Аспирин

Из пројекта Википедија

Име	ацетилсалицилна киселина (аспирин)
Систематско име	2-ацетоксибензоична киселина
Формула	C₆H₄(OCOCH₃)CO₂H
Тачка топљења	136°C (277°F)
тачка кључања	140°C (284°F)
Структура

Аспирин или ацетилсалицилна киселина је лек из породице салицилата, који се често користи против блажих болова, као антипиретик (против грознице), и против запаљења. Такође је антикоагулант (спречава згрушавање крви), па се дугорочно користи у малим дозама ради спречавања срчаног удара.

Име Аспирин је сковала немачка компанија Бајер. У неким земљама се ово име користи као име за лек, а не као робна марка произвођача. У земљама у којима је Аспирин и даље робна марка, користи се скраћеница ASA (енглески - acetylsalicylic acid), ASS (немачки - Acetylsalicylsäure) или AAS (шпански - ácido acetilsalicílico).

Пошто изгледа да постоји повезаност између аспорина и Рејевог синдрома, аспирин се више не користи за контролисање симптома налик грипу код деце.

Дугорочна употреба аспирина у малим дозама неповратно блокира стварање тромбоксана А2 у плателетама (тромбоцити), што производи инхибиторни ефекат на нагомилавање плателета, а ово сузбијање згрушавања крви је корисно у спречавању срчаног удара. Аспирин који се користи у ову сврху често долази у таблетама од 75 или 81 mg. Високе дозе аспирина се такође дају одмах након акутног срчаног удара.

Неколико стотина фаталних случајева од предозирања аспирином се догађају годишње, али је у великој већини случајева његова употреба корисна. Примарни нежељени ефекти, посебно у јачим дозама, су гастроинтестинални болови (укључујући чир и крварење у стомаку) и тинитус. Још један нус-ефекат, усред антикоагулантских својстава аспирина, је повишено крварење код жена током менструације.

[уреди] Историја открића

кристали ацетилсалицилне киселине

Хипократ, грчки лекар, по коме је названа Хипократова заклетва, је писао у 5. веку пне. о горком праху екстрахованом из коре врбе, који олакшава болове и умањује грозницу. Овај лек се такође помиње у списима из античког Сумера, Египта и Асирије. Амерички Индијанци су га користили за главобољу, грозницу, болове у мишићима и реуматизам. Пречасни Едвард Стоун, жупник из Чиплинг Нортона у Оксфордшајеру, Енглеска, је запазио 1763. године да је кора врбе ефективна у ублажавању грознице.

Активни екстракт коре, назван салицин, по латинском имену за белу врбу (Salix alba), је изоловао 1828 Хенри Леру (Henri Leroux), француски фармацеут, и Раваеле Пириа (Raffaele Piria), италијански хемичар, који је затим успео да одвоји киселину у свом чистом стању. Салицин је високо кисео када је у засићеном раствору са водом (pH = 2,4), и зато се зове салицилна киселина.

Ову хемикалију су такође изоловали из цвета meadowsweet (род Filipendula, раније класификован у Spiraea) немачки истраживачи 1839. године. Мада је њихов екстракт био унеколико ефективан, такође је узроковао дигестивне проблеме попут иритираног стомака и диареје, па чак и смрт ако би се конзумирао у великим дозама. 1897. истраживач фирме Бајер из Немачке, је дериватизовао једну од хидроксилних функдионалних група у салицилној киселини са ацетилном групом (формира ацетил естер) што је у великој мери смањило негативне ефекте. Ово је био први синтетички лек, а не копија нечега шта је већ постојало у природи, што је означило почетак фармацеутске индустрије.

Ко је ово заправо урадио је контроверзно питање. Званично се тврди да је изумитељ аспирина Феликс Хофман. Са друге стране, Артур Ајхенгрин је 1949. године тврдио да је он планирао и руководио синтезом Аспирина, док је хофманова улога била само почетна лабораторијска синтеза користећи ајхенгринов процес, и ништа више. Ајхенгринову верзију су историчари и хемичари игнорисали до 1999, када је Волтер Снеадер из Одсека за фармацеутске науке Универзитета Стратклајд у Глазгову поново проучио случај, и дошао до закључка да је ајхенгринов навод био уверљив и исправан, и да Ајхенгрин треба да преузме заслуге за откриће Аспирина. Бајер, међутим, и даље не прихвата ову теорију. Ајхенгрин је по пореклу био Јевреј и фирма Бајер је спадала у конзорцијум ИГ Фарбен (који су производили Циклон Б-гас коришћен у концентрационим логорима). Ајхенгрин је и сам завршио у концентрационом логору Терезиенштат али је пре него да буде пребачен у Аушвиц био ослобођен од стране Американаца. Претпоставља се да су Нацисти, вршећи аријаризацију немачких изума зато као изумитеља навели Хофмана.

