Сумер
Из пројекта Википедија
"Људи црних глава", како су Сумерци сами себе називали, око 5000 године пре Хр. населили су се између река Тигар и Еуфрат илити у Месопотамији. Сматра се да су дошли у Месопотамију из северозападне Индије. Они су први цивилизован народ који је иза себе оставио писане споменике.
Садржај |
[уреди] Друштвено уређење
Сумер је био робовласничка држава. У најранијој прошлости није било владара, већ су градовима владали свештеници. Како се држава развијала, из редова свештенства бирани су краљеви. Улога краља била је да води војску у бој, да тера народ да поштује ред и закон, да се градови одржавају итд. Краљ је често имао помоћ свештеника и чиновника. Народ је био подељен на три сталежа. Најнижи чинили су робови који су обично служили у богатим породицама, радили у домаћниству, чистили улице итд. Робови су најчешће били заробљени непријатељски војници. Средњи слој чинили су трговци, земљорадници и занатлије. Трговци и земљорадници су трговали са другим народима, снабдевали град са разним сировинама итд. Занатлије су имали за улогу улепшавање града. Пронађени су разни кипови, капије, намештај, грађевине и оружје. Највиши слој у Сумеру заузимало је свештенство, чиновници и војска. Највише од свих ценило се свештенство. Они су сматрани божјим слугама и њихова је улога била да угађају боговима и да се потруде да се угађа боговима. Такође, свештеници су учили људе у својим храмовима, пресуђивали у споровима итд.
[уреди] Привреда
Како је предео где су се населили веома плодан, развили су пољопривреду. Били су и добри градитељи. Како у Месепотамији није било камена и дрвета, Сумерци су пронашли опеку. Зидали су веће куће, неке чак два спрата високе. Изумели су грнчарски точак и правили посуђе. Знали су да вајају и да обрађују неке метале. Због развијене привреде често су трговали са осталим народима. Сумерци су имали своје писмо, названо клинасто. Још око 3500. године пре Христа они су цртали пиктограме на таблицама од иловаче. Ове таблице би се онда пекле и постале скоро неуништиве. Много оваквих таблица откопано је у граду Ур. Писмо Сумераца имало је 600 симбола.
[уреди] Писменост и књижевност
Једна од најкрупнијих културних тековина сумерског народа био је проналазак писма, које се појављује у доба Урука, већ почетком IV миленијума пре нове ере. Као и сви други системи писама, који су се самостално појавили код других старих народа, и сумерско писмо првобитно је пониколо од цртежа; притом су поједини сликовни знаци служили за ознаку очигледно приказаних речи.
Али то примитивно сликовно писмо није пружало могућност да се помоћу најстаријих знакова – цртежа видљивих предмета и појава приказују сложене представе и апстрактни појмови. Зато, ако је неко хтео да напише такве речи, писар је морао да спаја неколико различитих знакова. Тако, на пример, да би написао реч плакати, корао је да споји знакове око и вода. Реч киша могла се написати комбиновањем знакова звезда и вода. Само се по себи разуме да је такво писмо било сложено, гломазно и неподесно. Компликовање језика и појава великог броја разноврсних речи и граматичких облика захтевали су упрошћење система писма. У вези са тим ликовни принцип, који лежи у основи старог сликовног писма (пиктографије), постепено се замењује принципом преношења помоћу писмених знакова – гласовне стране речи (фонема). Тако се већ у сумерском писму појављује велики број слоговних знакова и неколико алфабетских знакова, који служе за ознаку гласова. Иако у сумерском и у познијем вавилонско-асирском писму на првом месту стоје слоговни знаци, ипак су се поред њих сачували у виде реликата и стари ликовни идеограми, што јасно илуструје стагнантост културе старог Истока. Тако се испред назива планине, написаног обичним слоговним знацима, стављао сликовни знак ,,планина, што је имало да указује на то да је дати назив – назив за планину.
Услови живота, потреба за брзим писањем докумената – довели су још у дубокој старини до упрошћења тога најстаријег сликовног писма Сумераца. Тако, уместо читавог предмета, почели су цртати само његов најкарактеристичнији део, постепено претварајући цртеж у линеарну шему. Током времена потреба за применом брзог писма, у вези са посебним начином цртања знакова на глиненим таблицама – доводи до још веће шематизације знакова писма и до формирања система клинастог писма. Знаци који се утискују на мекој глини губе свој ранији сликовни лик и током времена добијају облик разних комбинација вертикалних, хоризонталних и косих клинова.
