Џемс Џојс
Из пројекта Википедија
Џемс Џојс (енг. James Augustine Aloysius Joyce; 2. фебруар 1882. – 13. јануар 1941.) један је у низу изванредних писаца пониклих на Ирском тлу.
Родио се у малом Ратгарду, близу Даблина у необичној породици. Отац је био пословни фанатиста, који није марио ни за какав интелектуални напор, док је веома религиозна мајка често обитавала у свету музике. Васпитаван у строгом католичком духу, млади Џемс, под мајчиним утицајем, умало није изабрао свештенички позив. Али, у једној младалачкој кризи направио је драстичан рез: отргао се и од религије и од породице, изабравши Одисеја за свог јунака и Духовног водича. Иако је једно време студирао медицину у Даблину, већ 1902. године напустио је Ирску, да јој се више никад не врати, сем на кратко у два наврата. Своју Итаку тражио је у Трсту, Паризу, Цириху, у коме је и умро 1941. године. Од Ирске је уз себе само иамо Нору Бранакл, девојку која је пошла с њим и ускоро му постала супруга.
[уреди] Књижевни рад
Џојс се у књижевности јавио још као студент, 1899. године, једном занимљивом есејистичком анализом Ибзена. Он је експериментима у наративној техници и структури романа и примени тока свести дао нов правац модерној књижевности. Прва збирка песама Камерна музика изишла му је 1907. (једно време припадао је групи имажиниста, са Паундом и Елиотом), а затим је пред сам Први светски рат објавио једину књигу приповедака Даблинце. Портрет уметника у младости појавио се 1916, драма Изгнанци 1918, 1922. светска књижевност добила је његово ремек-дело роман Уликс, на коме је радио још од 1914. То дело сматра се библијом европског прозног модернизма и упркос врло оштрој и екстремистичкој полемици око Џојсовог књижевног дела, изван сваке сумње је његов огроман утицај на развој књижевне прозе 20. века. После Уликса, Џојс је написао још само Финеганово бдење (1939), дело на коме је радио више од петнаест година, али којим није ни дотакао висине свог најбољег дела.
