Суецка криза

Из пројекта Википедија

Суецки рат

Инвазија

Време:	1956.
Локација:	Египат: Суецки канал, Синајско полуострво
Узрок рата:	Национализација Суецког канала
Резултат:	Победа проту-египатских снага
Промене у територији:

Сукобљене стране

Израел
+ Велика Британија, Француска

Египат

Заповедници

Моше Дајан, Чарлс Кајтли, Пијер Баржо

Гамал Абдел Насер

Јачина

245,000

300,000

Губици

189 Израелаца,
16 Британаца,
10 Француза

1,650 Египћана

{{{подаци}}}

Суецка криза, позната и као Суецки рат или Рат 1956. (у арапском свету познат као Тространа агресија; остала имена су Суеско-синајски рат, Суецка кампања или Операција Мушкетир), је био рат који се водио на територију Египта 1956. Водио се између Египта и удружених снага Израела, Велике Британије и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера Насера да национализира Суецки канал. Европске су се снаге у том рату бориле из економских разлога, док је Израел хтео отворени канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца из Египта.

Садржај

1 Позадина
- 1.1 Стање на Блиском Истоку
- 1.2 Припреме за рат
2 Инвазија
3 Последице
4 Спољашње везе

[уреди] Позадина

Суецки канал је отворен 1869., а био је финансиран од Француске и тадашње египатске владе. 1875., британска влада добива парцијалну контролу над каналом, а потпуну 1882. Канал је био стратешки важан за британске поморске везе са Истоком.

Стратешка важност канал потврђена је у оба светска рата. Током Другог светског рата, горчевито је брањен током северноафричке кампање.

[уреди] Стање на Блиском Истоку

Након Првог арапско-израелског рата могућност склапања мира између Израела и најумеренијег арапског лидера, јорданског краља Абдуллаха, неславно је пропала након што су краља Абдуллаха у Јерусалиму 1950. убили палестински екстремисти. Рушење монархије у Египту 1952. означило је нову прекретницу у односу снага на Блиском истоку. Тако је раздобље политичких превирања у Египту, изазваних поразом 1948., кулминисало војним ударом којим је срушен краљ Фарук. Збивања у Египту с позорношћу су била праћена у Тел Авиву. Египатска војска се у рату 1948. показала најтежим израелским противником и највећом опасношћу, док је Египат био најчешћа полазна точка за убацивање арапских командоса на израелски териториј. Израел је забрињавао пораст арапског национализма, а чињеница је да је Египат имао низ набавки оружја из источног блока, због чега је био на најбољем путу да се успостави као регионална велесила. Ради дискредитације Египта у очима Запада, израелска обавештајна скупина је почетком педесетих у Египту извела низ протуамеричких терористичких акција у облику подметања бомби. Након што је то откривено у јавности неколико година касније, циела операција је прозвана према тадашњем министру обране који је наредио целу акцију "Афера Лавон". Но, везе између Египта и Запада нису пресекли израелски обавјештајни агенти већ сам египатски предсједник Гамал Абдел Насер.

Сједињене Америчке Државе покушале су посредовати у сукобу Египта и Израела обећавајући издашну привредну помоћ објема земљама. У Египту су ту помоћ наменили градњи Асуанске бране на реци Нил. Но, доласком Гамала Абдела Насера на чело војног режима у Каиру у априлу 1954. године Египат се почео приближавати Совјетском Савезу. Забринут због египатског кокетирања са Совјетским Савезом, амерички предсједник Ајзенхауер отказао је Каиру зајам за финансирање Асуанске бране. До кулминације заоштравања односа Египта са западним земљама дошло је у јулу 1956. године египатском национализацијом Суецког канала, која је оправдана потребом проналажења извора финансирања градње Асуанске бране.

[уреди] Припреме за рат

Октобра 1956. године на тајном су се састанку нашли премијери трију држава, чији су стратешки интереси у највећој мери били повређени Насеровом политиком - премијер Француске Моле и Велике Британије Еден те Израела Бен-Гурион. Велика Британија је одлучила заштитити угрожене интересе свог капитала у компанији која је управљала Суецким каналом те повратити свој изгубљени утјецај на Блиском истоку. Француска је, уз мотиве сличне британским, рачунала на то да би рушењем Насера изравно утјецала и на слабљење египатске подршке тадашњим протуфранцуским устанцима у Алжиру, Мароку и Тунису. Посве природно, за збивања у Египту био је заинтересиран и Израел који је желио елиминирати најснажнију противничку војску и неутрализирати базе палестинских федајина у појасу Газе. На састанку је постигнут договор о заједничкој војној акцији на Египат и о рушењу Насера, по сличном обрасцу којим је америчка ЦИА годину дана прије срушила националистичког иранског предсједника Мосадега, који је у Ирану покушао национализирати западне нафтне компаније. План назван Операција Телескоп предвиђао је напад Израела на подручје Синајског полуотока након чега ће се под изликом заштите страних бродова у Каналу у сукоб умешати Велика Британија и Француска. Почетни израелски удар привући ће египатске снаге на Синајски полуоток, које су онда зрачним десантима британских и француских постројби у подручју Суеског канала требале бити одсечене и уништене. Израел је у тајности мобилизирао све моторизиране јединице којима је располагао и припремио се за изненадни напад.

