Атлантска повеља

Из пројекта Википедија

Састанак Черчила и Рузвелта на ХМС Принц од Велса

Черчил на задњој палуби брода ХМС Принц од Велса, током конференције.

УСС Мек Дугал поред ХМС Принц од Велса, како би се пренео председник Френклин Д. Рузвелт бојни брод краљевске морнарице.

ХМС Принц од Велса у Аргентији, Њуфаундленд

Атлантска повеља је преговарана на Атлантској конференцији (шифровано RIVIERA) од стране британског премијера Винстон Черчила и предсеника Сједињених Држава Френклин Д. Рузвелта, на ратном броду у сигурној луци Аргентија, Њуфаундленд (смештеној у Плаценрија заливу) чиме је издата заједничка декларација 14. августа, 1941. године. Рузвелт је путовао до Аргентије на оклопној крстарици УСС Аугуста, у пратњи бојног брода УСС Арканзас, крстарице УССТускалоса и разарача УСС Мек Дугал, док је Черчил учинио пут преко Атлантика на бојном броду ХМС Принц од Велса.

Атлантска повеља је успоставила визију света после Другог светског рата, упркос чињеници да Сједињене Државе још нису ушле у рат. Учеснице су се узалуд надале да ће се Совјетски Савез, пошто је на њега већ започета инвазија од стране Нацистичке Немачке у јуну исте године упркос претходном договору, бити такође уз њих.

[уреди] Структура документа

Укратко, осам тачака документа су:

нема никаквих територијалних претензија од стране Сиедињених Држава или Уједињеног Краљевства;
територијална поравнања морају бити у складу са жељама народа;
право на самоопредељење народа;
укидање трговинских баријера;
глобална економска сарадња и напредак друштвеног благостања;
слобода од оскудица и страха;
слобода на мору;
разоружање земаља агресора, послератно опште разоружање;

На накнадном међусавезничком састанку у Лондону 24. септембра 1941, владе Белгије, Чехословачке, Грчке, Луксембурга, Холандије, Норвешке, Пољске, Совјетског Савеза, и Југославије, и представници генерала Шарл де Гола, лидера Слободне Француске, недвосмислено су усвојили присвајање заједничких принципа представљених у повељи.

[уреди] Критике на повељу

Силе Осовине су тумачиле ове дипломатске споразуме као потенцијално савезништво против њих. Адолф Хитлер је на то гледао као доказ завере између УК и САД у међународној завери Јевреја и одобрио је извршавање Коначног Решења пре завршетка рата у знак одмазде. У Јапанском царству, Атлантска повеља је ојачала подршку милитаристима у влади, који су захтевали агресивнији приступ према УК и САД.

Са друге стране, овај споразум је један од првих корака ка формирању Уједињених нација.

Званичне изјаве и државни документи наговештавају да да су Черчил и Рузвелт потписали документ. Међутим, не постији ни једна потписана копија. Британски писац, Х. В. Мортон, који је путовао са Черчиловом групом на Принцу од Велса, је изјавио да ни једна потписан верзија никада није ни постојала. „Документ је прошао кроз неколико измена“, каже Мортон, „и договорени текст је телеграфисан у Лондон и Вашингтон.“ Током овог процеса, грешка се појавила у лондонском тексту, али је она накнадно исправљена.

У то време се јавила ордеђена забринутост око тајности и сигурности британске стране. Иако су приступили на Принц од Велса у највећој тајности, новинари из САД су приметили одсуство Рузвелта из Вашингтина и повезали је са „изненадним“ одсуством Черчила из Куће представника. Услед недостатка цензуре у земљи још ван ратних дешавања омогућене су разна нагађања новинара. Швајцарски радио, је 6. августа, саопштио гласине да су два лидера на путу да се сретну у Канади. Све ово је почело пре састанка, уз ризик да их пресретне немачка У-подморница.