Српска Црња

Из пројекта Википедија

Српска Црња је равничарско село које се налази у централно-источном Банату, уз саму границу са Румунијом, јужно од Кикинде, северо-источно од Зрењанина и северно од Вршца.

Према попису становништва из 2002. године Српска Црња има 4.379 становника. Већину чине Срби.

Садржај 1 Историја 2 Српска православна црква 3 Старе штампане књиге и рукописи 4 Родна кућа - Спомен музеј Ђуре Јакшића 5 Кастел 6 Дворац грофа Чеконића 7 Мајури грофа Чеконића 8 Зграда основне школе „Ђура Јакшић“ 9 Кућа Константиновића 10 Кућа Момчила Миланкова 11 Биста Ђуре Јакшића 12 Споменик Ђури Јакшићу 13 Надгробни споменик из XVIII века 14 Спомен - обележја 15 О Црњанима и Српској Црњи

[уреди] Историја

Српска Црња се први пут помиње у Средњем веку (1373. год.), под именом Цорна, Године 1482. помиње се Црно Селиште (данас Менос), а 1528. године, на најстаријој карти Угарске, убележена је као веће насеље. У XVI веку Турци заузимају Банат (1552.) и у Црњи формирају своје насеље на Меносу. Први делимични попис становништва је из турских времена (1660. год.) када се помињу један свештеник и неколико имућнијих људи у селу. Тада је већ постојала црква.

Велика битка између хришћанске царске војске, коју је предводио кнез Фридрих Август, и турске војске на челу са султаном Мустафом, одиграла се 26. августа 1696. године у близини Црње, у делу хатара који се данас зову Селеш и Ендрес, на реци Бегеј, који је у то време туда протицао. Српске чете предводио је Јован Монастирлија.

Царски војници и граничари (милитари), који су учествовали у борбама против Турака код Сланкамена (1691.), Српске Црње (1696.) и Сенте (1697.), населили су се 1698. године у Црњи. Тада је насељено 13 породичних задруга Срба и Црногораца. Многе црњанске породице воде порекло од ових граничара (милитара), који су протеравши Турке дошли на црњанску греду.

Почетком XVIII века (1716.) у Црњу долазе аустријски инжењери, који премеравају хатар и формирају насеље и улице, ушоравају куће, које су биле разбацане на све стране. Од 1718. године Црња више није под турском управом, већ припада Аустрији. Године 1753. извршена је колонизација Црње. Из места Семиаљ (данас у Румунији) пресељено је 68 српских породица, са око 500 чланова, а са њима и мањи број Румуна.

Крајем XVIII века (1790.), насељено је на западној страни Црње 55 породица Немаца из Зомбоља. Од тада се стари, већи део насеља зове Српска Црња, а нови Немачка Црња. У то време пуковник Чеконић, пореклом Хрват, прво добија за заслуге а затим купује највећи део хатара Српске Црње.

У првој половини XIX века, насељен је мањи број Мађара, највише на мајурима и салашима грофа Чеконића, који је већ тада поседовао 30.000 јутара земље. Према подацима из 1836. године укупно је Црња имала 4.370 становика, од тога Српска Црња 2.832, а Немачка Црња 1.538. Попис становништва 1878. године показује да у Српској Црњи има 770 кућа и 3.800 становника, у Немачкој Црњи 260 кућа и 2.600 становника. У великом пожару, који је избио 1886. у Немачкој Црњи, а проширио се на Српску Црњу, изгорело је 250 кућа.

У XX веку (1920.) основано је ново насеље, северно од Српске Црње, под називом Војвода Бојовић. Насељавање је извршено у периоду 1920. - 1924. (?), када је изграђено 400 кућа. У њих се уселило 30 добровољачких породица из Првог светског рата, остало су били колонисти из Црње, Кларије и Румуније. Последња колонизација Српске Црње, била је 1945. године, када се у напуштене немачке куће уселило 400 српских породица, са 2.000 чланова из босанске Крајине (околина Кључа и Мркоњићграда). После Другог светског рата, сва три насеља: Српска Црња, Немачка Црња и Војвода Бојовић, спојена су у једно под називом: Српска Црња.