Сумерско клнасто писмо, заједно са основним елементима сумерске културе, преузели су Вавилоњани, а затим се то писмо, захваљујући широком развитку вавилонске трговине и културе, распрострло по читавој Предњој Азији. Клинастим писмом служили су се у старом Акаду, у Асирији, У хетској држави, у Урарту, у Сирији и старој Персији. Средином II миленијума пре нове ере клинасто писмо је постало међународни диплматски систем писма. Њим су се служили чак и египатски фараони, који су водили велику преписку са царевима Предње Азије и са кнежевима Сирије и Феникије.
Сумерско писмо преузела су семитска племена која су настањивала средњи и северни део Међуречја, тј. земљу Акад, вавилонску државу и Асирију. Сасвим је природно да су Семити прилагодили сумерско клинасто писмо особинама свог језика; притом су поједини знаци клинастог писма добили ново гласовно значење. То је довело до тога да је клинасто писмо постало полифонски систем писма тј. да су поједине групе клинова имале истовремено различито гласовно значење, служећи за ознаку низа разних слогова. Тек у знатно каснија времена, у вези са развитком трговине, најпре у северној Феникији, средином II миленијума пре нове ере, а затим у Персији, средином I миленијума пре нове ере, клинасто писмо је стекло простији фонетски облик, постепено се претворивши у један од најстаријих нама познатих алфабета.
Књижевно стварање поникло је у старој Месопотамији у дубокј старини, у IV веку пре нове ере, о чему сведоче фрагменти књижевних дела нађених у архивама најстаријих сумерских градова. Сумерска књижевност, сумерско клинасто писмо и читава сумерска култура у целини извршили су снажан утицај на асирско-вавилонску књижевност. Многобројна књижевна дела поникла у сумерско доба преведена су касније на вавилнски и асирски језик и мало измењеном облику сачувала се до позног времена.
Религијско-магијски назори владали су свешћу људи тога времена. Зато је сасвим природно што је религија као основни облик идеологије морала собом скроз наскроз прожимати читаву књижевност. Већина књижевних дела само је уметничко уобличење религијских митова, легенди, догми и идеја. Та књижевна дела служила су цељевима верске поуке, објашњавајући људима законе и појаве у природи, тајне бића, смрти, космоса и људског живота. Химне, молитве, псалме и басне, заодевени у уметничку форму, служили су циљевима верског култа, певани су или изговарани по храмовима приликом вршења религијских и магијских обреда.
Верски карактер сумерско-вавилонске књижевности у знатној је мери унапред одредио њен традиционални карактер. Религија је придавала посебан ауторитет делима која своје порекло воде из дубоке старине; она су махом приписивана старим мудрацима или чак откровању самих богова. Зато се готово неколико деценија књижевно стварање после сумерске епохе сводило углавном на понављање или ново издавање старих традиционалних идеја, на препева старих исконских митова и само на извесно њихово прилагођавање потребама датог момента.
Најдубља врела сумерско-вавилонске књижевности воде своје порекло од усменог народног стварања, чији су се обрасци сачували нажалост само у незнатном броју. Међу њих спадају афоризми животне мудрости, заодевени у облик пословица, на пример: 'Ти пошао и присвојио поље свога пријатеља, а за то време дошао твој непријатељ и присвојио твоје поље' (ко другоме јаму копа, сам у њу упада). Такве су и народне радне песме, које су служиле за ритмичку пратњу разних процеса рада, на пример песма млинара: 'Звезда земљорадника (која се појавила на небу) упрегла је на шиви плуг да се сеје жито.'
У каснијим текстовима сачували су се одломци из песама пекара и кувара. Они такође воде порекло од старих образаца народног стварања.
Од усменог народног стварања воде порекло и еп о зверима, и својеврсне басне, у којима су се сачувале старе претставе везане за тотемизам. Такав је 'дијалог између коња и бика', који се препиру између себе око одлика свога соја, басна 'о лисици', коју оптужују на суду пред врховним богом Шамашем, прича 'о орлу и змији' и др. Важно место у вавилонској књижевности заузимао је еп, чији су се обрасци у великој количини сачували све до наших дана. Велики епски спевови који причају о животу и подвизима богова и хероја састављени су још у дубокој старини из појединих делова, углавном из химни у част појединих богова, које су имале за циљ да величају датог бога, његов храм и његово свештенство, на пример бога Мардука, покровитеља Вавилона и вавилонског цара.
