Области Бранковића
- Област Вучитрна:
-
- 16.729 хришћанских домаћинстава (412 у Приштини и Вучитрну)
- 117 исламских домаћинстава (94 у Приштини и 83 у сеоским подручјима)
- Област Скадра:
-
- област Пећи:
-
- град Пећ - 68% Словена (Срба)
- 121 хришћанско домаћинство
- 33 муслиманско домаћинство
- Суво Грло и Метохија:
-
- 131 хришћанско домаћинство од којих су 52% у Сувом Грлу били Словени
- Доња Клина - 50% Словена
- Дечани - 64% Словена
- Сеоска подручја:
-
- 6.124 хришћанска газдинства (99%)
- 55 муслиманска газдинства (1%)
[уреди] 17-18. век
Током Великог турског рата (1983-1699) који се водио између Отоманског царства и Хабсбуршког царства, Срби су стали на страну Хабзурговаца у борби против Турака, Хабсбурзи су дошли до Скопља, али су ту потучени од Турака тако да су се вратили преко Саве и Дунава, бојећи се турске одмазде Срби се повлаче са њима и то је I сеоба Срба, са Косова и Метохије је отишло око 180.000 Срба (само из Призрена 20.000) и населили се на аустријске поседе Војводину и Војну границу. После тога исламизирани Албанци из високопланинског подручја Малесије насељавају углавномМетохију. Овај процес је настављен у 18. веку. Слична ситуација се одиграла 1737. при II сеоби Срба.
[уреди] 19. век
Током 19. века почињу неслагања у броју становника Косова и Метохије. Неки извори дају бројчану предност Србима, други Албанцима. Турска пописна статистика је нерелевантна јер је пописивала религијску припадност, а не етничку, и то користећи књиге рођених.
Истраживање аустријског физичара 1838. године Јозефа Милера (Joseph Müller) је тврдио да је Метохија углавном словенска, и даље даје податке за 3 предеоне целине (Bezirke): Призрен, Пећ и Ђаковицу, које грубо чине целокупно подручје Метохије. Подручја која се граниче са Албанијом су највише погођена досељавањем Албанаца. Од 195.000 становника Метохије, Милер је регистровао:
- 114.000 муслимана (58%) од тога
- хришћани:
- 73.572 Православних Срба (38%)
- 5.120 Католичких Албанаца (3%)
- 2.308 осталих не-муслимана (Хрвата Јањеваца и других.)
Милерови резултати за градове:
- Пећ: 11.050 Срба, 500 Албанаца
- Призрен: 16.800 Срба, 6.150 Албанаца
- Ђаковица: већина су Албанци, град је окружен српским селима.
Карте које је израдио француски етнограф Лежан (G. Lejean) 1861. године показује да су Албанци живели на око 57% данашње територије Косова и Метохије, док слична карта коју су израдили британски путописци Мекензи (G. M. Mackenzie) и Аирби (A. P. Irby) 1867. године показује нешто мању површину, Обе карте не показују величину популације него само величину простора који заузимају.
Студија из 1871. аустријског пуковника Петера Кукуља (Peter Kukulj) за интерну употребу Аустро-угарске војске показује да Призренски Мутесарифлук (који одговара у великој мери данашњем КиМ-у) има 500.000 становника, од којих:
Процењено је да је 200.000 - 400.000 Срба протерано из Косовског Вилајета 1876-1912, посебно током Грчко - турског рата 1897. године.
Карте које су објавили немачки историчари Хајнрих Киперт (Heinrich Kiepert), Хан (J. Hahn) и аустријски конзул Сакс (K. Sax) 1876. године показују да Албанци живе на већини територије данашње провинције, али ни оне не показују број становника већ само површину. По овим картама, региони Косовске Митровице и Косовог Поља су углавном насељени Србима, док је већина територије на западу и истоку данашње провинције насељена исламизираним Албанцима.
Једна аустријска статистика ојављена у Бечу, 1899. године за Вилајет Косово и пљеваљски Санџак процењује да је:
- 182.650 Албанаца (47,88%)
- 166.700 Срба (43,7%)
- остали (8,42%) (Цинцари, Черкези, Турци, Роми и Јевреји
[уреди] 20. век
Британски новинар Хенри Бреилсфорд (Henry Brailsford) је проценио да две трећине косовско-метохијске популације чине Албанци, а остатак Срби. За најнасељеније области Ђаковице и Пећи је објављено да имају између 20.000 и 25.000 албанских домаћинстава, према 5.000 српских. Мапа Алфреда Стеда (Alfred Stead) из 1909. показује да сличан број Срба и Албанаца живи на територији.
Немачки научник Густав Вајганд (Gustav Weigand) даје следеће статистичке податке за Косово и Метохију, базиране на предратној ситуацији пре 1912. године:
- област Приштина: 67% Албанци, 30% Срби
- област Призрен: 63% Албанци, 36% Срби
- област Вучитрн: 90% Албанци, 10% Срби
- област Урошевац: 70% Албанци, 30% Срби
- област Гњилане: 75% Албанци, 23% Срби
- област Косовска Митровица: 60% Срби, 40% Албанци
Метохија са градом Ђаковицом је шта више дефинисана као искључиво албанска територија по Вајганду.
Структура становништва се променила пуно у 20. веку. САНУ и њен истакнути члан Васо Чубриловић, су припремили документ за исељавање Албанаца под називом Исељавање Арнаута, што је било у складу са тадашњим разменама становништва које су се догађале на Балкану.
[уреди] Србија и Југославија
[уреди] Балкански ратови, I светски рат и II светски рат
Повратком Косова и Метохије, под српску власт 1912. године резултирао је у мањем обиму исељавање Албанаца.
Карта српског пописа 1921.* показује да је већина територије насељена Албанцима, са српским енклавама око Призрена, Средачке жупе и Приштине.
- 1931. по попису је регистровано 552.064 становника, од тога 347.213 Албанаца (62,8%)
Колонизациони програми које је спроводила српска власт 1922-1929, и 1933-1938 доводи на Косово и Метохију 10.000 српских породица из Лике, Далмације, Херцеговине и Црне Горе, углавном на север Косова, око Косовог Поља и дуж реке Лаб.
Потписан је и споразум о емиграцији 200.000 Албанаца и Турака у Турску 1938. године. Како се Турска из овог споразума у почетним фазама из страха да неће моћи да удовољи свим захтевима за прихват и репатрицију, само је 4.000 муслимана напустило провинцију.
Власти Краљевине Југославије су процениле број Албанаца 1939. године на 125.000, што је веома потцењен број.
[уреди] После II светског рата
Већина територије је окупирана у Другом светском рату од стране марионетске италијанске државне творевине Велике Албаније., која је убила 10.000 Срба, етнички очистила 100.000 Срба и у исто време населила 100.000 Албанаца из Албаније. Свим Србима, који су насељени после 1912. године и повратка Косова и Метохије под власт Србије, је забрањен повратак после Другог светског рата, што је такође смањило српску популацију у покрајини.