Највећи број становника (8.200) имала је Српска Црња 1948. године. Гранични прелаз према Румунији отворен је 1970. године и од тада се место налази на међународном путу Зрењанин - Темишвар. Према попису из 1991. Српска Црња је имала око 5.000 становника, а према подацима из 2002. године 4.379 становника.

[уреди] Српска православна црква

О времену градње храма у Српској Црњи постоји недоумица. Према С. Боровском, сазидан је 1775. Међутим, запис у картуши испод царских двери, пронађен приликом обнове цркве 1892, говори да је црква подигнута 1788. Грађевина је уобичајено једнобродна, веома издужене основе. Апсида је полукружна, док је звоник низак, са истуреним тремом, односно два стуба који држе у зони кровног венца троугаони тимпанон. Зидне површине једноставно су обрађене, са плитким пиластрима између прозора. Кровни венац је једноставно профилисан. Унутрашњост је полуобличасто засведена. Хор носе два стуба, а ограда је урађена од низа дрвених балустрада. Иконостас са барокним дуборезом сликао је непознати сликар 1787.

Осамнаест икона на иконостасу, на певницама и троновима из 1853. рад су Ђуре Јакшића, најзначајнијег сликара српског романтизма. Иако припадају његовим раним радовима, у којима је осетна тенденција да се постигне сличност са иконама Константина Данила, црњанске иконе значајне су међу релативно малобројним Јакшићевим делима из области црквеног сликарства. Ђура Јакшић је током 1852. и 1853. године започео замену икона, али није замисао извео до краја. Крајем XIX века, 1892. године, обнову односно делимично пресликавање иконостаса, извршио је Ј. Ригер из Темишвара.

На Јакшићевим иконама види се једини пример „Ђачког имитирања“ Константина Данила, у то време чувеног сликара из Великог Бечкерека (Зрењанина). Њихова везаност за Данила могла је да проистекне не само из захтева црњанских мештана већ и као услов самог пароха, Јакшићевог оца Дионисија, осведоченог поштоваоца Данилове уметности. Данилово црквено сликарство тада је било узор лепоте и мерило укуса, због чега је низ сликара, радећи на територији Баната, морао да се прилагођава наруџбинама које су тражиле изричито опонашање. Звучи парадоксално Јакшићева узгредна, али важна примедба да свештеници нису делили мишљење Банаћања о популарности Данила, вероватно зазирући од његовог назаренско-католичког иконографског програма. „Од наших свећеника редак је који познаје Данилове иконе, а да не виће на њега“, пише Јакшић, у Успоменама. Са Јакшићем се догодило обрнуто. Покушавајуци да задовољи наручиоце и трудећи се да опонаша Данилов иконопис, што му у ствари није полазило за руком, доживео је да му незадовољни Црњани икону Богородице с Христом оштете, „на три места распоре“.

Јакшићеве иконе у црњанској цркви које су рађене 1852-1853. године:

1. Свети Никола, уље на платну (44 x 105 cm). Престона икона на иконостасу.
2. Богородица са Христом, уље на платну (44 x 105 cm). Престона икона на иконостасу.
3. Христос, уље на платну (44 x 105 cm). Престона икона на иконостасу.
4. Свети Јован Претеча, уље на платну (44 x 105 cm). Престона икона на иконостасу.
5. Апостол Петар, уље на платну (52 x 99 cm). Икона на јужним дверима иконостаса.
6. Апостол Павле, уље на платну (52 x 98 cm). Икона на северним дверима.
7. Богородица, уље на платну (23 x 80 cm). Икона на царским дверима.
8. Арханђео Гаврил, уље на платну (23 x 78 cm). Икона на царским дверима.
9. Света тројица, уље на платну. Икона на иконостасу.
10. Богородица са Христом, уље на платну (65 x 115 cm). Икона на Богородичном трону.
11. Христов ход по мору, уље на платну (61 x 29 cm). Икона у сокли Богородичног трона.
12. Свети Сава, уље на платну (63 x 63 cm). Икона на Архијерејском трону.
13. Света Мајка Ангелина, уље на платну (36 x 69 cm). Икона у јужној певници.
14. Цар Давид, уље на платну (36 x 69 cm). Икона у јужној певници.
15. Архиђакон Стефан, уље на платну (36 x 69 cm). Икона у јужној певници.
16. Свети Сава, уље на платну (36 x 69 cm). Икона у северној певници.
17. Стефан Дечански, уље на платну. Икона у северној певници.
18. Свети Симеон Мироточиви, уље на платну (36 x 69 cm). Икона у северној певници.