[уреди] Митови Месопотамије
[уреди] Мит о стварању света
Та мисао о величању локалног бога узета је за основу у Вавилонији широко распрострањеног епског дела, које је по речима којима почињенасило наслов 'Енума елиш' ('Када је горе'). Поједини делови тог епског спева, који описује стварање света и вечну борбу бога стварања са принципом хаоса, поникли су још у сумерко доба, али је читав спев као целина састављен можда у доба Хамурабија, када је Вавилон постао престоница огромног вавилонског царства и када је вавилонско свештенство почело да приказује вавилонског бога Мардука као врховног бога, творца читаве васељене.
У основи тог спева лежи космогонијска мисао о томе како бог пролећног сунца и његове стваралачке светске снаге – Мардук, принцип реда, светлости и добра, побеђује мрачне силе злог хаоса – чудовиште Тиамат, и из њеног тела ствара цео свет.
Господар се заустави, посматрајући њен леш, Он расече труп, замисливши премудру ствар. Као шкољку, подели је он на две половине. Једну половину уздигао је да буде небески кров. Он стави резе и постави страже пред њима, И заповеди им да чувају планинске воде.
У легенди прича се даље о томе како је бог-творац расподелио на небу сазвежђа и утврдио њихов ток, и најзад, како је бог створио човека, чији ј позив – 'старање о боговима'. Последњи део спева садржи химну Мардуку – врховном богу Вавилона, коме су сви богови предали врховну небеску власт.
Овај стари мит о стварању света био је веома распрострањен по читавој Вавилонији. Поједине варијанте и епизоде тог мита сачувале су се у разним фрагментима, на које се понекад наилази чак и у астролошким делима и баснама против зубобоље. Читав мит у потпуности је преузет у асирско доба. Његови одјеци сачували су се у библијској и античкој књижевности.
[уреди] Спев о Агушаји
Истој епохи процвата вавилонске културе под Хамурабијем припада по свој прилици и спев о богињи Агушаји у којем се описује супарништво између страшне богиње рата Иштар и богиње Салту. На молбу Агушаје бог мудрости Еа мири завађене богиње, али једино под тим условом да људи дознаду за нову богињу Салту, да у њену част подигну храмове и приносе јој жртве, и да убудуће људи чувају сећање на њу. Спев се завршава похвалом трију ратничких богиња, између којих не треба да се нарушава постигнути споразум. У том спеву нашла је одраза борба између свештенства и култова трију богиња и покушај централизације култова, који се изразио у измирењу и чак готово индетификацији трију богиња истог типа.
[уреди] Еп о Гилгамешу
Једно од најбољих дела вавилонске књижевности јесте чувени 'Еп о Гилгамешу', у коме се са великом уметничком снагом поставља вечито питање о смислу живота и неизбежности човечије смрти, па макар то био и прослављени херој. У спеву се прича о томе како Гилгамеш, 'две трећине бог а једну трећину човек', влада у старом граду Уруку. Гилгамеш свирепо угњетава народ, терајући га да зида градске бедеме и храмове боговима. Становници Урука жале се на своју тешку судбину боговима, и богови услишивши њихове жалбе стварају див-јунака Енкидуа, који располаже натприродном снагом. Енкиду живи међу дивљим зверима, заједно са њима иде у лов и на појило. Један од ловаца, кога Енкиду спречава да лови дивље звери, моли за помоћ Гилгамеша. Тежећи да примами себи тога примитивног хероја, Гилгамеш му шаље храмовну блудницу. Блудница укроћује љубављу његову дивљу ћуд и доводи га у Урук. Ту оба јунака заподевају двобој, али, располажући подједнаком снагом, они не могу да савладају један другог. Спријатељивши се, оба див-јунака, Гилгамеш и Енкиду, заједно врше своје подвиге. Они заједно крећу у кедрову шуму, где обитава моћни Хумбаба, чувар кедрове шуме. Гилгамеш и Енкиду ступају у бој са Хумбабом и убијају га:
И заљуљаше се кедрови, и изађе Хумбаба, Страшан, изађе испод кедрова. Јурнуше оба јунака, надмећући се у одважности, И оба се ухватише у коштац са господарем кедрова. Двапут је судба помогла Енкиду, И Гилгамеш држи у руци Хумбабину главу.
Победнички јунак Гилгамеш буди луду страст у срцу богише Иштар, која хероју нуди своју љубав. Али мудри и опрезни Гилгамеш одбацује њењу љубав, потсећајући богињу на то колико је патњи и жалости задала она својим ранијим љубавницима. Увређена Гилгамешовим одбијањем, богиња Иштар жали се на њега свом оцу, врховном богу неба, Ану. Услишивши упорне молбе своје кћери, бог на земљу баца чудовишног бика, који својим падом и дахом убија 800 људи. Али јунаци убијају то страшно чудовиште, и Енкиду вели Гилгамешу:
Пријатељу мој, победили смо небеску звер, Зар не смемо сада рећи да нам је осигурана слава у потомству!