Све до 1970-их, механизам деловања Аспирина и сличних лекова није био расветљен (види ниже у тексту).

[уреди] Историја имена "Аспирин"

Аспирин

Име "Аспирин" је састављено од а- (од ацетлине групе) -спир- (од spiraea цвета) и -in (уобичајен завршетак имена лекова у то време). Бајер је регистровао ово име као робну марку 6. марта, 1899.

Међутим, немачка компанија је изгубила право да користи ову робну марку у многим земљама, јер су савезници одузели и продали њену страну имовину након Првог светског рата. Право да користи име "Аспирин" у САД (заједно са свим осталим бајеровим робним маркама) је од америчке владе купила фирма Sterling Drug, Inc 1918. године. Чак и пре него што је патент за лек истекао 1917, Бајер није могао да спречи ривале да копирају формулу и користе име, па са преплављеним тржиштем, јавност није знала да Аспирин долази од само једног произвођача. Стерлинг касније није успео да спречи пресуду федералног суда САД из 1921, по којој је "Аспирин" постао генеричка робна марка (genericized trademark). У неким другим земљама (попут Канаде) Аспирин је још увек заштићена робна марка.

[уреди] Како делује

У истраживању за које је добио Нобелову награду, и титулу витеза, Џона Вејн (John Vane), који је тада радио при Краљевском хируршком колеџу у Лондону, је показао 1971. да аспирин сузбија производњу простагландина и тромбоксана. До овога долази, јер циклооксигеназа, ензим који учествује у производњи простагландина и тромбоксана, бива неповратно инхибиран када га аспирин ацетилизује.

Простагландини су локални хормони, произведени у крви, и имају различите ефекте у телу, укључујући (мада не само) пренос информација о болу у мозак, модулацију хипоталамског термостата и запаљења. Тромбоксани су одговорни за гомилање плателета, које формирају угрушке крви. Срчани удар је најчешће узрокован крвним угрушцима, а њихова редукција уносом малих количина аспирина се сматра ефикасном медицинском интервенцијом. Споредни ефекат овога је да се способност згрушавања крви генерално смањује, и може доћи до повећаног крварења.

Скорија истраживања су показала да постоје барем две различите врсте циклооксигеназа: COX-1 и COX-2. Аспирин инхибира обе. Новији лекови звани [[COX-2 селективни инхибитори]] су развијени да инхибирају само COX-2, у нади да ће ово умањити гастроинтестиналне споредне ефекте.

Међутим, неколико од ових нових типова лекова је недавно повучено, након што су се појавили докази да COX-2 инхибитори повећавају ризик од срчаног удара.

[уреди] Предозирање

Превелика доза Аспирина има озбиљне последице, и може бити смртоносна. Резултати предозирања укључују:

тинитус
стомачни бол
хипокалемију
хипогликемију
грозницу
хипервензилацију
срчану аритмију
низак притисак
халуцинације
отказивање бубрега
менталну конфузију
напад
кому
смрт

Предозирање може бити акутно или хронично; то јест, особа може да се предозира узевши велику дозу, или мање дозе током одређеног периода времена. Акутно предозирање има стопу смртности од 2%. Хронично предозирање је чешће фатално, са стопом смртности од 25%.

Лечење захтева уношење активираног ћумура како би се неутрализовала ацетилсалицилна киселина у гастроинтестиналном тракту, након чега следи испумпавање стомака, па поновно уношење активираног ћумура. Пацијенти се затим мотре најмање 24 часа, а затим им се обично интравенозно даје калијум хлорид против хипокалемије (низак ниво калијума), натријум бикарбонат како би се неутрализовао салицилат у крви, и поново успоставио осетљиви баланс у pH вредности крви, декстроза како би се повратио ниво шећера у крви. Често се врше анализе крви, да би се проверили метаболички, салицилични и нивои шећера у крви; процене артеријског крвног гаса се врше да би због провере arterial blood gas assessments are performed to test for респираторне алкалозе и метаболичке ацидозе. Уколико је предозирање било намерно, пацијент ће се упутити на психијатријски преглед, као и код било ког другог покушаја самоубиства.