[уреди] Старе штампане књиге и рукописи

У српској православној цркви чувају се четири старе штампане књиге:

1. Антологион, Дуго Поље, 1643.
2. Дјејанија церковнаја, Москва, 1719.
3. Театрон или позор историцескиј, Санктпетербург, 1720.
4. Казаниј, Римник, 1781.

Најстарија књига је Антологион, која је штампана од 13. децембра 1642. до 11. новембра 1643. године. Није очувана првобитна величина књиге, него је обрезана приликом преповезивања, скоро до самога текста. Садашњи су листови 17 x 25 cm и очувано је 490. Пагинирани су словенским словима-бројевима у горњем десном углу. Очувани су: насловни лист са грбом кнежева дома Бесараба на полеђини, главура Успенија, предговор и поговор на крају. Испод поговора су имена штампара: Стефан Јеромонах, Срб (Србин) Иван Кунотовиц, Рус

На првом предлисту књиге „Казаниј“, стоји запис из 1784. године: „Знатисја војацескому полу и парохији храма светаго великомученика Прокопија, тогозде и процих парохиах пол: да шију књигу именем власкују Казанију купих за 12 форинти, Иван Сувацар, и приложи ју храму светаго великомученика Прокопија, на послужение всим, за своју душу. Јасце би који отјат дерзнул от храма сего, тој прокљат да будет от светато великомученика Прокопија и свих светих. Месеца Ноембрија 21-ог. 1784.“

У Народној библиотеци „Ђура Јакшић“ у Српској Црњи, чувају се два рукописа Ђуре Јакшића из друге половине XIX века. Оригинални рукописи су: Ђурино писмо Министарству просвете Србије и говор једном покојнику, који је Ђура писао по наруџбини.

У завичајној збирци библиотеке чувају се и стара издања Ђуриних књига из XIX века, грађа о Српској Црњи и осталим насељима општине Нова Црња. Ту се чува и грађа о другим знаменитим црњанима као што су: књижевник Милета Јакшић, публициста Милутин Јакшић, књижевница Драгиња Гавриловић, књижевник Момчило Миланков, драмски писац Војислав Кузмановић и вајар Александар Зарин.

[уреди] Родна кућа - Спомен музеј Ђуре Јакшића

Кућа у којој је данас смештен Музеј Ђура Јакшић често је до данас мењала власнике и функције. После смрти Дионисија Јакшића кућа је припала најмлађем сину Венијамину, свештенику у Црњи. После смрти Венијамина Јакшића, кућа је припала држави. у њој је 1919. отворена прва библиотека и читаоница у Српској Црњи. Године 1932. приликом прославе стоте године од рођења Ђуре Јакшића тадашња општина Српска Црња је поставила на ову кућу спомен-плочу која и данас овде стоји. Неколико година касније 18. маја 1939. године свечано је откривен рељеф са ликом Ђуре Јакшића и смештен изнад спомен-плоче.

Пред Други светски рат у овој кући је била смештена пошта, а за време рата овде је било седиште немачке полиције. Немци су тада скинули и спомен-плочу и рељеф са Ђуриним ликом.

Прва одлука о отварању музеја посвећеног Ђури Јакшићу донета је 5. децембра 1944. године. Музеј није отворен тада, већ 5. октобра 1952. године.

Родна кућа Ђуре Јакшића стављена је под заштиту 1956. године. Одлуку о оснивању Спомен-музеја Ђуре Јакшића донела је Скупштина општине Српска Црња 1957. Конзервисана је и рестаурисана у два маха: 1961. и 1981. године. Заштитне радове обавио је Покрајински завод за заштиту споменика културе САП Војводине у Новом Саду. Садашњој поставци музеја предходиле су две поставке, али скромне и по обиму и по техничкој опреми. У једној соби, проф. Милан Костић изложио је копије докумената и фотографија, изводе из дневне стампе, књиге и ноте. Другу поставку урадио је Народни музеј Зрењанин у Зрењанину 1962. године у оквиру првих „Липарских вечери“ које су садржале низ културних манифестација, позоришних представа, изложби и концерата.

