Свође
Из пројекта Википедија
Свође је село у општини Власотинце, Jабланички округ, југоисточна Србија.
Садржај |
[уреди] Легенде
По легенди, село Свође је добило назив према “Свођењу” две реке: Власине и Лужнице у једну (састављају се у Свођу) или “Свођењу“ два пута: један према Црној Трави, а други према Пироту из правца Власотинца.
У времену под турцима срби у овом крају су бежали пред турцима и насељавали побрђа горњег дела Повласиња, па је тако Свође насељено са десне стране реке Власине, потом и са леве стране реке Лужнице на стрминама према селу Алексине и са десне стране Лужнице - побрђа Габровника.
Просецањем путева, након одлазка турака из ових крајева , у низини поред река су се насељавали срби и тако су постајала збијена насеља по махалама поред реке Власине и Лужнице, где су отваране занатске радње и кафане-мејане. Свође је постало центар економског и друштвеног живота за сва околна села овог дела горњег Повласиња.
[уреди] Становништво
Свође, некада предратна општина власотиначког среза, могла се подичити много чиме, а највише занатством и образовањем. На ушћу Лужнице (Љуберађе) у Власину, у центру Свођа, постојало је место окупљања, где је увек било живо.
У време владавине турака било је много занатлија: терзија, ковача. кројача. После ослобођења од турака и од бугара и немаца - у времену од 1945. године па до седамдесетих година 20 века- Свође је било центар заната: опанчарски, кројачки, лимарски, столарски, ковачки, пекарски, антериски и други занати.
Свође је било препознатљиво и по цигларским мајсторима који су одлазили у печалбу чак и у Румунију, а и по успешним предузимачима. Најпознатији приватник био је Диса, који је имао машинску радионицу за изградњу цигларских машина негде седамдесетих година 20. века.
У Свођу, у центру села, било је четри кафане у којима се окупљао свет у време јесењих дана при доласку из печалбе, из суседних планинских села, али и пијачним даном. У њима се пазарило за одлазак у цигларску и зидарску печаловину. Такође се у њима “лечила“ младалачка туга, певало и бећарило до ујутру. У њима су проводили ноћне дане и многи учитељи и наставници уз музику хармоникаша и веселог друштва. Постојао је боемски живот, кога данас више нема.
Свође је било препознатљиво по вашарима, нарочито у летњим данима Трновице. Тада се из села и са околних планинских предела окупе печалбари, као и младеж у шаренилу. Одигра се коло, купи сладолед, попије нешто у венику од папрата, купи прва лубеница и поједе поред Власине, а и окупа у реци. Познато је да сви печалбари обавезно дођу за тај дан, за кога се живело целу годину.
Некада су у тим кафанама обавезно свраћали путници аутобуса и ту се одмарали, када се ишло на пут према Црној Трави и Пироту. У свођанским кафанама се обавезно свраћало на ручак. Ту је било место одмора и друштвеног живота.
Након Другог светског рата и ослобођења у од фашизма, свођани су били међу првим у просвећивању и прихватању нових вредности живота. У Свођу је била формирана земљорадничка задруга која је постојала негде до осамдесетих година ХХ. века. Многи су узели учешће на радним акцијама и у изградњи земље. Тако су у Свођу отворене амбуланта и здравствена установа, изграђени станови за лекаре и просветне раднике, довршена осмогодишња школа, извршена електрификација села, изграђена пошта, отворена народна читаоница, отворене продавнице, приватна пекара, приватне посластичаре.
Најава никада изграђеног акумулационог језера испред села Бољаре, све до Горњег Ораха, натерала је многе људе да у трагању за бољим животом напусте Свође.
[уреди] Миграције
Насељавање Свођа је ишло са Косова, Македоније, Копаоника, са Власине и из Црне Горе.
Тако је досељавање фамилије Пауновић у махали Габровик било овако: четири брата из Метоха Перчевићи су убили су турчина за вечером, који је од њих захтевао да му обезбеде жене на спавање. Побегли су прво у Велику Аду у Србији под другим презименом а потом се населили делом у Свође делом у Медвеђу.
Фамилије Крзалије, Рекарци су са Космета. Сматра се да у Свођу међу најстарије насељене фамилије спадају Тропшинци. Они су насељени поред реке Лужнице према Великом Боњинцу - а пребегли са Косова у 17. веку. Потом у ту групу спадају Ковачевци са Косова. Урошевићи су призетени из Малог Боњинца, Павловићи насељени у свођској махали Габровик су из Мезграје, исто тако и Голубовићи. Фамилија Анђелковићи и Пејчићи су такође са Косова - живели су претходно у Дугој Пољани код Вучитрна. Једна фамилија је призетена из Алексина. Илићи (Илија “Свирка”) су досељеници из Стрбовца. Миладиновци, Стојковићи, Бомбало (Станковићи) и Чубрикинци су са Косова.