Енкиду усни сан у коме му се прориче пропаст. И заиста Енкиду се смртно разболи. Дирљивим речима опрашта се он са својим пријатељим Гилгамешом и прориче и њему неизбежну смрт. Гилгамеш оплакује смрт пријатеља и први пут осећа над својом главом лепршање крила смрти. Његово нарицање заодевено је у уметничком облику
Шест дана и ноћи плакао сам ја над њим, Све до дана када су га спустили у раку Сада се и ја бојим смрти и бежим у пусто поље. Нада мном лебди пријатељева реч што ми је каза пред смрт.
Како, о како да се утешим? Како, о како да заплачем? Вољени пријатељ сад је наик на прашину. И нећу ли ја лећи, као и он, да никад више не устанем?
Морен страхом од смрти, Гилгамеш креће на далеки пут. Он се упућује свом претку Утнапиштиму, који је једини од смртника добио бемртност. Њега не плаши тешкоћа далеког пута. Њега не могу задржати ни људи-шкорпије, ни рајски врт са дрвећем на коме цвета драго камење, ни богиња Сидури, која га позива да заборави на смрт и да се преда свим радостима живота. Гилгамеш пребрпђује чамцем „воду смрти“ и стиже у крај у коме живи Утнапиштим. Гилгамеш настоји да од њега дозна тајну вечног живота. Одговарајући на Гилгамешова питања, Утнапиштим му причам о светском потопу, и о томе како га је бог Еа научио да сагради ковчег и да се у њему спасе од потопа, после чега су Утнапиштим и његова жена од богоба добили бесмртност. Сажаливши се на Гилгамеша, Утнапиштим му открива „тајну реч“ и саветује га да сиђе на дно океана, да тамо убере траву бесмртности, која носи име „странац постаје младићем“. На свом повратку Гилгамеш стиже до тајне траве, али љута змија допуже до њега и уграби му траву. Ожалошћен херој, вративши се у свој град Урук, моли богове за последњу милост. Он жели да види сен свог преминулог пријателја Енкудуа. Бог подземног света Нергал шаље по наређењу богова, на земљу Енкиоуву сен . Спев се завршава закљученим дијалогом између пријатеља. У одговор на Гилгамешову страсну молбу да му исприча „закон землје“, Енкиду му најмраћнијим бојама описује загробни живот умрлих људи.
„Па ништа. Пусти ме да седнем и заплачем. Реци ми закон земље кој ти познајеш.“
„Глава, које си се ти дотицао и због које си осећао радост у срцу, Као стару одежду, црв њу прождире“
Прса, којих си се ти дотицао и због који си осећао у радост у срцу, Као стари џак, пуна су прашине. Читаво је тело моје налик на прах“
То је први је први пут да је крајње јасно и у исто време са таквом снагом и изразитошћу изречена мисао о неизбежности смрти, којој су положни сви људи, чак и они који су спремни на сваки подвиг да би савладали неминовну смрт.
Епска легенда о Гилгамешовим подвизима води своје порекло из дубоке сумерске старине. Имена главних јунака – Гилгамеша и његовог пријатеља Енкидуа – сумерског су порекла. На Гилгамешово име наилази се у сумерски натписима из XXV века, а на претставу Гилгамеша – на цилиндричним печатима из истог времена.
Приче о подвизима Гилгамеша и Енкиду, о трагичној смрти Енкиду и о Гилгамешовим лутањима у потрази за бесмртношћу преплиће са читавим низом старијих старијих религијских мотива, које су у виду појединих епизода уметнути у општи текст спева. Такав је кратак одломак легенде о стваранје човека (Енкиду) од глине, натопљене божијом пљувачком ; такав је чувени мит о светском потопу, у коме се подробно прича како је стари херој Утнапиштим на савет бога мудрости Еа саградио ковчег, спасавши се у њему од воде потопа, и тиме заслужио вечни живот.
Спев о Гилгамешу заузима посебно у вавилонској књижевности, како по свим уметничким одликама, тако и по специфичности мисли изражених у њему.