Изложбени простор музеја има три собе. Садашњу поставку урадио је Народни музеј Зрењанин 1981. године. Музеј је постављен тако да сама експозиција суштином свог садржаја и доследном реализацијом треба да представи комплексну личност највећег српског сликара и песника епохе романтизма. Музеолоски интерпретирани подаци о животу и раду Ђуре Јакшића приказани су са око 400 разноврсних документарних јединица: фотокопија, ксерокопија, репродукција у боји (оригинални документи се чувају у архивима Новог Сада, Крагујевца, Пожаревца, Светозарева, Јагодине, музеја града Београда, а сликарска дела у галерији Матице Српске у Новом Саду, Народном музеју у Београду и Зрењанину) са сажетим и студиозним легендама и етикетама којима се објашњава изложбени материјал.

[уреди] Кастел

Пет стотина јутара најплодније банатске земље, које је 150 година било власништво породице грофова Чеконића да би га последњи гроф из те лозе, Шандор Чеконић, због дуга на коцки 1934. године продао зрењанинском лекару Александру Сајовићу, Јевреју, припадао је немачком генералу Нојхаузену јер су Сајовићи, бежећи пред немачком репресијом, напустили Југославију.

Немачки генерал Франц Нојхаузен изградио је 1943. године дворац - Кастел. Архитекта је био Рус-заробљеник. Дворац је генералу служио као летњиковац.

Године 1981. претворен је у мотел са рестораном и четрдесет лежаја у 16 соба.

[уреди] Дворац грофа Чеконића

Племићка, властелинска породица Чеконић, појављује се у Српској Црњи још крајем XIII века (?). Већ 1792. године, Чеконићи су имали у власништву око 30.000 јутара земље од Зомбоља до Банатског Двора.

Према мађарској литератури, Чеконићи потичу из Жупаније Вас, на тромеђи Мађарске, Аустрије и Хрватске. У тој области и данас живе градиштански Хрвати. Родочелник ове породице био је Пал Чеконић, који је постао племић 1753. године, а племство му је подарила царица Марија Терезија. У Српској Црњи постоји дворац за управника имања, саграђен у XIX веку, који је делимично поправљен. Занимљиво је да стари Црњани и данас употребљавају израз Спахија Чеконић, што је турски израз, а то је доказ да су на Меносу прво биле турске спахије, а затим угарски (мађарски) властелини и грофови.

Последњи Чеконић (Андрија), умро је 1928. године у Зомбољу, где је и сахрањен, а оставио је за собом петоро деце, а најпознатији Црњанима је Александар (Шандор). Подела земље са Чеконићевог имања добровољцима и колонистима започета је 1920. године, када је одузето 32.700 јутара. Александар је тужио Југославију Међународном суду у Хагу, али је пресуда била у корист државе, и постала је правоснажна 1934. године.

[уреди] Мајури грофа Чеконића

За 150 година, колико су Чеконићи били присутни на простору Српске Црње, изграђено је много објеката. На својим мајурима, којима су давали имена своје деце или предака: Јулија Мајур, Леоне Мајур, Шандор Мајур, Костанција (Костанц) Мајур и други, саграђено је много различитих стамбених и индустријских објеката. Све те зграде израђене су од почетка XIX до почетка XX века.

Били су то разни објекти: од двораца за управнике имања, па до индустријских погона као што су: кудељаре, електричне централе, штале, ливнице, погони за производњу алкохола, млинови и друго. Чеконић оснива 1813. године ергелу расних коња у Зомбољу. Неколико година касније и у Српској Црњи, на Меносу такође оснива ергелу.

Од свих мајура сачуван је Јулиа Мајур, док је Костанц само делимично сачуван. Скоро сви мајури и одаје су расељени и разрушени.

[уреди] Зграда основне школе „Ђура Јакшић“

Први подаци о постојању школе у Српској Црњи су из 1778. године. У државном извештају стоји да је школска зграда у лошем стању и да је склона паду. Учитељ је био Ранко Гавриловић, а школа се налазила поред цркве.

Године 1894. изграђена је нова зграда, од тврдог материјала, са лепо урађеном фасадом, која се и данас користи.