[уреди] Образовање
Свође има осмогодишњу школу, основану 1895. године, која је као четворогодишња радила до 1951. године. Пре оснивања школе деца из Свођа су похађала школу у Великом Боњинцу. Од оснивања до 1910. године школа је радила у приватној згради, па је тада изграђена школска зграда. Први учитељ је био Милан Арсић. Школа је касније прерасла у осмогодишњу основну школу под називом “Доситеј Обрадовић“, коју похађају ученици из суседних планинских села. Некада седамдесетих година ХХ. века је било и по два одељења разреда, али миграција становништва је учинила своје, па је сада остао мали број ученика и у централној и у истуреним одељењима планинских села.
Свође је још препознатљиво за овај крај и по веома образовним људима. Много њих је завршило високе школе и факултете. Међу њима има учитеља, професора, правника, економиста, лекара (међу њима су позната два хирурга: Драган Анђелковић у Нишу и Драган Станковић у Лесковцу), инжињера и добрих предузетника.
[уреди] Сеоски живот
Свође је некада било средиште друштвеног, културног и спортског живота у овом крају. У школи-сали су пред крај 20. века одржаване приредбе за грађане у времену државних празника и у току лета су одржавани сусрети певача аматера и такмичења хармоникаша и фрулаша, а у зимским месецима и такмичења “Сусрети села”. Играло, се певало и неговала традиција изворне песме и фолклора, чега више нема. Постојао је и фудбалски клуб који се успешно такмичио у општинској и окружној лиги, а у њему су играли студенти, средњошколци, печалбари и просветни радници.
[уреди] Воденичарство на Власини и притоцима
Свођани су се поред трговине, заната, бавили и воденичарством. Долазили су људи са свих страна у воденице. Највеће гужве биле су у августу када се оврсе жито и једва сачека прва погача или хлеб из црепуље од годишњег рода. “Црепуљан” је био велики као воденично коло. Људи из удаљенијих крајева - црнотравског, бориндолског и џакмановског - кретали су дан раније у воденицу. Ишло се пешице, коњском или воловском запрегом. Док се чекало мељиво, напасавала се стока. У својим торбама помељари су носили хлеба, сира понеку печену паприку, со и парадајс.
Воденичар непрекидно контролише проток воде кроз “буку“, рада камена и откуцаје цекетала. У томе се састојала вештина воденичарског мајстора. Наравно неопходан је и добро окован камен, чији рад мајстор слухом оцењује. Квалитет брашна оцењивао се по старом рецепту, врло једноставно: Када по првим окретима камена брашно почне да веје у сандук, узме се у шаку и протрља. На леви длан се пребаци десним палцем и кажипрстом се прихвати ради испитивања тврдоће и крупноце пропустањем између прстију. У томе је цела технологија старих воденичара. Данас нема више воденица ни воденичара, остала су само сећања.
[уреди] Лазарице
У времену од Лазаричког петка до Распетог петка (недеља дана), група од 6-7 девојака - некада и 5 девојака - ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за домаћинство, поље, укућане и за лични живот у породици. Групу је водио мушки вођа, махом неко од старијих људи из села. Девојке су са вођом улазиле у авлију. Вођа први напред улази, а у дворишту их дочекује домаћица са одобрењем за песму. Две или три девојке су певале, док су остале шетале по дворишту током песме. У међувремену вођа групе са домаћином пије ракију. Вођа је скупљао бакшиш: 2 до 3 јаја за песму, по један грош за песму. Девојке су касније са вођом то поделиле. Као „дуг“ за вођење се вођи потом у току лета враћала услуга у жетви или окопавању кромпира. Он се лазарицама често захвалио у току неког летњег вашара или сабора где је девојкама плаћао да одиграју по које коло уз музику народног свирача. Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после Другог светског рата када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицима, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“.
Свођанске лазарице су ишле по селима: Свође, Алексине, Мезграја, Мало и Велико Боњинце. Девојке су као лазарице су певале од Лазарачког петка до Распетог петка (једна недеља), а као краљице (током тројничке недеље) од Спасовдана до Тројице – у месецу јун.
Лазаричка ношња: на глави самија, опасане вутаром (памучна), са јелечићима од памука: има са дуплом алаџом. По казивањима старијих људи, лазарице су биле и у времену око 1897. године. Окитене златним огрлицама, лазарице су запевале кад су ушле у двориште (авлију), док је вођа добио кафу и ракију.