У високо уметнички облик заодевена је мисао старовавилонског песника о вечној човечијој човековој тежњи да савлада смтр и стекне личну бесмртност. У задњим речима спева осећа с мучна жеља човекова да сазна „закон земље“ , тајну живота и смрти. Дубоким песимизмом прожете су речи страог песника. Будући живот он слика као обитељ страдања и бола. Чак ни чувени Гилгамеш – „дивни, снажни, мудри, божанство- својим двема трећинама, човек – само једном, светлог тела као велика звезда“- и поред свог божанског порекла наможе да заслужи и стекне бе смртност. Блаженство у загробном животу даје само оном ко извршује заповест религије, захтева свештеника, обреде верског култа. У томе је основна мисао читавог спева.
[уреди] Спев о Адапи
Иста мисао о вечном животу, иста човекова тежња ка бесмртности прожима собом и спев о Адапи, у коме се прича о томе како је идеални, премудри човек, свештеник и владар Адапа, син бога мудрости Еа, једном сломио крила јужном ветру и зато био позван на суд од врховног бога Ану. Слушајући савет свог оца, Адапа побеђује сажаљење богова према себи и изазива код врховног бога расположење у своју корист, али у исто време одбија да прими храну вечног живота и напитак бесмртности. Тако Адапа из своје претеране опрезности не добија бесмртност, коју су му богови унапред били припремил.
[уреди] Спев о Етани
Исте такве моралне и делом религијско-филозофске теденције прожимају собом и легенде о Етани, у оме се прича о пријатељству орла са змијом, о вероломству орла, свирепој освети змије и покушају Етане да се на орловим крилима вине у небо, да тамо прибави „траву рођења“ и знаке врховне царске власти. Овај се спев, као и спев о Гилгамешу, састоји из неколико самосталних делова. Поучна басна из циклуса животињског епа, који води пореко од старинских облика народног стварања. Преплиће се са религијском легендом о томе како су знаци обоготвореног цара
Скиптар и тиара, диадема и жезло власти, Смештени испред Ану на небу.
и да чак ни јунак Етана не може да их стекне, јерсе царска власт не може добити помоћу вероломног и неразумног орла . Дакле у том спеву спроводи се мисао како царска власт води своје порекло са неба и совећена је од богова. У томе је јасно видљива свештеничка пропаганда, која настоји да уз помоћу религијске литературе и ликовне уметности образложи и оправда власт и самим ти учврсти класни робовласнички поредак.
[уреди] Катабаза (силазак) богиње Иштар
Истом вечитом мишњу о животу и смрти прожет је и спев о слиаску богиње Иштар у загробни свет. Настојећи да нађе смисао смењивања годишњих доба, да схавти узрок смрти и васкрсења природе сваке године, становници старе Месопотамије створили су мит о смрти и васкрсењу бога природе Тамузе, кога васкрсава за нов живот његова другарица богиња Иштар. У песничкој легенди прича се о томе како Иштар после Тамузове смрти силази у подземи свет остављајући код сваког од чувара седморо врата један од својих украса. Заточени у загробном свету богови – Тамуза и Иштар – заустављају читав процес живота на земљи, што нагони богове да ослободе из подземног света богове природе Тамуза и Иштар. Спев се завршава описом празника васкрсења бога природе који умире и поново васкрсава.
У дане Тамузе свирајте на азурној фрули, Ударајте у колутове од корналина. Свирајте и ви са њима нарикаче, Да би мртви устали, опијени пријатним кадовима.
Овај спев стајао је у тесној вези са религијском драмом, које је приказивала смрт и васкрсење бога Тамуза и која је избођена по хрмовима о празницима тога бога вескрсле природе.
[уреди] Религија
У она стара времена када су се на територији Месопотамије појавила прва насеља стално настањених земљорадничких племена, религија Сумера и Акада сводила се на примитивни фетишизам. Даљи развитак религије довео је појаве култа природе. Ниски ниво материјалне културе и технике стављао је човека у јаку зависност од околне природе и њених стихија. Осећајући своју немоћ у борби са природом, стари становници Месопотамије гледали су са страхом на ужасну стихију разбеснеле воде, која је плавила сву низију у периоду изливања Тигра и Еуфрата. Дивље звери из пустиње уливале су страх у човекову душу. Видећи у страшним појавама природе деловање моћних и натприродних бића, стари становници Месопотамије обожавали су природу у разним њеним формама и манифестацијама. Немајући могућност да рационално објасне законе који владају у природи и који доводе до смењивања годишњих доба, немајући могућност да нађу смисао тајни живота и смрти човека и природе, примитивни људи стварали су фантастичне легенде, у којима се живот природе одражавао као живот натприродних и моћних духова и богова, чији су ликови и радње приказивани према лику и обличју смртних људи. Кош у дубокој старини у јужној Месопотамијипојавила се чисто религијска представа о исконским божанствима првородне страшне стихије, страшног воденог хаоса Апсу и Тиамат. Али када се са развитком земљорадничке привреде јавља потреба за организацијом велике мреже вештачког наводњавања, када пораст производних снага дозвољава да се створе први и круони иригациони уређаји, људи већ почињу да стичу свест о благодатној вези водене стихије, која наводњава поља и ствара основицу људског благостања. У вези са тим јавља се представа о добром и благодатном божанству воде, богу мудрости Еа, који је научио људе свим занатима, вештинама и знању. У води су стари Сумери видели првородну божанску стихију, у којој су се, по њиховој представи, крили корени почетка живота. У миту о стварању света прича се:
када горе небо још није добило своје име, ни доле земља још није добила своје име, када су само Апсу, првобитни, који је њу створио, и Муму Тиамат, која је земљу и небо у њиховој укупности створила, своје воде уједно мешали...