[уреди] Инвазија

Израелски напад, којим је заповедао прослављени генерал Моше Дајан, почео је у поподневним сатима 29. октобра 1956. зрачним десантом на подручју стратешки важног кланца Митле на Синајском полуострву, који је имао важну улогу и у свим следећим израелско-арапским ратовима. Упоредо с падобранским десантом на подручје Синаја, улазе и израелске оклопне постројбе. У складу с прије договореним, Велика Британија и Француска 30. октобра дипломатским путем траже повлачење египатских и израелских јединица из подручја Канала претећи војном интервенцијом. Египат је очекивано одбио ултиматум те сљедећи дан почињу британски и француски зрачни напади на циљеве диљем Египта. Зрачни десанти британских трупа изведени су 5. новембра западно од Порт Саида на западној обали Суецког канала те француских падобранаца на подручју Порт Фуада на источној обали Канала, које у потпуности овладавају подручјем Суецког канала.

Англо-француски напад на Египат изазвао је оштру дипломатску реакцију Совјетског Савеза, а акција је наишла на неодобравање у Вашингтону, гдје је Ајзенхауерова администрација била бесна због подузимања напада без претходних конзултација са Сједињеним Државама. Бела кућа је у том тренутку била усредоточена на ситуацију у Мађарској, где су совјетски тенкови скршили мађарски устанак, а Ајзенхауеру та криза није одговарала ни због предстојећих предсједничких избора. Након америчког притиска, Велика Британија и Француска биле су присиљене поштовати одлуку Уједињених народа о прекиду ватре. Британске и француске постројбе повукле су се 22. децембра 1956. са Суецког Канала, а израелска војска одлази са Синајског полуострва у марту 1957. године.

[уреди] Последице

Насловница израелског војног часописа

Египатска војска је током кратког Суецког рата 1956. тешко страдала, ваздухопловство је готово уништено, а увелике је ослабљена и ратна морнарица. Суецки канал је био затворен до 1957., а Египат је 1962. надокнадио вредност национализиране имовине изворним власницима. Арапске земље су у знак протеста након Суецке кризе смањиле испоруке нафте Западу, стварајући мали нафтни удар и благи наговештај велике нафтне кризе која ће се догодити након рата 1973. године. Унаточ чињеници да је с војне стране операција била успешна, за Велику Британију и Француску је на политичкој и дипломатској разини била потпуни фијаско и довела је до великих потреса на домаћим политичким сценама.

Парадоксално, победницима Суецког рата могу се сматрати Израел и Египат. Израел је доласком снага УН-а на Синај и свођењем Египта на разину трећеразредне војне силе остварио свој првотни циљ да осигура своје јужне границе за готово цело следеће десетљеће. Израел је такођер исходио право проласка бродова кроз Тирански теснац, а војна сарадња Тел Авива с Француском у идућим се годинама одразила и на пољу војне индустрије, која је уз остало резултирала и градњом нуклеарног реактора у Димони у Израелу. Рат 1956. године је за Израел био успешан тест властитих оружаних снага које ће идућих десетљећа играти велику улогу у одржању Израела. С друге стране, Египат је унаточ војном поразу задржао надзор над Суецким каналом, а још је важнији дипломатски престиж који је себи Египат прискрбио. Насер је политички ојачао у властитој земљи те се наметнуо као свеарапски лидер. Највећи део тог утјецаја искористио је за стварање протуизраелске коалиције.

Египатски председник Насер вешто је капитализирао политички престиж стечен након Суецке кризе те је педесетих година XX века фигурирао као неслужбени лидер арапског света. Насеров панарабизам је 1958. године конкретизиран уједињењем Египта и Сирије у заједничку државу названу Уједињена Арапска Република. Ту Насеров пројект није стао, већ се УАР повезала с Јеменом у конфедерацију амбициозно прозвану Сједињене Арапске Државе. Као протутежа социјалистичкој Уједињеној Арапској Републици, марта 1958. двије су прозападне арапске монархије Јордан и Ирак ушле у федерацију названу Арапска Унија. Но, већ у јулу 1958. на потицај из УАР-а срушена је ирачка монархија а ирачки краљ Фејсал II је у државном удару убијен, чиме је пропао пројект Арапске Уније. Ни Уједињена Арапска Република неће бити дугог века - сиријски је ентузијазам брзо спласнуо након што је постало јасно да заједничком државом доминира Каиро, док су се Ирак, након рушења монархије, и Судан одбили придружити УАР-у. Пројект Уједињене Арапске Републике неславно је распуштен 1961. након војног удара у Сирији.