“Ова кућа богата са деца мушка са 200 овце сас јагањци са 20 козе и јарићи”
(по две и две певају, а две шетају)
“Ова кућа богата 1000 оваца са шарени јагањци орач оре равно поље два волова два ергена”.
По Милунки Анђелковић, која је била у лазарицама од 1925. до 1934. године, певале су се и следеће песме:
За ловце се певало:
“Мори млада буковице куде ти је млади бујко млади бујко у совиље у совиље код терзије да ми кроји антерије и подл’ги бојелеци нела’з, нела’з бујковице кад је Бујко у совију сто ће пушка на чивију”.
За младе невесте и момке се певало:
“Два се млади огледују у шарено огледало чије лице поубаво дал момачко ил невестињино момачко лице поубаво невеста се наљутила па се дигне у Београд да јој купи бел помад да лице избарабе да се невеста више нељути.”
Мушкој деци се певало:
“Изникал струк гороцвет у мајкини равни двори није мајке струк гороцвет него је мајке мили синко мајка му приђе дал да га пољуби дал да га пробуди несвидело јој се да да га пробуди већ га само пољуби”.
[уреди] Власинска сеоска кућа у XVIII. и XIX. веку
Власинска сеоска кућа је старинска кућа која се претежно градила на обалама реке Власине (горњег и средњег тока). Власотиначко-црнотравски крај је познат по грађевинским печалбарима. Многи су поред тога што су ишли у печалбу зидали и градили објекте у свом родном крају. У Свођу и околним селима су прављене овакве куће.
[уреди] Грађевински елементи
Репрезентативна сеоска кућа у овој регији је била дугачка и четвороугаоног облика, са размерама 10х12 метара. Имала је „предварата“. Главни елементи (просторије) су били: предајет, соба и собче, подрум, таван и комин.
Кућа имала и велика врата и једно прозорче са капаком. Мала врата су служила због ветра, приликом уласка у кућу. У току летњег времена се лежало на рагозу у кућу а зими у соби на рагожу, сплетеној од ражене сламе.
Врата су направљена од букових даски са резом. Вратима се „зарезује“ (затвара). Она се држе на “багламе”, а закључавају се са дрвеним кључарком.
Соба има два прозора са капацима.
Собче је мала просторија са једним малим прозорчетом. Она служи за стављање ракије и женских ствари. Поводом женидбе су у њој су лежали млади. Из куће се улази у собче.
[уреди] Инвентар
Унутар куће је постојало огњиште са оџаком (комином). На средини огњишта су вериге, на којима се бакрац (котао) окачи (обеси) и тако се греје вода. Уз огњиште се грејала грне-земљана посуда. У самом огњишту се пекао кромпир или хлеб у црепуљи који се покрије вршњиком. Кућа је била опремљена кухињским елементима у које спада и ковчег (направљен од дрвета), у коме се меси хлеб. Такође је чивилук за качење конопца и секире био репрезентативан инвентар за повласинску сеоску кућу.
У кући се држао водник за тестије, амбар за жито као и ковчег за ствари жена и девојака као дар за удају. У подруму су каце, бурићи и бачве, а и ћупови за жито. за стављање зимнице и туршије.
У соби је кубе, совра и мале троношке на којима се седи приликом обедовања за ручак и вечеру. Током зиме је у собама био разбој на коме се ткало и спремао дар од предходно предене вуне, која је мастена код бојаџије.
На тавану су чувани загребци за обраду кучина и ланеног конопља. Од њега су прављене кошуље и панталоне, а од вуне су у ваљавицама ваљане класње и од њих су се правила сукнана одела.
[уреди] Ратови и револуције
Свођани су узимали учешће у свим ратовима, дизали буне противу турака, учествовали у балканским ратовима, првом и Другом светском рату. Овај крај је увек био слободарски. У току борбе за ослобођење од фашизма велики допринос су дали и Свођани, али су и доста зла и претрпели од бугара у Другом светском рату. Један од најпознатијих у подизању устанака у Другом светском рату овом крају био је Драгомир Николић-Сипа. На основној школи стоји и спомен плоча родољубима као жртве терора у Другом светском рату.
[уреди] Археолошка налазишта
У Свођу има трагова од римског војног утврђења код ушћа Лужнице у Власину, а и по причању старијих људи седамдесетих година ХХ. века, у том делу је била и средњовековна црква, која је срушена у времену владавине турака. Позната су и налазишта на местима Предстража и Стража.