[уреди] Кућа Константиновића

Кућа је стара скоро 200 година, а значајна је по томе што се у њој налазила чувена кафана „Звезда“. Ту се од друге половине XIX века, па све до шездесетих година XX века одвијао културно-забавни живот Српске Црње. У њој су се одржавале чувене игранке, између два рата. У XIX веку испред зграде је постојао велики трг где су се одржавали сви скупови Црњана, тако да је она била нека врста градске куће.

[уреди] Кућа Момчила Миланкова

Двоструко је значајна ова кућа. Прво, јер је у ној живео и радио књижевник Момчило Миланков (1924. - 1979.) који је рођен у Српској Црњи, а умро у Београду. Био је уредник летописа Матице Српске.

Кућа је такође и типичан пример панонске куће - крај XIX, почетак XX века. Традиционалне панонске куће почеле су се градити крајем XVIII века, а највише у XIX веку. Половином XX века у Српској Црњи престају да се граде куће од набоја.

[уреди] Биста Ђуре Јакшића

Биста Ђуре Јакшића постављена је 5. октобра 1952. године на тргу испред кафане "Звезда", преко пута родне куће, а данас се налази у парку. Бисту је урадио вајар Александар Зарин, рођен у Српској Црњи. Постављена је на постамент на коме је пре рата, само две године (1939. - 1941.), стајало бронзано попрсје Краља Александра Карађорђевића.

[уреди] Споменик Ђури Јакшићу

Приликом прославе 150 година рођења Ђуре Јакшића (1832. - 1982.), подигнут је велики споменик, на простору испред дома културе и библиотеке. Споменик је израдио Александар Зарин. Те године (1982.) „Ђурини дани - Липарске вечери“ трајале су 15 дана.

[уреди] Надгробни споменик из XVIII века

На старом гробљу налази се један споменик из XVIII века. На њему је натпис ћирилицом, старословенским језиком, да је то породична гробница Лупулов (неколико чланова). Презиме Лупулов и данас постоји у Српској Црњи.

[уреди] Спомен - обележја

1. Споменици грађанима Српске Црње, погинулим на дан ослобођења села 1944. (у парку)
2. Спомен плоча на згради задружног дома, посвећена палим борцима и жртвама II светског рата
3. Спомен плоча на кући у којој су током рата одржавани састанци илегалаца
4. Спомен плоча на кући у којој се родио Милета Јакшић, књижевник
5. Спомен плоча на кући књижевника Момчила Миланкова
6. Спомен плоча на кући у којој је живео књижевник и историчар Милутин Јакшић
7. Спомен плоча на кући у којој је рођен писац Војислав Кузмановић
8. Спомен плоча на кући у којој је рођена књижевница Драгиња Гавриловић
9. Спомен плоча на кући вајара Александра Зарина
10. Спомен плоча и рељеф на кући у којој је рођен Ђура Јакшић.