Отуда је и стари бог производних снага природе, Тамуз, сматран богом воде и називан 'истинским сином водене дубине', притом је његов култ као 'сина и лика бога Еа' био тесно везан са култом великог бога воде. Те верске представе нашле су свог одраза и у уметности. На једном сумерском печату претстављен је бог Еа како седи на престолу и држи у рукама посуду. Из посуде теку два млаза воде, из којих излази мала фигура бога Тамуза. Тај стари култ воде раширио се и у Акаду. У Ешнуни су као божанства воде поштовани бог Ниназу (који познаје воду) и бог ритуалног прања по имену Тишпак.
Далеку реминисценцију на стару домовину Сумера, источну планинску земљу, претставља обожавање планина, од чега су се остаци сачували у многим религиозним веровањима. Тако се врховни бог земље Енлил назива 'великом планином'. Тај бог живи на 'високој планини', која досеже до неба и спаја небо са земљом. Храм Енлила у Нипуру носи назив 'дом Планине' (Е-кур). Племена старе Месопотамије нису обожаавала само основне стихије, силе и појаве у природи, него такође и биљке и животиње којима су била окружена. У митологији и религиозној уметности фигурирају свето 'дрво живота' и 'дрво истине', које штите богови Тамуз и Нингишзида. Тамуза су назвали 'господарем вегетације земаља'. Богиња Иштар често се приказивала у виду жене из чијег тела израстају гране. Предмет особитог поштовања биле су урмине палме, које су имале огроман значај у привредном животу старе Месопотамије. У религији Сумера и Акада сачувало се и много реликата старог обожавања звери. Тако је старосумерски бог Нанар, кога су поштовали у Уру, називан 'моћним биком Ану'; исто је тако и бог Нергал, цар подземног света, претстављен у виду страшне животиње:
,,Он има бичји рог; на леђима носи читав жбун косе; он има лице човека, образе... и крила;... он има тело лава, које стоји на четири ноге.
Бог пучине Еа претстављен је са рибљим репом или рибом на леђима, а Мардук – бог олује и врховни државни бог Вавилона – приказиван у виду фантастичног грифона, пола змије, пола птице грабљивице. О постојању обожавања звери у дубокој старини, у вези са тотемизмом, сведоче имен старих царева Киша, као што су Јагње и Шкорпија. Али је особито широку распрострањеност стекло у старој Месопотамији обожавање неба и небеских тела. Управо зато сматран је за врховног бога старосумерски бог неба Ану, који је као 'отац' и 'цар богова' живео на трећем, највишем делу неба, одакле је владао светом седећи на свом небеском престолу. Њему се као најмоћнијем богу, обраћају за помоћ сви богови, преплашени побеснелим водама светског потопа. Видно место међу свим осталим боговима заузимали су бог месеца Син и његов син – бог сунца Бабар (вавилонски бог Шамаш). Бабр-Шамаш је у исто време персонификовао страшну и сушну силу сунчеве жеге и благодатну животворну снагу сунчевих зрака, 'који оживљују смртно болесног и ослобађају везаног'. За тај лик животворног соларног бога везан је лик бога васкрсле природе и њених продуктивних снага – Тамуза, који се понекад уводи у циклус соларних богова. Истом циклусу припадала је и богиња природе, живота и рађања – Иштар, која је персонификована у виде звезде Венере, 'сјајне зубље неба и земље'. Обожавање небеских тела (такозвани астрални култ) довео је до појаве сложеног астролошког система прорицања будућности на основу положаја планета и звезда на небу. Сумерски и вавилонски свештеници са висине кула својих храмова будно су пратили кретање небеских тела.