[уреди] О Црњанима и Српској Црњи

За ово месташце на северо-истоку Баната везују се многе приче и на овај или онај начин славу овог места проносили су многи њени становници.Тај глас је некад допирао мање далеко или далеко и изван граница земље Србије.Много је оних који су одавно напустили своје црњанске домове и отиснули се углавном силом прилика односно неприлика широм како Србије тако Европе,а и осталих континената.Свако од њих понео је део Српске Црње са собом,неко мање,а неко више зависно колико је дуго времена провео у њој пре одласка,колико су му чести контакти са завичајем и понајвише какве утиске је понео са собом из времена живота у Српској Црњи.Они који су давно отишли имају слику Српске Црње из тог неког срећнијег и романтичнијег времена,а они који су отишли у скорије време или прецизније речено од ратних деведесетих година и времена тоталитарног режима Слободана Милошевића и његових слуга па до дана данашњег сигурно не носе тако лепе успомене на живот у месташцету из кога су отишли.То је и сасвим разумљиво јер они који су пре више деценија одлазили одлазили су у богате земље западне Европе,Америку,Аустралију то јест на неки начин добровољно док су мештани Црње који су отишли у последње две деценије своју Црњу напуштали мање романтично и весело одлазећи не у бољи живот,слободније и демократичније земље,за срећнијим животом већ главом без обзира било где ван тог места већином у неки већи град у Србији да би пробали зарадити таман толико да се преживи јер им то њихово место није могло или није хтело пружити.Тако да данас постоје две сасвим различите категорије Црњана у расејању и њихова везаност за Српску Црњу и успомене на њу су потпуно другачије.У сваком случају и једни и други ће се у потпуности сложити са чињеницом да свако које некада живео у Црњи сигурно има више лепих него ружних утисака које је понео из периода проведеног у њој.Поред сијасет импресија издвојићу оне најупечатљивије које могу уједно и бити и најјаснија слика и најсадржајније слово о Црњанима,српској Црњи и начину живота у њој.А ту је следеће по чему је Црња посебна и јединствена:Црњани су се некако увек разликовали од мештана околних села и сви су их сматрали за другачије и само себи својствене људе.У Црњи је увек постојала најинтересантнија подела између колониста(Босанаца) и староседеоца(Лала) која је најмаштовитије била оивичена хумором посебне врсте и читав тај "ривалитет" је био и јесте нешто посебно лепо и у њему се уживало за разлику од многих других места са оваквом врстом "поделе".Доброђудност и инспирација обе ове стране нигде још виђена није.Укратко то је и највеће богатсво овог места.Онда имамо ту и много ликова од којих су неки већ починули на небеским пашњацима(нажалост,али време узима све под своје)који су оставили великог трага на нараштаје тек стасале и о тим нашим "обичним"суграђанима се и данас(нажалост све ређе)причају приче,а полако испредају и легенде.То су неки сасвим обични људи којима је често неком лошом срећом додељена не тако добра "рука карата"судбине али њихов шмек и поред свега је надживео у причи много "важније" Црњане и којекакве газде,баце,кумове,функционере и тако зване утицајне Црњане који су пролазили,пролазе и пролазиће,а траг за њима копнити брже него први снег.О тим симпатичним ликовима који нису били све ово наведено у предходној реченици већ праве и истините црњанске душе које какви-такви су или су били остају у сећању сваког правог Црњанина.Значи када помислим на Црњу ја помислим на те и такве људе никако на неку зграду,локалног коњушара,директора неке фирме коју је тај исти упропастио,а тиме и многе људе у самом селу,нити локалне сеоске "моћнике" и градске оце,ни стара презимена и фамилије,ни атаре ни бунаре,ни улице ни дрвореде липа(које доиста знају лепо да замиришу када је липа у цвату,нема шта-признајем...али)...ништа ми то незначи колико ми значе неки људи који ће ме довека сећати на најлепше тренутке из црњанског живота.У име тих дана који се неће,јасно ми је то,више никада вратити и у име тих "малих"људи Српске Црње мојом руком произилазе ови редови.Уз сву дужну част овим редовима одајем велику почаст свима њима и онима живима и онима који су напустили овај свет:Браћи Карањанц,Муси гробару,Жунгулу,Паши Металцу бр.1,Сукију,Златном зубу,циганки Елви,Зезулу,Шикменцу,Баки-Ћалету,Зајку и Мефи,Кајгани Мићи,Ивици Флинтеру, Шаши,Гајин Саши-Печкару,Љути Лакићу,Чоки,Гилту,Пинету,Милораду Кузи,Славку Киселици...Извињавам се онима које нисам поменуо,а сигурно их има још,добро знам.

Српска Црња је у новијој историји такође постала позната по великим заљубљеницима у спорт и необично огромном броју навијача којима је црно-бела боја и београдски Партизан у срцу.Глас о црњанским навијачима београдског великана је надалеко познат тако да се може рећи да је и тај феномен један од модерних обележја новијих генерација Црњана и самог места.

На самом крају рекао бих оно што сви Црњани и они који су били само гости или пролазници кроз ово мало место знају-Српска Црња се памти по људима који су у њој живели или живе поготово онима иза којих неће остати спомен-плоча,ергела коња,силних јутара земље и имања.Црња се памти и остаје у срцима због тих "малих"људи који су је чинили и чине још увек живом у ова тмурна и не баш сретна времена.

 ==Спољашње везе==

• http://www.srpskacrnja.co.yu
• http://www.crnja.com

Насељена места општине Нова Црња
Нова Црња • Александрово • Војвода Степа • Радојево • Српска Црња • Тоба