Читав тај стари и сложени култ природе у доба робовског поретка и постанка патријархалне породице стајао је у тесној вези са култом предака. Врховни бог Ану обично је називан 'оцем' богова. Има старосумерске богиње Нинмах значило је ,,богиња-мајка, а име бога Тамуза – ,,истински син. Живи остаци тога старинског култа предака били су ,,божанство куће, ,,дух чувар куће и култ домаћег огњишта. Тај старински култ предака стајао је у тесној вези са веровањем у загробни живот, које је нашло свој спољашњи израз у загробном култу. Још у доба I династије Ура обични људи сахрањивани су или у згрченом положају у простим јамама, или је пак покојниково тело увијано у рогозину и сахрањивано у глиненом саркофагу. Цареви и царице сахрањивани су у великим гробницама, и заједно са њима зекопавана је велика количина драгоцених и луксузних предмета и приликом погреба приношене су људске жртве.
Обожавање природе, астрални култ и поштовање предака образовали су сложен систем религијских веровања у доба појаве у Месопотамији најстаријих земљорадничких општина. Управо због тога стекли су у старој Месопотамији тако велики значај чисто аграрни култови, везани за обожавање земље, воде и сунца као и култ бога природе Тамуза, који умире и поново васкрсава и који је јавља у виду снаге воде и житу што клија.
*Религија – Морал: У вавилонској религији је био присутан морални аспект, јер се веровало да добро понашање, које укључује приношење жртава и обожавање богова, заслужује божанску милост мада опет, неки и нису баш били опчињени том идејом. У сваком случају, многи богови се нису понашали у складу са исправним и овде првенствено наводим интригантан случај када богиња Иштар покушава да заведе Гилгамеша. Овај херој међутим одбија све њене покушаје, оглашавајући је злом, јер је исти бол који је могла нанети и њему, већ нанела и свим њеним бившим љубавницима.
*Религија – Молитве и химне: Молитве и химне су век заузимале место у култним ритуалима и неке од њих се сматрају и одличним делима литературе. Ту спада химна Шамашу, богу сунца, који садржи 200 стихова и цитате попут:
,,И најдаље планине прекривене су твојом брилијантношћу, Сјај твој испуњава целину ове земље, Ти јеси онај који устаје изнад свих брда и река Ти јеси онај који преко свих људи ове земље гледа, Јер бог Еа, краљ мудраца свих, тебе је створио да владаш...
- Религија – Пророчанство: Вавилонци су у својој историји били покорени неколико пута и неки записи у литератури говоре управо о томе. Један од интереснатних историографских записа је и пророчанство. То је био литерарни текст, који је описивао прошле одгађаје у терминима прорицања, онако како је аутор предвиђао да ће се догодити. Имајући услед тога успостављен ауторитет, наставио је са истинским прорицањем које је имало разноликост форми у зависности од намене. Оно је уједно било и претходник многих окултних религија и мистичних књига...
*Религија – Храмови и ритуали: Брига и умилошћавање богова у великим храмовима била је свакодневна активност. Усавршени ритуали су подразумевали учешће и подршку многих људи унутар храма и касније су се развили у дневно приношење жртава, чишћење одеће божанских статуа и само прочишћавање храмова. Дарови су приношени од стране земљопоседника, опрему су обезбеђивали краљеви и богаташи, а приносили су се и повремени дарови од ратног плена. Особље храма је користило те дарове. Сваки култ је имао свој фестивал, од којих је главни био Акиту или Новогодишњи велики фестивал бога Мардука, у Вавилону. Славља су трајала данима и укључивала процесије суседних божанстава као нпр. Набу у Вавилону и главна парада Мардука праћена од стране краља, од дворца до изван градских зидина. Ако би пропала прослава због политичких проблема или других разлога, сматрало се питањем живота и смрти. И, кад год би се то догодило, остављало је дубоке последице на историју становништва. - Опасани градови и дворци – Хамурабијев закон на открива да су Вавилонци креирали прву ,,пословну цивилизацију. Активност Вавилонаца су се одвијале у опасаним градовима. Сваки град је имао своје божанство и степенасти храм. Храм је поседовао земљу, робове, животиње и драго камење. - Банка храма – Храм је такође служио као банка за улагање заједничке уштеђевине становника. Главни свештеник храма је на тај начин постајао пословни човек и банкар.
- Религија – Зигурати: Један од најважнијих и најпознатијих аспеката вавилонске религије и традиције јесте зигурат.
Зигурати су били велике степенасте грађевине, са храмом на врху, високо изнад земље. Храм је бивао посвећен градском божанству. Градски зигурат је био највидљивија грађевина са које се могао уочити свако ко прилази граду. Стога, зигурат није био само верско средиште, већ и средиште грађанског поноса. Ниједан грађанин није могао да не види зигурат. Били су грађени у огромним димензијама: у време Хамурабија достизале су и висину од 150 стопа. Око осноце могло је бити још храмова или смештаја за свештенике.
Неки од најранијих, првих зигурата изградио је Ур-Наму (2112 – 2095 пре н.е.), каснији сумерски краљ Ура. Ови су били грађени у три нивоа, док су каснији имали и по седам. Сличне грађевине зигуратима откривене су и на другој страни света, у централној Америци. Азтеци и други који су насељавали ту област, градили су велике степенасте грађевине за обожавање својих богова. Свакако, ово је било 3000 година после месопотамијских зигурата. Какву су улогу зигурати имали у религији? Зигурати су грађени да 'дохвате небеса', стога да би богови били дозвани и обожавани. Очигледно је све могло бити и при земљи, али овако су били 'ближе боговима'. Вавилонци и други њихове религије давали су богате понуде боговима и градили предивне храмове. Слично су градили зигурате. Величина и сјај зигурата показивала је посвећеност града и краља своме богу. Градили су храмове и другим боговима, али зигурат је био посвећен само богу тог града. Кула Бабел – О зигурату који је био саграђен у Вавилону у Хамурабијево доба знамо веома мало, али постоји велика документација о зигурату који је постојао у доба Навуходоносора II, који је прогнао јевреје. Овај зигурат је већ био стар у време његове владавине и могуће је да је био исти као и онај који је постојао у време владавине Хамурабија. Његово вавилонско име било је Етеменаки, што у преводу значи: ,,Кућа платформе неба и земље. Овај храм је често довозен у везу са Бабеловом кулом, коју су људи градили супарничком богу. Свакако је овако морао изгледати Израелитским посматрачима чији градови нису били већи од данашњих села. Прво су били суочени са величином града, који се у то време простирао са обе стране Еуфрата. Вавилон у време Навуходоносора II, био је велики за данашње стандарде. У граду, видевши зигурат, имали су утисак да могу додирнути небо, будући да су живели у малим, приземним кућама. Многи јевреји би видели зигурат сопственим очима, када су били прогнани у Вавилон (око 600-те године пре н.е.). То би их ван сваке сумње подсетило на догађаје у Бабеловој кули. Библија врло мало говори о зигуратима, али постоје други извори који нам откривају много више. Нпр. Постоји тзв. вавилонска плоча која нам готово прецизира димензије зигурата у доба Навуходоносора II. Зигурат је увелико био у рушевинама када је Александар Велики дошао на ове просторе око 331. годене пре н.е.
Димензије вавионског зигурата: Захваљујући плочи која је пронађена, ми данас знамо димензије зигурата. Од седам степеника једино нису познате димензије шестог степеника. Цео храм је био висок више од 300 метара. Основну структуру од зигурата чиниле су степенице од глине, које су споља биле обложене циглом. До врха грађевине водила су широка степеништа са страна. Око основе зигурата налазили су се низови зграда: оставе, смештаји за свештенике и другима повезаним са храмом.
. Неки сумерски богови су:
- Еули - бог земље
- Ану - бог неба
- Шамаш - бог сунца
- Нанар - бог месеца
- Еа - бог воде
- Нингал - Нанарова жена
[уреди] Градови
Зна се да су постојали градови Ериду, Лагаш, Ур, Ерех, Киш... Ур је сумерски град на источној обали Еуфрата. Археолози су га открили у 19 веку. Град је био опасан високим зидом испод кога се простирао широки канал. Улице су биле уске и поплочане. У центру града налазио се зигурат, храм посвећен богу Нанару.
[уреди] Пропаст Сумера
Око 2370 год пре Хр. Сумер је поразио Саргон I. Међутим, Саргоновог унука Нарамсина поразила је војска из Ура. 1950 пр. Хр. суседни народи почели су нападати на Сумер и пад је био близу. Сумерска цивилизација није пропала, бећ се стопила са вавилонском.
Још док су у Европи живели људи неолита, Сумерци су достигли висок степен правне и друштвене организације.
| Чланак Сумер је за мало па пример међу сјајним чланцима. Зато вас позивамо да, уколико мислите да можете да унапредите овај чланак, то и учините. |
